Римска “црква“ и хула на Духа Светог

Одступање од Истине коју су Христови апостоли примили од Духа Светога на дан Свете Тројице (Свете Педесетнице), и искривљена и лажна учења и њихово ширење, Исус Христос назива хулом на Духа Светога која се „неће опростити ни на овом свету, ни на оном“ (Матеј 12:32).

Ипак, лажног (јеретичког) учења којим хули на Духа Светога Римска црква се упорно држи и данас. Последњих година сазивани су тзв. екуменски сабори на којима је покушавано да се дође до неког догматског консензуса, односно „заједничког именитеља“ како би се заблудела браћа вратила изворном апостолском учењу светог Православља „Једне, Свете и Апостолске Цркве“, како је то формулисано у Символу вере на прва два васељенска сабора у 4. столећу и потврђено на осталих пет сабора који су сазивани и одржавани од 5. до 8. века. Нажалост, нека тајанствена сила (непоменик?) им не дозвољава да се врате Истини Православља.

Јерес (грч. αἵρεσις, од αἱρέομαι— „изабрати“) је лажно учење или кривоверје  у религији. Јеретици најпре „одаберу“, или тачније смисле верско учење које одступа од Истине,или погрешно и лажно тумаче ту Истину, а затим шире то лажно учење. Последицу и, најчешће, непоправљиву штету сваке јеретичке, богоодступничке  работе трпе верници на овај начин одвојени од Истине и од Смисла (гр. Λόγος, „Реч (Божја)“). Верници које саблазни јеретичко учење бивају, дакле, заведени странпутицама у нигдине безверја и несвесно или свесно постају поклоници Божјег противника. У Православној хришћанској цркви, у којој се чува чистота изворног апостолског учења, јерес означава сва мишљења о верским догматима, која се разликују од званичног учења  Цркве, формулисаног и од Светих Отаца прихваћеног и потврђеног на седам васељенских (светских) сабора сазиваних управо зато да се разјасне и сачувају догмати изворног верског учења, а сузбију, осуде и одбаце нова, лажна и погрешна учења.

I  Први лажни догмат Римске цркве – filioque

Символ исповедања Хришћанске вере уобличен је на прва два васељенска (светска) сабора, који су одржани у Никеји 325., и у Цариграду 381. године. На Другом сабору, 381, у Осмом члану Символа вере формулисан је догмат о Светом Духу, за кога је речено да „(Верујем) И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, (…)“ (лат. Et in spiritum sanctum Dominum et vivificantem qui ex patre procedit.). Најпре је крајем 6. столећа у Шпанији у овај члан Символа вере после речи ex patre убачен израз filioque (лат. „и Сина“), што сасвим мења смисао догмата, јер уводи субординацију (тј. вертикални поредак) у појам Свете Тројице. Иако је ово лажно учење одбачено и на Истоку и на Западу, оно се из Шпаније неприметно проширило по целој Западној цркви, па је око 1014. године, у време папе Бенедикта VIII, а по настојању немачког цара Хенрика I, ово учење званично унето у Символ вере на римокатоличком Западу. Ова јеретичка дрскост је изазвала оправдано огорчење на православном Истоку, па је 1054. године, у време цариградског патријарха Михаила Керуларија, дошло до раскола и отцепљења римокатолика од „Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. Овај раскол није, нажалост, превазиђен до данас. У Фиренци у Италији 1438–39. године одржан је сабор у историји познат као Фирентинска унија. На сабору су православни и римокатолички теолози покушали да превазиђу неспоразуме произишле из догматских разлика и одступања. Убачени латински израз  filioque  („и Сина“), био је највећи теолошки „камен спотицања“. Ево шта Свети Марко Ефески (1394–1445), учесник Сабора и неодступни бранитељ Православног учења, пише о овом латинском новаторском уметку у Символ вере: „Ако је Грчка Црква одувек исповедала исхођење од Оца, то је примила од Исуса Христа, од Апостола и од сабора Отаца, а никада није исповедала исхођење (и) од Сина, нити је то од икога примила. (…) Јер ако Свети Дух не исходи од Сина, то је јасно да он само од Оца исходи. Тако је и са рођењем, оно је од Оца; каже се да је рођен пре свих векова. И нико није овоме `само (-од Оца)` учинио додатак али тиме ми, не мање, то разумемо и говоримо, када је потребно, јер ми учимо да Син ниотког другог није рођен (-сем од Оца). Због тога и Јован Дамаскин од лица све Цркве и свих хришћана објављује: `Ми не говоримо да је Дух од Сина, јер јасно је да ми исповедамо да је само од Оца (εκ του Πατρός μόνο). Зато он мало раније говори: `Ми не називамо Сина узрочником (αἴτῐον)`. А у следећој глави он каже: „Отац је једини узрочник свега` (αίτιον μόνος ο Πατήρ)“. [1]

