Рокенрол и вуду магија
У прадавна прехришћанска времена, у освит цивилизације, људима и племенима су певање, свирка и плес били моћно средство магијског утицаја на природне силе. На тај начин најстарија музика и плес били су повезани са шаманистичком магијом[1] и анимизмом[2] и били средство за постизање транса односно поседнућа „боговима, тј. духовима природе“.
“Блажен (је) човек који не иде на веће безбожних, и на пут грешних не стаде, и на седалиште погубника не седе.“ (Псалам 1. стих 1)
О чудотворном дејству музичке уметности говоре најстарији митови и легенде човечанства.[3]
Године 1517. шпански мисионар Бартоломео де лас Касас је, сажаливши се много на Индијанце који су остављали своје кости у пакленим јамама рудника злата на Антилима (архипелагу Средње Америке који је Колумбо сматрао и назвао Западном Индијом), предложио свом краљу Карлосу Петом Хабсбуршком (1500–58), чија је монархија обухватала пола Европе, а сада и новооткривену „Западну Индију“, да одобри „увоз“ црних рудара из Африке. Тако су следеће, 1518. године у нову шпанску колонију на Карибима доведена прва три афричка роба. До 1526. насељено је црно афричко робље и у континенталном делу Америке. У позно лето 1619. године, брод „ни са чим осим 20 и неког црнца“ пристао је у луку у развоју Поинт комфорт у Вирџинији. Ти Африканци били су међу првим жртвама америчке трговине робљем, пре 400 година.
Већина робова је од свог некадашњег живота сачувала једино своја анимистичка веровања која су се огледала у шаманистичком призивању духова природе. Ово стање транса или поседнутости „духовима“ постизали су уз звуке бубњева, продорних свирала, плеса и опијата. Обред је на језику западно-афричких племена Фон, Аја и Еве које је живело на подручју некадашњег Дахомеја (данашњег Бенина), Тогоа, Гане и Нигерије, назван „водун“ (ен. „voodoo“), што означава „бога природе“.
Држава Луизијана на јужној обали САД (енгл. Louisiana, фр. Louisiane, креол. Lwizyàn) је основана као француска колонија. Добила је име по француском краљу Лују XIV, познатом по надимку Краљ Сунце (фр. Le Roi Soleil), који је владао од 1643. до 1715. године. Занимљиво је да су САД и њен председник Томас Џеферсон 1803. купиле Луизијану од Наполеона за 15 милиона долара. Затим је почело насељавање робова из Западне Африке. Највећи град Луизијане, Њу Орлиенз („Нови Орлеан“) ускоро је постао главни центар северноамеричке трговине робљем. За кратко време, до 1817, вуду је постао преовлађујуће веровање афричких робова. Мада никада није изгубила своје спиритуалне корене, музика вудуа је почела да се развија сасвим независно. Афро–ритмови су почели да се свирају на инструментима Западне Европе и Сједињених Држава. Тако су у музикалном Њу Орлеанзу почели да настају први дувачки оркестри, па је, по речима једног критичара „почела сто година дуга трудноћа која је на крају уродила доминантним популарним музичким стиловима двадесетог века – џезом, блузом, ритмом и блузом и рокенролом“.
Блуз је, вероватно више него било који други жанр црначке музике, задржао духовну везу са вудуом из кога је рођен. Вуду и блуз имају сопствени „шифровани“ језик како их бели робовласници не би разумели. Тако су вуду и блуз постали непосредна претходница рокенрола.
Први блуз певач који је 1936. и 1937. снимио својих двадесет девет песама, звао се Роберт Џонсон (1911–38). Раскошни музичко–песнички дар они који су га познавали приписали су фаустовском пакту са инферналним вуду моћима. Џонсонов „Блуз о раскршћу“ је врста вуду химне, а раскршће представља мистичке двери за улазак у невидљиви свет „богова“ и духова и значи вуду иницијацију. Сваки од стихова ове песме призива привиђења вуду обреда. Сами наслови Џонсонових песама много говоре („Паклени пас следи мој траг“), а песма „Ја и ђаво блуз“ почиње стихом: „Добро јутро, Сатано, верујем да је моје време дошло…“
Роберт Џонсон (1911–38)
Роберт Џонсон је пресудно утицао на многе блуз певаче који су дошли после њега. Пити Витстроу из нараштаја првих блуз певача и песника називао је себе „ђаволовим зетом и главним шерифом пакла“. Мади Вотерс (1913– 83), кога су многи сматрали „оцем блуза“, своје почетно музичко надахнуће углавном дугује Џонсону, кога је иначе с много права сматрао „опасним човеком“.
Вероватно није ни мало случајно што су чланови славне енглеске хард–рок групе „Rolling Stones“ (формиране 1962. у Лондону, први састав су чинили певач Mick Jagger, гитаристи Brian Jones и Keith Richards, бас-гитариста Bill Wyman и бубњар Charlie Watts), своју блиставу каријеру започели изводећи многе песме Роберта Џонсона, нити да су и само име свог жестоког бенда случајно дали по једној песми Мади Вотерса.
И тада је започела и прорадила симбиоза вуду–магије, блуза и рока. Питање је само колико су и да ли су уопште критичари и многи самозвани стручњаци за популарну (под)културу препознали начела и методе шаманистичке магије. Кит Ричардс, гитариста Стоунса, објаснио је њихове наступе овако: „Свака звучна вибрација има одређено дејство на вас. Можете да произведете одређене звуке који ће аутоматски да вас натерају да повраћате. Сасвим је сигурно да сваки звук делује на тело, и ефекат добре ритам–секције из позадине може да натера срце да вам сиђе у пете“.
