Рио Тинто у Шпанији изазвао масакр и свака сличност са догађајима у Србији је намерна
Рио Тинто планира отварање свог новог рудника у близини Лознице, а то је за сада и једини актуелни пројекат ове компаније на тлу Европе. Истовремено, док се народ Србије буни против отварања рудника за експлоатацију јадарита, мултинационалне компаније и многе државе Европе и света лобирају и притискају српске власти да убразају процедуре и заврше договорени посао око добијања неопходних дозвола, отварања постројења и покретања процеса рада.
Иако једна Немачка има највеће резерве литијума, како откривају еколошке организације, Немци такође имају приоритетни интерес да не загађују своју животну средину, већ им савршено одговара набављање ове руде са подручја Србије, пре свега због близине испоруке.
Пројекат Јадар једини је у Европи, јер је претходно ова компанија протерана из Португала и Шпаније.
Португал
Британско – аустралијска компанија планирала је да руду гвожђа ископава из рудника Монкорво у Португалу.
Међутим, 2012. године Рио Тинто је наводно одустао од пројекта вредног око милијарду евра под образложењем да је ово један од неколико “мањих пројеката” и да ће под притиском акционара, као и све већих трошкова, инвестирати у ужи распон рудника.
Тада се то односило пре свега на рудник гвожђа у Западној Аустралији, Гвинеји, као и рудник бакра у Монголији.
Шпанија: Година стрељања
Шпанија је посебна прича. Конзорцијум инвеститора још у 19. веку откупио је права од шпанске владе на експлоатацију старог рудника. Компанија Рио Тинто настаје давне 1873. године, а профит је врло брзо нањушен у Шпанији, у провинцији Хуелва и аутономној покрајини Андалузији. Сама компанија добија име по малом рударском насељу ‘Минас де Риотинто’.
Пословање Рио Тинта годинама се у овом руднику заснивало на спаљивању бакарног пирита под отвореним небом. Сумпорна испарења и киселе кише довеле су до протеста локалних фармера, пољопровредника, њихових породица, пријатеља, али и радника рудника.
Незадовољство и протести кулминирали су 1888. године, чувеног 4. фебруара. Шпанска војска напала је цивиле, а саучешће у злочину приписује се и руководству Рио Тинта, чији се интерес штитио тог судбоносног дана. Тог датума, на демонстрације је позвала “Лига против калцинација” и уз узвике ‘доле са испарењима’, 12.000 побуњених грађана дошло је на трг испред локалне скупштине.
Жене, деца, мушкарци, старци, сељаци, рудари, комшије и пријатељи уз пратњу локалног оркестра окупили су се заједно како би указали на стравичне еколошке проблеме у којима су се нашли. Између осталог затражили су решење за престанак киселих киша и побољшање услова рада за рударе.
Ово се дешава у Шпанији пре краја 19. века, а да ли вас подсећа на нешто?
Овај миран протест прерастао је у прави масакр. Шпанска војска умешала се и репресијом кренула ка сопственим грађанима. Званично је у нередима погинуло само 13 људи, док је према другим извештајима реална бројка преко 200 погинулих демонстраната, због чега је 1888. година названа ‘годином стрељања’.
Иако су шпанска и европска јавност биле згрожене учињеним злочином, никакве политичке нити друштвене одговорности није било. Масакр није кажњен, а затим је занемарен.
Еколози вс рудари
Овакав трагични догађај симбол је еколошке борбе којој се и данас, као и тада, пребацује противљење рударству и запослењу људи који по тим рудницима раде. Оваква манипулација и покушај окретања људи једни против других није страна у земљама које се опиру намерама крупног капитала.
Као и други слични каснији протести, „Лига против калцинација“ није се противила рударству вец́ потпуној доминацији рударске индустрије, потпуном подређивању друштва њиховим захтевима без ограничења у односу на пољопривреду, сточарство или људско право на здраву животну средину.