II  Други лажни догмат – чистилиште (лат. purgatorium)

По изворном апостолском учењу кога се држи Црква православног Истока, душа после телесне смрти излази пред Божији суд, где по својим заслугама добија место вечног боравка – рај или пакао. После одласка са овог света, човек више нема прилике да се покаје и поправи. Римокатоличка црква поучава да осим раја и пакла постоји и треће место – чистилиште. То је средње стање за оне душе које нису довољно праведне да иду у рај, нити смртно грешне да би ишле у пакао. Оне одлазе у чистилиште да се „очисте“ од својих грехова, и да ту проведу онолико времена колико им је потребно за то „очишћење“. Зато су важне „опроштајнице“ (лат. indulgentiae). Уколико живи сродници из ризнице папске цркве за покојника „откупе“ потребну количину добрих дела, овај ће пре бити ослобођен мука у чистилишту.

III  Трећи лажни догмат – папски примат

По учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, Исус Христос је Глава Цркве, а  епископи, као наследници апостола, управљају Црквом по благодати Светог Духа. Римска црква је увела ново учење по коме је Христос невидљива Глава Цркве на земљи, а видљива – римски епископ, папа, као наследник катедре првог епископа Римске цркве, Светог апостола Петра. Тако је папа, по вековима неозваниченом учењу, заправо „Заменик Сина Божијег“ (лат. Vicarius Filii Dei). Ова звучна и гордољубива титула подразумева папску непогрешивост и примат у свим питањима хришћанске вере. Сувишно је говорити у коликој мери та титула, у човеку који је понесе, рађа гордост надчовека. Ево шта о папском примату и папско-унијатским следбеницима пише Свети Марко Ефески: „Ми признајемо папу као једног од патријараха, када он чува православље, а они (тј. унијати), штавише, сматрају папу намесником Христовим, и оцем и учитељем свих хришћана. (…) Бежите, дакле, од њих и од општења са њима. Такви су лажни апостоли, препредени делатељи, прерушени у Апостоле Христове. То није чудо, јер се сам Сатана преображава у анђела светлости“. [2]

IV   Четврти лажни догмат – учење о светим тајнама (лат. sacramenta)

Римокатоличка, као и Православна црква, има и признаје седам светих тајни. Разлика је у томе што Римокатолици говоре о механичком дејству благодати на онога на кога се врши Света тајна. По овом учењу, Света тајна је „проводник“ или „канал“ кроз који благодат долази на примаоца, без обзира на његова осећања, веровање и морал. Да би објаснили своје учење, Римокатолици упоређују благодат са леком привијеним на рану. Као што дејство лека не зависи од воље или вере болесника, тако и дејство благодати не зависи од човековог унутарњег расположења. За разлику од овог учења, Православна црква тражи пуно учешће примаоца Светих тајни, и од сваког верника захтева да буде сарадник. Одступање од Истине коју су Христови апостоли примили од Духа Светога на дан Свете Тројице (Свете Педесетнице), и искривљена и лажна учења и њихово ширење, Исус Христос назива хулом на Духа Светога која се „неће опростити ни на овом свету, ни на оном“ (Матеј 12:32). Ипак, лажног (јеретичког) учења којим хули на Духа Светога Римска црква се упорно држи и данас. Последњих година сазивани су тзв. екуменски сабори на којима је покушавано да се дође до неког догматског консензуса, односно „заједничког именитеља“ како би се заблудела браћа вратила изворном апостолском учењу светог Православља „Једне, Свете и Апостолске Цркве“, како је то формулисано у Символу вере на прва два васељенска сабора у 4. столећу и потврђено на осталих пет сабора који су сазивани и одржавани од 5. до 8. века. Нажалост, нека тајанствена сила (непоменик?) им не дозвољава да се врате Истини Православља.

Аутор: Драган Р. Млађеновић

НАПОМЕНЕ:
[1]  Окружна посланица Светог Марка Ефеског, с грчког превео Радомир Поповић, у књизи протојереј-ставрофор др Радомир В. Поповић, Извори за црквену историју, Београд, 2006, стр. 365.
[2]  Наведено дело, стр. 369.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!