Рушење СПЦ за коначни ударац српском јединству
Уз заједничку државу нестајале су и заједничке институције нашег народа, а суштински изузетак је Српска православна црква, чија је улога запала за око онима који нам не мисле добро, упозорава Александар Раковић
Против Српске православне цркве више од пола века води се специјални рат с циљем да се дискредитује рад свештених лица и умање њени значај и улога у српском народу, а кулминација тих напада изражена је и у актуелној кризи на Косову и Метохији. Главни циљ је да се СПЦ као „ретроградна институција” одаљи од младих људи, као и да истовремено буде отежан и оспорен њен рад како на Космету, тако и у региону, односно у Црној Гори, и да буде прво обесмишљена па после тога протерана из Хрватске и Босне и Херцеговине. Да би се Срби „довели у ред”, како предвиђају неки западни неолиберални кругови, који у први план стављају агресивну промоцију права сексуалних мањина, потребно је што јаче ударити на СПЦ, уз интерпретације да је она „главна сметња” да би се изградила модерна српска држава, а да се на темељу религије не би градила и подизала породица.
У спровођењу таквог циља неопходно је да се Срби у Босни и Херцеговини одвоје од матице Србије, стварајући неку „нову нацију”, на тврдњама да су српске цркве и манастири део културне баштине босанског народа. На Косову и Метохији на сцени је сличан сценарио, где уз помоћ измишљене историје постоје „објашњења” да Срби у ствари никада нису ни били на Космету иако је темељ српске државности и духовности управо везан за овај део Србије. У ову акцију укључени су неки западни политичари чији опортунизам и амбиција увелико превазилазе њихове интелектуалне и лидерске капацитете и, да би то прикрили, промовишу лаж, насиље и сплетке. Махом то чине из финансијских разлога, јер им је неко обећао да ће добро финансијски проћи.
Неретко један број њих су пијуни у рукама обавештајних служби, а занимљиво је да често имају подршку и неких медија и политичара из Београда којима су на првом месту личне користи, а све остало је небитно и неважно. Последњи напад на СПЦ долази из Велике Британије, али и од лажних свештених лица која заговарају насиље. Није нимало случајно што је посланица британског парламента Алиша Кернс више пута поновила неосноване оптужбе – да се оружје шверцује из (централне) Србије на КиМ и да је против „боснизације Косова”. „Војни извори су ми били врло јасни у томе да оружје долази преко границе. Конкретно су ми говорили о инциденту из 2022. године, када је Кфор саопштио да је оружје стигло колима хитне помоћи и постављено је у црквама. Сада се не верује људима с којима сам разговарала и који су били тамо и сами све видели”, казала је Кернсова.
На њене лажи надовезао се бивши амерички генерал у пензији, Весли Кларк, који је поводом недавне трагедије на северу Космета оптужио СПЦ тврдећи да су у српском манастиру Бањска наводно нађене велике количине оружја. Без икаквих ограда, навео је да су се слични случајеви дешавали и током деведесетих година на Балкану, када су неки манастири постали „упоришта српског национализма”.
Како је саопштено из Епархије рашко-призренске, та изјава „дубоко забрињава због нетачне тврдње да је у манастиру Бањска наводно било ускладиштено оружје”. Из епархије су објаснили да је приликом прегледа који су обавили тзв. косовска полиција и Еулекс утврђено да у манастиру није било оружја, већ је оно нађено у објекту који је ван комплекса, те у делу дворишта, а оставила су га наоружана лица која су самостално ушла ту 24. септембра, и те локације нису биле под контролом манастирске братије.
Коментаришући ове наводе, амбасадор Русије у Србији Александар Боцан-Харченко је на икс профилу написао да је реч о злонамерним покушајима пензионисаног америчког генерала Кларка да неосновано окриви СПЦ за чување оружја у манастирима у покрајини Косово и Метохија и да изазивају дубоку забринутост. „Исту циничну шему западњаци користе према канонској Украјинској православној цркви: лажне информације се представљају као ’поверљиви обавештајни подаци’, па се користе као разлог за брутално прогањање свештенства и верника”, написао је Боцан-Харченко.
