Reljić: Držanje Zapada povodom Donbasa vratilo je pred svet bezakonje Zapada u slučaju Kosova
Rusi samo u jednoj stvari nisu u pravu.
Da je Gorbačov i bio sasvim u ulozi lidera supersile (bez obzira što je bila u stanju strmoglavljivanja) i da je tražio da Amerikanci i njihovi posilni iz Evrope potpišu, ono što je američki državni sekretar Džejms Bejker govorio – da se NATO neće pomerati „ni za inč na Istok“ – to ništa ne bi promenilo. Ništa!
Nije vera tvrda u jačega! A posebno ako je jači sa Zapada.
Tako da bi zapadne siledžije nastavile da nastupaju prema Moskvi. Kakvi potpisi, kakvo međunarodno pravo!
U širem smislu nastupali su istovetno kao Karl XII, Napoleon ili Hitler. Išlo ih je u početku, a onda su se izgubili u ruskom prostranstvu.
Istorijskom i fizičkom.
Jer, Zapad do 2007. nije verovao da u Rusiji može nešto da se desi. NATO bombardovanje Srba 1999. su uzimali kao svoju demonstraciju nedodirljive moći. Uzimanje Kosova uzimano je kao prirodno pravo na apsolutno ponižavanje pravoslavne, slovenske, nedisciplinovane Srbije.
Oni koji su čitali „Dnevnik pisca“ već su bili penzionisani.
Kad je Solženjicin objavio u intervjuu „Špiglu“ da je to promenilo sve slojeve ruskog društva – uzimali su to kao dosetku ostarelog pisca-disidenta.
Kakvo međunarodno pravo!?
Pošto je to ovde počelo deceniju ranije i tako lako prolazilo – razumeli su da je „gotovo“.
Jer, bivša SFRJ je bila osnivač OUN, ustrojena po svim pravilima međunaronodnog prava, dolazila iz grupe zemalja pobednica nad fašizmom, proknjižena kroz Helsinške sporazume, bila jedan od osnivača i vođa Pokreta nesvrstanih… I ništa.
Razbijena je u paramparčad, kao da nije bila ništa. Nije ni čudo što se Šolc u Kremlju toga nije ni sećao. A, nije verovao da nekog zanima, da danas na posledicama zapadnog „poštovanja“ međunarodnog prava i njihovog razumevanja međunarodnih ugovora – egzistira Kosovo koje je u odnosu na državu iz koje je „rođeno“ državno nedonošče.
Manje je država nego kad je bilo autonomna pokrajina. I, što eksperiment duže traje – sve je dalji od mogućnosti da odraste i formira se po potrebi Zapada.
Kosovski frankeštajn privredno opstaje na tranzitu heriona, vojno na NATO „nepoštovanju“ suvereniteta i besprizornom kršenju Rezolucije 1244 SB UN, a koju su i oni, zapadnjaci izglasali; Euleksovo konstruisanje paukove mreže institucija podložno je svakom i svakodnevnom raspadu… i da nema suvišne obzirnosti iz Beograda – Aljbin Kurti bi verovatno već zbrisao u Norvešku, ili gde mu ono bi tazbina, i gde se spremio za doživotno sklanjanje sa „opasnog mesta“.
Nikad ni jedna civilizacija u istoriji, kao Zapad, nije toliko držala do ogoljenog nasilja kao argumenta u međunarodnim odnosima. Tretiranje sveta kao potencijalne kolonije je osnovni odnos. Agresija i terorisanje slabijih su osnovna moć Zapada i suština zapadne političke kulture.
Staje se samo kad onaj s drugu stranu odgovori tvrđom silom… Inače, završiće kao rob (crni) ili kao Indijanci u Severnoj ili Južnoj Americi.
A onda, kad stvar krene po zlu, talambasa se i vrišti kako taj drugi „krši međunarodno pravo“!? I poziva se sav ostali svet da siledžijama pomogne da zatuku neposlušnog.
Rusija je to shvatila. Ćutala i durila se dok je bila slabija, ali sad više nema razloga… Ni interesa.
