Република Српска остала је без последњег обиљежја под којим је створена

Укидањем 9. јануара као Дана Републике, укинута је и последња тековина која је била симбол стварања Републике Српске.

Пре тога укинут је грб, застава и химна, чиме смо остали без тробојке са грбом Немањића и химне „Боже правде” чија је мелодија такође проглашена неуставном. Шлаг на торту био је укидање ВРС, и то без дозволе српског народа и без референдума, који је морао бити расписан. Највећа иронија је та што по Дејтонском „мировном” споразуму није било предвиђено да се укине ВРС. Чак напротив, према Дејтонском споразуму ВРС имала је право на 137 тенкова, 113 оклопних транспортера и борбених возила пешадије и 500 комада артиљеријских оружја. Данас, од онога што је остало од ВРС у саставу Оружаних снага БиХ је Трећи пешадијски пук Република Српска а активност ове јединице сведена је на управљање музејом док командант пука има искључиво почасни положај и нема оперативна нити административна овлаштења.  Укидањем ВРС кумовале су „локал патриоте” који су ВРС без одобрења народа предали под заједничку команду донедавно непријатељској војсци. Сво наоружање ВРС предато је под контролу заједничке војске и НАТО-а.

Републици Српској је након свега остало да се дичи својом полицијом и Даном Републике 9. јануаром. Међутим, за разлику од тадашње војске, моћ данашње полиције је минорна и у процентима је на нивоу статистичке грешке.

Али ако није било реферндума за укидање ВРС, био је реферндум за 9. јануар као Дан Републике Српске и то пре само 8 година. Причало се како је он у историји Српске уткан златним словима, а данас се управо не поштује та изгласана воља народа. Српски народ је поново државотворно успео прекорачити Дрину и створити најмлађу државу српског народа на старој српској земљи у којој данас живи 14% балканских Срба.

Процентуално се поклопило да се у сваки од 25.000 км² територије Републике Српске, положио 1 војнички живот. Скоро да нема породице чији чланови нису своје кости уградили у темеље Републике Српске. И сад се неко „храбар” нашао са тим играти, мењати датуме и границе са нечим за чим су се проливале реке крви.

Можда смо изгубили горе све набројане ствари али смо зато добили Свесрпски сабор. У храму Светог Саве на Врачару на Свесрпском сабору састала се група људи а међу њима се нађе најмање Срба. Занимљиво је да свету смета 9. јануар а тај исти свет није осудио сабор у Београду, а и зашто би кад су на њему биле све саме усташе, шћиптари и хомосексуалци. Било је заиста мучно гледати како унука усташког сатника лиже со и узима ‘леб. Нема нико ништа против тога што је она хомосексуалац али има против тога што је на челу српске Народне скупштине. Ту су своје место нашли и којекакви министри који су број страдалих у Јасеновцу свели на 80.000 убијених Хрвата, Рома те Срба и осталих. На том некаквом сабору је одлучено да је од сада 15. фебруар тј. Сретење Дан државности Србије и Републике Српске. Овакве ствари се не одлучују по црквама и манастирима и немају правно обавезујући акт. С друге стране Срби из Републике Српске немају никакав осећај припадности за Сретење као битан датум њихове историје. То јесте дан Првог српског устанка али није на нивоу државне, моралне и духовне свести српског народа као што је то 9. јануар.

Али тако се постепено мења свест народа што је и био циљ поменутог сабора где је само бачена димна завеса на издају КиМ и Републике Српске. Цео тај сабор је био ништа више до скуп политичких партија које на дуге стазе раде на распарчавању српских земаља и делењу српског народа. Прича о некаквом уједињењу Србије и Републике Српске велико је финале велеиздаје и у најмању руку је смешно. Србија, чак и овако сужена, ојађена и распарчана, не може да кубури ни сама са собом, шћиптари са својим таблицама већ су стигли до Ниша, стање у Рашкој никад није било горе, Војводина никад турбулентнија а у Београду има више усташа него у Загребу. Прича о независности Републике Српске и мирном раздруживању, како они то воле да кажу, од ФБиХ, још је смешнија од ове горе наведене. Јер они који су највећи победници свих наших пораза, те поразе морају да покрију разним перформансима и константним србовањем.

Онај ко је читао Дејтонски споразум и имало се разумије у право, зна да Република Српска никад не може постати независна држава у овим границама. Нити треба да постане, јер без Дрвара, Гламоча, Петровца и купрешке висоравни Република Српска не може да постоји. Дејтонским споразумом Република Српска је изгубила и готово читаво подручје Сарајева, осим романијске општине Пале и неколико насеља надомак урбаног дела града која данас чине Источно Сарајево. Након што је ВРС контролисала преко 70% територије БиХ све су ове територије жртвоване јер Република Српска није смела да пређе 49% територије БиХ.

Ми се варамо ако мислимо да смо баш ми нешто битни у овом историјском пешчаном сату и ако мислимо да све мора да буде решено у нашем животном веку. Прихватање Републике Српске у оваквим границама је издаја старих српских територија. Јер некада је цела област Крајине, готово половина територије БиХ, од Добоја и Купреса до западних граница БиХ, са изузетком три општине бихаћког краја, припадала Републици Српској.

Овде се жури само онима који су за ових 30 година од краја рата потрошили своје залихе шверцованог злата и новца па би сад са својим коалиционим партнерима најдраже исценирали поново некакав сукоб.  Још када им се љуљају столице у које су пустили дубоко корење и кад се помене Закон о пореклу имовине, е ту само рат може да их спасе.

Наша јавност мора да зна да је било каква прича о придруживању Српске ка Србији или независности Републике Српске те прича о реферндуму, почетак новог рата истог тог дана. И не само то, то би био крај Републике Српске бар у овим границама какву је сада познајемо. У суштини то би био крај Републике Српске јер овде више нема ко ратовати нити то жели.

Није без разлога рађено на томе да последњих двадесетак генерација није служило војску, а то су тренутно генерације у најбољем животном добу. Дакле, истог дана када би се потписао реферндум о независности Републике Српске, Брчко дистрикт би Републику Српску поделио на 2 дела. Иначе Брчко на самом почетку није требао ни да буде Дистрикт, већ само замишљена линија разграничења под контролом Републике Српске.

Арбитража је под притиском запада од Брчког створила Дистрикт, како би у случају баш оваквих прича, Републику Српску лако могли да поделе на 2 дела. А НАТО трупе не би требале ни да долазе, видимо по разним снимцима да су они одавно ту у великим колонама.

Док се оваквим причама мути вода да изгледа дубље, у селу Крагљивода у Срёбреници у Републици Српској, вијори се застава тзв. АБиХ. Под њом су овде хорде Насера Орића клале све српско што им се нашло на путу. Све што нам је остављено у аманет под овом капом доле изгубили смо и продали.

Што се тиче разграничења, ми Срби прво морамо да се разграничимо сами са собом у својим главама.

Српске мајке у црним марамама, синова за ратовање више немају…

Аутор: Деки РС

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!