Razorno glupe neistine i činjenice u vezi s ćirilicom meću Srbima

Toliko su žalosno-smešne priče o „zaštiti ćirilice“ i „načinima njenog (o)čuvanja među Srbima“ (i) danas da (i) to ulazi u ono što se u srpskom narodu zove „srpska posla“. A to „srpska posla“ znači samo jedno – srpske razorne gluposti koje ne postoje u drugim narodima, bar kad je reč o jeziku i pismu, pogotovo ne među stručnjacima koji se profesionalno (plaćeno) bave srpskim jezikom i pismom u jezičkim institucijama.

Prva razorno glupa činjenica

Prva razorno glupa činjenica, raširena među Srbima, čak i od nekih vajnih lingvista, jeste sintagma i nikakva naučna činjenica da su „ćirilica i latinica dva srpska pisma“. To nema nikakve veze ni s lingvističkom naukom ni s mozgom.

Za sve Srbe danas, naravno, pravljeno je samo jedno pismo (naravno srpsko pismo ili srpska ćirilica). Latiničko pismo primio je, posle ćirilice, samo mali deo Srba – Srba katolika. To, naravno, nikada se nije zvalo „(opšte)srpsko pismo“. Latinica je postajala opštesrpsko pismo samo pod nasilnim nametanjem i posle zabrana Srbima njihove ćirilice.

Druga razorno glupa po Srbe u vezi s pismom činjenica

Druga (i) današnja razorno glupa po Srbe u vezi s pismom je činjenica što je Srbima komunizam nametnuo šizofreno rešenje pitanja pisma u dvoazbučju. Ono je smišljeno specijalno za, često naivne, Srbe a nazvano „bogatstvo dvoazbučja“, da bi se samo Srbima u toj šizofreniji u rešenju pitanja pisma nametalo jedno (tuđe) pismo, s prethodno ključnom dobro osmišljenom prevarom da bi se Srbima najpre nametala podeljenost u pismu za njihov jezik kako bi se, odmah zatim, jedno (ono hrvatsko, latiničko) od dva pisma onda favorizovalo i tako smo dobili u Srbiji od „bogatstva dvoazbučja“ isfavorizovano smišljeno do današnjih 90 odsto hrvatskog nacionalnog abecednog sastava pisma prema bednih desetak odsto ćirilice u tzv. glupoj  izvorno od Hrvata smišljenoj „javnoj upotrebi jezika i pisma“, što su, onda Hrvati kao glupost brzonapustili, a Srbi se time i danas u svojoj pravn(ičk)oj i lingvističkoj gluposti bave.

Treća razorno glupa činjenica

Treća razorno glupa činjenica samo meći Srbima, posebno kod srpskih lingvista koja je raširena i prihvaćena posebno kod (ne)srpskoh srpskih izdavača knjiga jeste da su oni (izdavači) jedini na svetu „mudri“, a tu mudrost su primili preko lingvista, kako da „zarade“ velike pare tako što će izabirati za štampanje knjiga na srpskom jeziku hrvatsko pismo da bi na njihove knjige navalili Hrvati, ne shvatajući da Srbi mogu štampati knjige i zlatnim slovnim vezom, pa, i pored toga, Hrvate srpske knjige neće mnogo zanimati. A i da ih zanima, da li je i jedan jedini hrvatski izdavač danas objavio neku svoju knjigu na „hrvatskom jeziku“ srpskom pismu da bi zaradili veliki novac od Srba. Hrvati znaju da samo polupismeni Srbi ili antisrbi pišu obavezno hrvatskim pismom.

Četvrta razorno glupa činjenica

Četvrta samo među Srbima razorno glupa činjenica jeste ta da su Srbi u komunizmu naučeni da svoj ustav ne uvažavaju, da ih on ne zanima ni u čemu, pa posebno u delu gde se određuje ćiriličko (a ne neko drugo) pismo za srpski jezik. (Do te normalne ustavne odredbe stiglo se u Srbiji najviše zahvaljujući lingvisti Branislavu Brboriću i Udruženju „Ćirilica“.) S tom normalnom odredbom posprdaju se se sve vreme posebno srpski lingvisti (u Pravopisu) i svaka vlast posle 2006. godine (u zakonu).