Za nas Srbe vrlo je važno i da nas je ova kriza dovela do javnog oglašavanja „kako je agresija na Kosovo nagovestila krize kao što je ova ukrajinska“.
Izgleda da se to shvata i u samoj Americi i zato je zanimljivija priča što sledi.
„Krajem januara bila sam u Ukrajini, između ostalih, i sa Natalijom Gumenjuk i Pjotrom Ruzavinom, bračnim parom. Gumenjuk je vodeći ukrajinski novinar; Ruzavin je ruski istraživački novinar. Jedne večeri, za večerom Gumenjuk je rekla: ‘Nemoguće je zamisliti vazdušne napade na Kijev.’ Pre nego što sam uspela da se suzdržim, ispalila sam: ‘Kao da je nekad bilo nemoguće zamisliti vazdušne napade na Beograd’“, piše ovih dana Maša Gesen, značajan kolumnista Njujorkera, poreklom iz ruske jevrejske porodice koja je emigrirala iz Sovjetskog Saveza i – globalno etablirana homoseksualka.
Ne morate mnogo da se naprežete pa da zamislite kakav je njen odnos prema Rusiji, niti kakvi su stavovi po istom pitanju „vodećeg“ i „istraživačkog“ novinara.
„Mislila sam na kampanju NATO bombardovanja Jugoslavije, koju sam pratila na terenu; bila sam u Beogradu kada je prva bomba pala na grad i nezamislivo je postalo stvarnost“, nastavlja Maša Gesen.
„Ruzavin je tada bio u osnovnoj školi, ali je razumeo. ‘I tome se stalno vraćaju’, rekao je on, što znači da, skoro dvadeset tri godine kasnije, propagandisti Kremlja i dalje koriste vazdušni rat iz 1999. kao tačku poređenja i opravdanja. U utorak se ruski predsednik Vladimir Putin vratio na to. Tokom konferencije za štampu, koja je usledila posle razgovora sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, nemački novinar je pitao Putina: ‘Hoće li biti rata u Evropi? Možete li isključiti mogućnost rata u Evropi?’
Putin je odgovorio: „G. Kancelar je upravo rekao da ljudi njegove generacije (a ja sam pripadnik njegove generacije) teško mogu da zamisle bilo kakav rat u Evropi. . . Ali, vi i ja smo bili svedoci rata u Evropi, rata protiv Jugoslavije, koji je, slučajno, pokrenuo NATO. Bila je to vojna operacija velikih razmera koja je uključivala vazdušne udare na evropsku prestonicu, Beograd. To se dogodilo, zar ne?“ (Gesen)
Maša Gesen je poslednje ljudsko biće na zemljskoj kugli koje bi se složilo s Putinom, ali… činjenice za novinara koji drži do sebe, ponekad, znaju biti baš tvrdoglave.
„Sedamdesetosmodnevni vazdušni rat oko Kosova i Srbije bio je bez presedana na više načina“, podsetila je. „Preduzet je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Vlade učesnice i veliki deo medija su ga uokvirili kao humanitarnu intervenciju. (Nisam jedina koja tu frazu slušam kao oksimoronsku. Proverila sam sa Lorensom Daglasom, profesorom na Amherst koledžu koji je opširno pisao o pravu i ratu. ‘Rat humanitarne intervencije’ je toliko bizaran izraz da se može koristiti za opravdavanje svake vrste agresije, rekao je on.) Borba je vođena na način koji nije dozvoljavao mogućnost da se žrtave brane od NATO: avioni bombarderi su u početku leteli iznad visine na kojoj su ih srpske protivvazdušne rakete mogle doseći. Visina može objasniti nekoliko slučajeva kada su NATO snage na kraju napale civile.“ A kakvo bi drugo objašnjenje imale hladnokrvne ubice. Problem je, naravno, što su i takva objašnjenja za Zapad tada bila dovoljno dobra.
