Ruski glumac Petar Mamonov o prolaznosti života
Povodom smrti glumca, muzičara i pre svega verujućeg čoveka Petra Mamonova, podsećamo na njegove dirljive reči o smrti i večnom životu.
“Svi ljudi imaju isti put: otići ćemo iz ovog života. Juče, ja, dvadesetogodišnjak, trčao sam kroz ulicu Gorkog – i već sutra vreme je za umiranje. Bez alegorije. Da li mi je to strašno? Jeste, strašno je. Neviđena stvar. Ali veoma je zanimljivo! Tamo je Gospod, Večnost. Nisam spreman. Mnogo je svakojakih gadosti. Ali zbog čega sebe psujem i koje su boje moje gaće, ne morate znati. To je moja stvar. Izvinite…Puškin nam je odgovorio: “S odvratnošću listam svoj život, no redove sramne ne brišem.” Moj odgovor je kao i njegov.
Sedim ja tako sa Vanječkom Ohlobistinim na snimanju filma “Car”, šminkamo se i pričamo da li je neko čitao ili slušao o večnom životu. Šminker kaže: “O kako ste smešni!” A ja mu odgovaram: “A kada dođemo pred Tvorca, opet ćeš se smejati”. Jer sa našom savešću takva kakva je, sa našim životom, takvim kakav je, moraćemo da pogledamo Bogu u oči, Bogu koji je dao život za nas na krstu…
Ne treba se varati da će posle naše smrti samo prah ostati. Svi veliki naučnici su verovali. Svi moji poznanici lekari, koji imaju posla sa životom i smrću svaki dan – veruju.
O kliničkoj smrti imamo hiljade svedočenja koja dokazuju da kraja nema. Ajnštajn nije sumnjao u postojanje Boga, ni Puškin, ni Lomonosov, ni Mendeljejev. A neka sedamnaestogodišnja Lenočka izjavljuje: “Sumnjam da taj vaš Bog postoji…” A ti prvo pročitaj nešto, prouči problem, i tada reci. Ali ona to ne radi, jednostavno lupeta. To je kao da ste ušli u metro, videli mapu – nekakvi krugovi, raznobojne tačke i odmahnuli rukom govoreći: “E, sranje, idem sam”. Tako ćeš onda po Koljcevoj (linija metroa u Moskvi koja je u obliku kruga, prim.prev.) ceo život putovati.
Dolazi mi jedan alkoholičar: “Daj!” A ja kažem: “Toljik, ne dam ti, umrećeš…” On mi odgovara: “Svi ćemo umreti”. Nisam stigao da mu objasnim da je važno na koji način ćemo umreti! Jedna stvar je kad umreš za istinu, a sasvim druga od votke. Shvatate li kako je to zanimljvo? Bogu nisu važni vaši postupci, njemu je važan motiv: zašto mi radimo, zašto živimo, zašto smo došli, zašto sa vama razgovaram. Da bi se reklamirao? Fuj, nije u tome stvar. Može neko nešto čuti, može zapitati: a šta će sutra biti? Smrt grešnika je strašna. S tim užasnim stanjem, u kome si bio u trenutku smrti, sa njim ćeš se družiti u večnosti. Takav ćeš i biti. Tamo nema promene jer nema volje, nema tela. Telo i jeste naša volja za promenom.
Na snimanju “Ostrva” morao sam da legnem u grob. Tri puta sam iz njega iskakao – nisam mogao da izdržim. Strašna je stvar grob: ležiš, tesno je – i više ničega nema. Čak ni Jevanđelja da čitaš. Šta si u duši nakupio sa tim i ležiš. Lopovi dobro kažu: u grobu nema novčanika. U večnosti ćemo dobiti ono što je nepropadljivo, nedodirljivo – ono što smo oprostili, dali, ustupili. Blaženo je davati, a ne uzimati. Razmislite: dali ste – kako je dobro u duši! A kad dobijete poklončić, pet minuta ste se radovali u kuhinji, onda ste ga stavili na stolicu…i radost je prošla. S nama Bog!“