У време када вера и верска питања у вези са СПЦ на КиМ изазивају дебате и дискусије у албанским медијима, име које је привукло пажњу појединих медија на албанском језику је лажни свештеник Никола Џуфка. Његова гостовања у појединим емисијама и на порталима коришћена су за ширење пропаганде. Да је у питању превара, потврдила је Митрополија елбасанска. Последње гостовање Џуфке у емисији „Којшија шоу”, у којој често гостује, било је испред Храма Светог Ђорђа у Призрену, где је оптужио свештенство да су убице и да српске цркве треба угасити, што редовно објављују приштински медији.
Српска православна црква као институција која повезује народ у региону, на КиМ, али и у расејању, последња је брана растакању српског националног корпуса, након распада Југославије и формирања нових држава и нација неретко утемељених на идентитетској србофобији. Улога цркве је далеко шира и дубља од простог очувања једног народа и његовог идентитета, али је управо ова њена улога запала за око онима који не мисле добро нашем народу и нашој држави. Историчар Александар Раковић каже да се српски народ 1918. ујединио у јединствену државу која је разбијена 1991/92. и 2006. године. С тим процесом нестајале су заједничке институције српског народа. Раковић за „Политику” каже да постоји важан и суштински изузетак – Српска православна црква је једина преостала институција која и данас обједињује Србе на свим нашим етничким територијама, а надживела је разбијање Југославије.
„Западни империјалисти и наши противници из окружења сматрају да ће коначни ударац српском јединству бити разбијање Српске православне цркве. Стога не чуди што се у неким европским документима и не помиње целовитост СПЦ, већ се она третира као ’православна црква у Србији’, ’православна црква у БиХ’ и ’православна црква у Црној Гори’. У Викиликс депешама се за Епархију рашко-призренску СПЦ може уочити и амерички конструкт ’косовска православна црква’. Дакле, намере су чак и јавно објављене, а неки кораци предузети да би се давао ветар у леђа нападачима на Српску православну цркву како у отцепљеним републикама бивше Југославије, тако и у окупираном Косову и Метохији”, истиче Раковић.
Наводи да се у Хрватској око питања броја жртава у Јасеновцу с намером сеје јабука раздора како би се српски архијереји ставили једни насупрот другима. Ово је нови модел подривања СПЦ јер се показало да за сада нису били успешни покушаји обнове усташке „хрватске православне цркве” и канонизација Алојзија Степинца. Каже да, иако се чини да су се у Црној Гори радикални напади на СПЦ стишали, треба знати да се могу поново појавити у привидно суптилнијем, али опаком виду, кроз наводно добронамерне савете да СПЦ треба децентрализовати да би њене епархије у Црној Гори имале аутономију.
„За сада су ове струје стављене под контролу, али и надзор. А албански сепаратисти су већ покушали да преузму надлежност над културном баштином Србије и СПЦ на КиМ. Већ деценијама раде на томе да лажима обезбеде инострану подршку за преузимање Високих Дечана, Пећке патријаршије, Богородице Љевишке и Грачанице. Ако би им то пошло за руком, имали би на тацни све што је српско на Косову и Метохији”, наглашава Раковић. Додаје да сада живимо у нередовном стању које треба вратити у редовно, макар када је реч о Србији, Републици Српској и Црној Гори.
Упркос тешким искушењима и покушаја затирања, СПЦ је успела не само да опстане већ и да очува државотворну свест народа која је касније била залог обнове државности и стварања модерне српске државе. Без Видовдана и косовског опредељења као велике поруке коју је кроз векове проносила црква не би било ни Карађорђа ни Његоша, а то значи ни Србије и Црне Горе. То је историјска заслуга СПЦ која је посебно у данашње време постала њен главни крст. Скоро су свакодневни медијски натписи у делу београдских и медијима у иностранству у којима се критикује СПЦ, најчешће без аргумената, идеолошки, острашћено, таблоидно и злонамерно. Колико год су ови напади били упорни, бескрупулозни и подли с друге стране њихов ефекат у народу није велик. Поверење које Српска црква ужива и даље је убедљиво највеће, а посебно је уочљиво да многи млади преко интернета хируршки прецизно сасецају све бесмислене нападе на СПЦ и нашу традицију.