Peta razorno glupa (možda najgluplja) činjenica

Peta razorno glupa (možda najgluplja) činjenica jeste ta da srpski lingvisti iz sujete u odnosu na udruženja „Ćirilica“ i „Srpska azbuka“ nikako decenijama ne mogu i neće da priznaju da su oba ta udruženja nepogrešivo u pravu kada tvrde da lingvisti samo gube dragoceno vreme koje traće u stalnim današnjim praznim raspravama „kako spasiti ćirilicu“, pa ističu (ne)verovatnu glupost da je to moguće učiniti materijalnom stimulacijom (nekim bednim novcem) nuđenim onima koji bi se odlučili za ćiriličko pismo. Oni su toliko sujetni u svojoj gluposti da misle i dalje da će Srbi sačuvati srpsko pismo zadržavajući u Pravopisu šizofreno korišćenje dva pisma (u odnosu u stvarnosti danas prosečnih 90 odsto hrvatskog nacionalnog  pisma prema bednih 10 odsto ćirilice u pisanom jeziku Srba u Srbiji. Oni ne vide da takvim glupim putem u korišćenju pisma nisu pošli ni oni koji su normirali svoje posebne nekakve varijantice srpskog jezika, ali bez glupih razarajućih dvojstava u učevnom (standardnom, književnom) jeziku u dvopismu i dvoizgovornosti. To su hrvatski, bošnjački i crnogorski lingvisti prepustili danas srpskim lingvistima da se time bahću u svojoj serbokroatističkoj „nauci“ po pravilima pogubnog po srpski jezik i pismo, pa time i srpski narod – Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku i dvopismu iz 1954. godine.

Tako srpski lingvisti (serbokroatisti) i danas uče srpski narod kako će sačuvati svoje jezičko bogatstvo i pismo tako što će i dalje zatirati srpsko pismo među Srbima hrvatskim pismom, zbog čega bi im i, da je živ, Ante Pavelić zahvalio kako oni u Srbiji i među Srbima uopšte danas dobro „promiču“ i sprovode u živoj praksi njegovu Zakonsku odredbu o zabrani ćirilice iz 1941. godine.

Sve srpske vlasti poštuju srpske lingviste u neustavnom dvoazbučju

I pored (za misaono zdrave ljude) jasne ustavne odredbe iz 2006. godine s referenduma srpskih građana, u kojoj je jasno uvedeno prirodno ćiriličko jednoazbučje srpskog jezika ovim rečima: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo“ (stav prvi Člana 10. Ustava Srbije, sve vlasti posle 2006. godine poštuju srpske lingviste tako što podržavaju srpsku lingvistiku u pravopisnom dvoazbučju (šizofrenija: hrvatska nacionalna abeceda, kao „pomoćno pismo“ i srpska ćirilica u stvarnosti 10 odsto u proseku, koju zovu „matično pismo“. Niko normalan u svetu nema u svom jeziku dva alternativna pisma: „pomoćno“ i „matično“ u odnosu 90 odsto „pomoćnog“ i 10 odsto „matičnog pisma“. Tako sve srpske vlasti, po uzorima srpskih lingvista posle 2006. godine drže na snazi očigledno i s razdaljine od hiljade kilometara –neustavan zakon o upotrebi srpskog jezika i pisama iz 1991. godine, uz dodati još neustavniji (a podržan od srpskih jezičkih instituciaja) Zakon o zaštiti srpskog jezika i ćirilice iz 2021. godine, u kome čak nisu svi građani sa istim ni obavezama ni pravima, što je svetski originalan skandal za svaku normalnu pravn(ičk)u i lingvističku struku.

Autor:  Dragoljub Zbiljić,  jezikoslovac, sa 17 objavljenih obimnih knjiga o polomima u srpskom jeziku i osnivač prvog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (2001)

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!