Тренутак разобличења ове инферналне коалиције рока и вуду–магије догодио се на великом рок–фестивалу крајем 1969. године на једној широкој висоравни у Алтамону крај Сан Франсиска у Калифорнији. Као звезде фестивала најављена су два домаћа калифорнијска бенда: Џеферсон Ерплејн (Jefferson Airplane, активни од 1965–73) из Сан Франсиска, и Грејтфул Дед (Grateful Dead, активни од 1965–95) из Пало Алта. Као посебно изненађење и врхунац Фестивала најављен је наступ широм западног света прослављеног хард–рок бенда „Rolling Stones“ из Лондона, којим ови жестоки момци завршавају своју америчку турнеју.
С правом очекујући да ће фестивал у Алтамону бити „ствар за памћење и историју“ попут познатог Вудстока на Источној обали, филмаџије су укључили камере да документаристички овековече велики догађај.[4]
Документарац приказује некакве редаре назване „Анђели пакла“, чији је задатак био да живим обручом око бине зауставе алкохолисане обожаваоце да се пењу на бину и ометају музичаре. Пијане и дрогране публике је било, по грубим проценама, чак око 300.000(!) Наравно да овакву руку никакви редари нису могли довести у ред, тако да је током наступа бендова стално избијала туча, а „Анђели пакла“ су млатили масу ојачаним билијарским штаповима.
Стоунси су се, као највеће звезде Фестивала, појавили тек навече. И за почетак наступа одабрали песму која је вишеструко распалила сасвим помахниталу, увелико дрогирану масу – „Sympathy for the Devil“ („Наклоност према ђаволу“):
„Please allow me to introduce myself/ I’m a man of wealth and taste/ I’ve been around for a long, long years/ Stole million man’s soul an faith./ And I was ’round when Jesus Christ/ Had his moment of doubt and pain/ Made damn sure that Pilate/ Washed his hands and sealed his fate. (…)“
(„Дозволите да представим се ја,/ Ја сам богаташ од укуса,/ Уз вас сам одувек, баш одувек ја,/ Крадући душе верних милиона./ Уз Исуса бејах и када он/ Постаде сумњичав и болан,/ Припазих да Пилат руке опере/ И тако судбину своју одабере. (…)“)
Дрогирано–избезумљена руља се ни тада није смирила. Напротив, дивљање је кренуло у крешендо, па су и „Анђели пакла“ још жешће наставили да млате публику. У једном тренутку један изнервирани „Анђео“ је извукао нож и свирепо избо једног младића из публике. Било је то хладнокрвно убиство које у општем метежу нико није приметио изузев камере, па је снимак касније умонтиран у документарац. Покојни Џери Гарсија (Jerome John Garcia, 1942–95) је као оснивач и гитариста калифорнијске групе „Грејтфул Дед“ учествовао на овом Фестивалу. Његов коментар о читавој овој лудо–несрећној приредби је сажет и јасан. Гарсија је изјавио следеће:
„Све је то покренула музика… Схватио сам то када су Стоунси свирали, а у публици је почела туча, они су свирали `Наклоност према ђаволу`, и тада сам схватио да је требало да знам. Знате, не можете једноставно то да ослободите, а да се у неком тренутку не окрене против вас.“[5]
Гарсија је указао да је приредба „Дајте ми склониште“ нешто више од језивог призора убистава пред камерама. То је модерна варијанта приче у којој рокери као вуду–шамани губе контролу над злодусима које су призвали. Зли дуси су тада ослобођени кренули у свет да потраже нове жртве у које ће се уселити и посести.
Аутор: Драган Р. Млађеновић
[1] У капиталном делу „Шаманизам“ Мирча Елијаде описује шамана као духовног вођу племена који има
улогу свештеника и лекара–исцелитеља. Шаман је тунгурска реч која је преко руског ушла у све језике
света.
[2] Анимизам (од латинске речи: anima, „душа“ или „дух“) веровање је да свe посeдуje душу или дух,
укључуjући животињe, биљкe, стeнe, плaнинe, рeкe и звeздe, а неживе ствари пролазе кроз
менталне процесе сличне онима које се одигравају у људском бићу.
[3] Добар пример паганског „свештеника“ представља познати митски певач и песник Орфеј (гр. Ὀρφεύς).
Старогрчки „бог“ Аполон му је даровао лиру са седам жица и прве поуке у певању и свирању. Снага
Орфејеве песме и свирке била је чудотворна: док је певао, јата птица кружила су изнад његове главе,
рибе су искакале из мора, реке су заустављале своје токове, стење је подрхтавало, дрвеће му је
прилазило да га заштити од сунца, а све животиње су се сакупљале око његових ногу. Видети:
Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић, Речник грчке и римске митологије, Београд, 1979, стр.
310-312.
[4] Документарац о рок–фестивалу у Алтамону приказан је премијерно следеће 1970. године под насловом „Gimme Shelter“ („Дајте ми склониште“).
[5] Мајкл Бејџент и Ричард Ли, Музика и магија у књизи Владимир Димитријевић, Од Елвиса до Анти–Мадоне, Задужбина Хиландара–Београд, 1997, стр. 119.