Чињеница је да је СПЦ и у најтежим околностима, у доба рата и прогона, била стуб и гарант опстанка српског народа на свим просторима на којима Срби живе, укључујући и КиМ. Чињеница је да само постојање древних манастира и остале верске баштине поткопава тај лажни наратив србомрзитеља о окупационом присуству, а не аутохтоности српског становништва, српске државе и културе на Балкану. То што се ради могло би се протумачити као вишегодишњи тренд, безобзирност колективног Запада у покушају заустављања геополитичких промена у свету, постављање нове границе у обрачуну с православним црквама које се сматрају катализатором хомогености народа и отпора западном пропагандном наративу.
Зато је сасвим оправдано очекивати да би следећи корак било отимање српских древних светиња, како се то сада чини с Кијевско-печерском лавром. То је, мишљење је Боцан-Харченка и Александра Раковића, следећи корак који Сарајево и Приштина нескривено покушавају већ годинама, уз отворену подршку невладиног сектора и појединих амбасада.
Смиља Аврамов упозоравала на план за уништење православља
Смиља Аврамов (1918 – 2018), некадашња професорка Правног факултета у Београду и члан Сената Републике Српске, у једном од интервјуа својевремено је говорила о нечему што се већ дуго одиграва пред нашим очима, а нарочито је узело замаха ових дана: „Између САД, Ватикана и Немачке склопљен је 1976. године тајни споразум у 11 тачака. Једна од централних теза овог споразума била је идеја о федерализацији света… Једна од тачака која је мене погодила кад сам читала тај споразум била је тотално уништење православља. Православље мора бити избачено из светских комуникација, као религија, јер је то једини хомогенизирајући моменат православних земаља који има политичке димензије, и глобализација уз православље тешко ће успети. Отуда уништење православља, али и продор у православну цркву и бацање тешких пара да би се придобили поједини руководиоци православља, и да би се на тај начин уништила срж теологије православне. Јер оно што су констатовали, а што је нама православцима који верујемо у православље врло значајно, и што је констатовано на једном од њихових састанака – да је једина теолошка мисао – православна, која се може везивати са цивилним схватањем друштва и са оним што они зову глобализација, уз онај минимум социјалног момента.”
Ђурђев: СПЦ нашем народу даје моћ да одбрани самосталност
Глобалисти покушавају да исмеју наводе да је последњих година у току напад на православне цркве у Европи и то називају теоријом завере. Упркос демантијима, видљива је иста матрица која се примењује против аутокефалних православних цркава са циљем њиховог слабљења и обезвлашћивања. Историчар Петар Ђурђев каже да ако се погледа стање православне цркве, не само на Балкану, може да се дође до закључка да је то најпрогоњенија верска група у целом свету. За наш лист истиче да је довољно да се види страдање православне цркве на Блиском истоку, шта су прошли православци на простору Хрватске, БиХ и на Космету. Ако се то повеже са оним шта се догађа у Украјини, то никако није део неке теорије завере већ је то право жалосно стање.
„Треба пратити изјаве неких западних политичара који су у православљу препознали брану за остваривање њихових експанзионистичких циљева превасходно на Балкану. Можемо слободно рећи да је СПЦ једина институција која је остала као кохезиони фактор у друштву и која повезује српски народ у вишевековном периоду и даје му моћ да кроз своју културу и духовност може да се одбрани од онога што је у Европи готово ишчезло, а то је жеља за самосталношћу и слободом”, каже Ђурђев.
Аутор: Дејан Спаловић
Извор: Политика