„Pre nego što je kampanja bombardovanja završena, Luiz Arbur, tadašnja glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (I.C.T.Y.), imenovala je grupu za istragu navoda o ratnim zločinima koje su počinili saveznici u NATO. Grupa je dokumentovala nekoliko slučajeva u kojima je bilo više civilnih žrtava: saveznici su bombardovali putnički voz, konvoj izbeglica, jedno selo na Kosovu, a u Beogradu i kinesku ambasadu i sedište Radio-televizije Srbije. (Činilo se da su prve četiri bile greške, ali televizijski toranj je bio na meti kao izvor srpske propagande.)
U vreme kada je izveštaj završen, Arbur je završila mandat u I.C.T.Y.; njena naslednica Karla del Ponte odlučila je da ne otvara krivičnu istragu. ‘Nije bilo šanse da Karla del Ponte podigne tužbe protiv nacija koje su finansirale I.C.T.Y.’ “, rekao mi je Daglas. ‘Da jeste, SAD i Velika Britanija su mogle samo da ukinu Tribunal.‘“
Kakva bi bila šteta da se sud koji sudi po direktivi platilaca ukine? Koliko god bilo logično, takvo pitanje je za zapadno razumevanje prava na maltretiranje drugih – besmisleno.
Ipak, i ovako ovo se može uzeti kao pošteno podsećanje, jer i kod nas u Srbiji kooperativne vlasti se trude da se to zaboravi.
Vlasti u Beogradu pritisnute nastavkom nepravnog nasilja čine sve da se što manje i što ređe vraćamo na to.
„Okrećemo se budućnosti“ što bi nam savetovali „naši prijatelji“ koji su radili na tome da nas usmrte.
Narod, uglavnom, nije sklon takvom samoponižavajućem tumačenju ali vlasti „na evropskom putu“ ne obraćaju pažnju.
Ipak, uvek će odnekud izroniti da međunarodno pravo vojnu akciju priznaje 1) kao samoodbranu ili 2) ako je Savet bezbednosti UN odobri.
Prelaženje preko toga kao preko turskog groblja, čime se Zapad, a pre svega Amerikanci, uporno posvećuju, pravnik kome Maša Gesen veruje je objasnio: „I dalje ćete naći značajan broj pravnih naučnika koji će reći: ’Trebalo bi da priznamo da međunarodno pravo nije ludačka košulja‘, rekao mi je Daglas. ‘Ali, ako je zakon samo preporuka, onda to nije zakon. ‘Zakoni važe za njih, ali ne i za nas‘ nije način na koji funkcioniše pravni sistem. Vazdušni rat na Kosovu učinio je da međunarodno pravo postane kao farsa. To se odnosi samo na slabe‘.“
Hvala gospodinu Daglasu! Rekao je ono što svi znaju, ali on je – Amerikanac! Njegov rizik je značajan.
Da, slabi trpe, slušaju, klimaju glavom na sva poniženja, a onda to pravdaju „evropskim putem“, a ta besmislica i očigledna nemogućnost da se to ostvari – treba da bude pokriće za svaku vrstu samoponiženja i izdaje državnog i nacionalnog interesa. I bez obzira što je „kosovski idiotizam“ Amerikanaca postao bumerang koji i njima udra u čelo i ponižava ih – naočigled sveta. Skoro kao povlačenje iz Avganistana.
„Putinova dugotrajna kampanja pretnji Ukrajini izgleda kao dugo odlagani odgovor na vazdušni rat na Kosovu. Predsednici i premijeri traže da razgovaraju sa Putinom — Emanuel Makron je odleteo u Moskvu i sedeo sa Putinom pet sati; Bajden je tražio od Putina telefonski poziv u subotu umesto onog koji su zakazali za ponedeljak; Šolc je doleteo u utorak – i čini se da svaki razgovor pojačava poentu da niko ništa ne može da učini da ga zaustavi. Ruski parlament je u utorak odobrio rezoluciju kojom se od Putina traži da prizna državnost separatističkih regiona u istočnoj Ukrajini, što je potez koji bi njihov status učinio sličnim statusu Kosova nakon kampanje bombardovanja. Ruski mediji tvrde da Ukrajina diskriminiše etničke Ruse i one koji govore ruski; grublji političari i medijske ličnosti izgovaraju reč ‘genocid’.“(Gesen)
Lepo rečeno, „sličan statusu Kosova“. Samo sličan.
