РЕМ противуставно доделио наставак коришћења националних фреквенција
Не постоји ниједна друга држава у Европи и свету која би дозволила, преко неког РЕМ-а, да се матични језик било које друге матичне државе у службеној употреби користи за било који језик туђе писмо; то је могуће само у нашој лепој Србији
Регулаторно тело за доделу националних фреквенција телевизијским кућама ПИНК, ХЕПИ, ПРВА и Б92 добиле су од РЕМ-а дозволу за наставак коришћења националних фреквенција у Србији. Учињено је то на противуставан начин. Тим телевизијским кућама на сасвим недопустив начин РЕМ је прогледао „кроз прсте“. Тачније РЕМ се није обазирао на то што Устав Србије у Члану 10. прописује обавезу коришћења уз српски језик неизоставно српско ћириличко писмо у службеној употреби српског језика. То се изричито захтева у ставу првом Члана 10. Устава Србије на овај сасвим јасан и експлицитан начин:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“
О изузецима нема ни говора, те је, према томе, РЕМ учинио велики противуставан пропуст што је допустио споменутим телевизијским кућама у Србији да уз службени српски језик и даље избацују ћириличко писмо и да га у ТВ-програмима, својевољно, замењују хрватским националним писмом, као да је реч о хрватском језику. Јер, у Србији може да постоји телевизијски студио на мањинском хрватском језику с хрватским националним латиничким писмом, али Устав Србије никако не допушта телевизији на српском језику да српски језик пише туђим писмом.
Држава Србија (ако жели да постоји у пуном државном функционалном капацитету) морала би хитно да поништи ове противуставне дозволе РЕМ-а и да им постави услов да се у поновној додели тих фреквенција мора испоштовати народна одлука с референдума за Устав Србије 2006. године да се службени српски језик има писати службеним – ћириличким писмом.
Не постоји ниједна друга држава у Европи и свету која би дозволила, преко неког РЕМ-а, да се матични језик било које друге матичне државе у службеној употреби користи за било који језик неко туђе писмо.
Аутор: Драгољуб Збиљић
