Русија није насјела, али је ипак показала мишиће, шаљући сигнал да и даље задржава право да нанесе разоран удар
Ендру Корибко: Чиме се објашњава попуштање напетости у Донбасу?
Април су обиљежила озбиљна трвења у источноукрајинској области Донбас пошто је дјеловало да се Кијев спрема на геноцидни напад налик „Операцији Олуја“ на Русији наклоњене сепаратисте, због чега су многи предвиђали жесток војни одговор Москве. Медији естаблишмента су, разумије се, обрнули улоге злочинца и жртве да би погрешно представили Русију као агресора, иако је Украјина та која је одбила спровођење својих међународноправних обавеза у складу с договором из Минска, тиме једнострано погоршавајући ситуацију.
У основи, Кијев је дјеловао на наговор свог заштитника из Вашингтона, који је хтјео да испровоцира сценарио према ком би за већину држава ЕУ постало политички немогуће да купе руску вакцину Спутњик Ве, у складу с дотадашњим најавама. САД су се прибојавале дугорочног стратешког утицаја побољшаних односа између Русије и ЕУ као посљедице њихове сарадње поводом епидемије, надајући се да ће „намамити медвједа“ да покрене војну операцију широких размјера ради заштите својих граница и држављана, која би имала улогу замке за увлачење у хибридни рат ради стварања ситуације попут оне у Авганистану. Русија није насјела, али је ипак показала мишиће, шаљући сигнал да и даље задржава право да нанесе разоран удар ради одбране својих законитих интереса буду ли угрожени, послије чега је Запад устукнуо.
Ситуација би се, разумије се, могла промијенити сваког часа, јер се стратешка динамика није промијенила, али су самоувјерени потези Русије сигурно натјерали Запад да још једном размисли колико су му паметне сплетке с хибридним ратом, узимајући у обзир очито неприхватљиве пратеће трошкове. Бар тренутно, чини се да се све донекле смирује, усљед разборитости Русије. Скандал с руским „шпијунима“ у Чешкој инсцениран је ради скретања пажње с узмицања западних ратних хушкача у источној Украјини суочених с руском одлучношћу, праћеном Путиновим годишњим говором у Савезној скупштини и окончањем руских војних вјежби на југу.
Из свега се може извући неколико поука. Прво, Русија је одвећ мудра да би упала у толико очигледно припремљене јој клопке хибридног ратовања. Друго, при том је ипак успјела показати својим противницима да ће платити неприхватљиво високу цијену натјерају ли је на ограничен војни одговор ради одбране својих законитих интереса. Треће, свијест о претходне двије ставке приморала је Запад да још једном процијени своју стратегију, усљед чега је, као четврто, очајнички инсцениран скандал с руским „шпијунима“ у Чешкој ради скретања пажње свог пропагандом нахушканог русофобног становништва, које је очекивало да ће Запад, а не Русија бити страна која ће задати одлучујући ударац. Пето, Русија је изложила своје црвене линије по питању „демократије и безбједности“, у суштини проширујући списак неприхватљивих дјеловања усљед којих би могло доћи не до хладног, већ оружаног рата.
Наведеним редослиједом догађаја објашњава се најновије попуштање у Донбасу, при чему би посматрачи ваљало да имају на уму да би тренутно затишје могло бити кратког даха, јер је стратешка динамика која је и довела до трвења остала непромијењена. Ништа не спречава Запад да и даље непрестано провоцира Русију, уз евентуално мијењање приступа. То би, разумије се, повећало вјероватноћу да дође до рата уколико се неко прерачуна, што би било противречно тзв. „теорији рационалног избора“, на којој су многи (наивно?) досад заснивали своје разумијевање међународних односа. Можда би било преурањено предвиђати да ће до овог доћи и да се САД не понашају рационално, јер су на крају крајева ипак прибјегле деескалацији, мада тек по суочавању с одлучношћу Русије, али би све требало постати знатно јасније у јуну, по завршетку војних вјежби НАТО под називом Бранилац Европе 2021.
Аутор: Ендру Корибко
Извор: Стање ствари