Minski sporazum – koji je Rusija, kao potpisnica, podržavala – nudio je autonomiju u okviru Ukrajine, ali Ukrajina to nikako nije prihvatala. Srbija nikad nije bila na toj tački odlučivanja. Naprotiv, Amerikanci su učestvovali u definisanju i donošenju Rezolucije 1244 SB, a onda je grubo i bestidno pregazili.
Kao što besprizorno razbijaju Dejtonski sporazum.
Kao da ovi međunarodni ugovori nisu bili i njihova odluka. I to u vremenu kad su oni bila – monopolarna svetska sila. U PaxAmericanasvetu.
Zapadna nesolidnost je otišla toliko daleko da i Njujorker mora, makar, malo da otvori oči. To više ne može da se sluša. Doduše, istini za volju, preko Njujorkera je sredinom sedamdesetih počelo i obelodanjivanje beskrajnih lagarija o ratu u Vijetnamu.
Dobro, zna se da će u američkoj interpretaciji biti kriv – Putin. Ko bi drugi? Zato se u takvoj situaciji može smatrati velikim dostignućem priznanje da ima „malo“ i američke krivice. Evo i Njujorker zaključka:
„U divnoj knjizi Nemoguća zemlja iz 1994, o raspadu Jugoslavije, pisac Brajan Hol opisuje ljude koji su se stalno pitali: ‘Možete li da verujete da se ovo dešava? U Evropi? U dvadesetom veku?‘ On piše: ‘Moguće je u svim vekovima i na svim kontinenatima.‘ Krajem tog veka, kosovski vazdušni rat je pokazao da je još uvek sve moguće, uključujući bombe koje padaju u centar grada u kome su se ljudi osećali svetski i bezbedno i nisu mogli da veruju da rat može doći po njih, čak i kad je bio blizu neko vreme. Ako Putin na kraju prestane da zabavlja zapadne pregovarače i pokrene veliki rat, smrt i beda koje će on izazvati biće njegova odgovornost. Ali, svet u kome je takav rat moguć – zajednički su iskovale Rusija i Sjedinjene Države, počevši od pre dvadeset tri godine.“
Zajedno, samo što su Amerikanci kovali a Rusi su morali da dodaju ugalj na vatru.
Naravno, da je u ovom kosovskom čuvanju zdravog razuma kolumnistkinja Njujorkera morala da pokaže da nema ničeg lošeg bez Rusije, ali – možemo to da čitamo oslobođeni tih bacanja blata u lice. Suština je, ipak, tu.
To što je urađeno sa SFRJ, a onda prema Srbima – isplivava na površinu. Rusiji su to argumenti za razaranje bespravnog međunarodnog poretka, a Zapadu i Amerikancima čvrge koje će morati podneti. Nadajmo se da će naši predstavnici vlasti to shvatiti – kako je jedino moguće! – kao našu šansu da izađemo iz defanzive i da ne slušamo savete anti-srpskih savetnika Tonija Blera i Gerharda Šredera.
U suprtonom, ulazimo u komplikovaniju situaciju, i unutrašnju i međunarodnu, nego u vreme NATO-agresije. Tad smo bili sami. Sad smo – svet! Ali, ne onaj svet iz reklamnih spotova američke amabasade o Milunki Savić, već pravi svet!
Svet u kome će se o Kosovu, Republici Srpskoj i drugim srpskim pitanjima moći govoriti otvoreno i – pozivati na pravo a da to ne izgleda kao tumaranje prognanika u magli.
Rusi se u slučaju Donbasa mogu i hoće pozivati na nepravo i nasilje Amerikanaca, ali cilj nije da se tako opravda nasilje nad međunarodnim pravom u doba PaxAmericana. Uostalom Si i Putin su u svom manifestnom obraćanju svetu na početku Zimskih olimpijskih igara u Pekingu obećali – novi svetski poredak u kome će pravo biti osnov.
To smo čekali?
Autor: Slobodan Reljić
Izvor: Sve o Srpskoj