Рударство које неповратно разара природу и здравље људи није грана привреде већ чист и недвосмислени екоцид.
Примери Шпаније и Португалији нису једине земље где је видљиво катастрофално експлоатисање природних богатстава и људских живота од стране мултинационалне компаније Рио Тинто.
Зашто држава стоји на страни мултинационалне компаније насупрот сопственим грађанима?!
Оно што би морало да брине све здраворазумске људе су питања шта је сврха пројеката попут Јадра, шта ће се догодити са свим штетним материјама и које су последице по државу осим свих оних прелепих и алтруистичних које можемо видети кроз ружичаста обећања која су недавно почела да се рекламирају и видео порукама преко националних фреквенција.
Такође, једно од питања је зашто држава постојано држи страну и заштитнички се односи према страној компанији насупрот сопственом становништву?
Србија је земља у којој су нарушени основни демократски постулати, у којој не постоји објективно медијско извештавање, у којој је владавина права мртво слово на папиру и у којој се грађевинске дозволе издају инвеститорима који пречесто бахатим понашањем крше државне законе без бојазни од правних последица.
Не постоји отворена и искрена комуникација између власти и грађана који не припадају владајућој партији и то се најпогубније одражава кроз актуелна еколошка питања. Забринутост расте јер власт не одустаје од сарадње са Рио Тинтом пребацујући одговорност за опстанак планете на плећа седам милиона грађана Србије.
Тим истим грађанима сугерише се историјска одговорност за спас човечанства у ситуацији када одгајају своју децу у земљи чији градови се налазе у самом врху најзагађенијих на свету, нарочито у зимском периоду када је стање више него алармантно. Предњаче Бор, Смедерево и Београд, али ни остала места нису поштеђена штетног деловања отровних честица.
Мало се говори о претходним хаваријама и штетним утицајима које су рудници остављали на становништво. Јавност је штуро обавештена и о повишеној концентрацији олова у крви деце која су одрастала у близини топионице у селу Зајача, такође код Лознице, на којој се према писању медија, претходних година, налази више од 600 хиљада тона отпада тешких метала.
Грађани су необавештени и препуштени сами себи у борби за опстанак на својим вековним огњиштима. У селу Прањани недавно су се појавили геолози, унајмљени од стране компаније Рио Тинто, који су упадали на приватне парцеле у покушају да понесу узорке земљишта на анализу и све то без сагласности власника. Мештани су се брзо организовали, пресрели уљезе натеравши их да празних руку напусте њихово село.
Док пољопривредници воде битку за опстанак истовремено тражећи саборце путем друштвеног активизма, Влада Србије пројекат компаније Рио Тинто представља широј јавности као “пројекат од стратешког”, “екстремног” и “изузетног значаја за Србију”. Од када је председник најавио да ће се о Рио Тинту изјашњавати грађани на референдуму, мештани и еколошки активисти немају дилеме – референдума бити неће.
И заиста, о каквом референдуму и слободном изјашњавању грађана говори човек који је обесмислио изборе, чији партијски функционери се служе бесрамним уценама запослених радника по јавним предузећима и чији набилдовани активисти, у возилима без таблица, “подсећају” грађане да је излазак на изборе важан чин демократије, нарочито ако то потврде паралелни спискови којима се грађани идентификују приликом укрцавања у ‘бугарске возове’.
Јасно је да народ који вековима живи од пољопривреде, од природе и свог рада, неће на миран начин препустити своја огњишта. Више пута смо до сада имали прилике да чујемо поруке мештана да ће ‘пасти крв’, али да они неће устукнути. Питање свих питања је на чију ће страну војска и полиција када куцне судбоносни час?
Да ли ће 2022. година, када се планира изградња рудника, бити ‘година стрељања’ или ГОДИНА ПОНОСА и буђења свести и заједништва српског народа?
Аутор: Антоније Косановић
Извор: Луфтика.рс
