Разорно глупе неистине и чињенице у вези с ћирилицом мећу Србима

Толико су жалосно-смешне приче о „заштити ћирилице“ и „начинима њеног (о)чувања међу Србима“ (и) данас да (и) то улази у оно што се у српском народу зове „српска посла“. А то „српска посла“ значи само једно – српске разорне глупости које не постоје у другим народима, бар кад је реч о језику и писму, поготово не међу стручњацима који се професионално (плаћено) баве српским језиком и писмом у језичким институцијама.

Прва разорно глупа чињеница

Прва разорно глупа чињеница, раширена међу Србима, чак и од неких вајних лингвиста, јесте синтагма и никаква научна чињеница да су „ћирилица и латиница два српска писма“. То нема никакве везе ни с лингвистичком науком ни с мозгом.

За све Србе данас, наравно, прављено је само једно писмо (наравно српско писмо или српска ћирилица). Латиничко писмо примио је, после ћирилице, само мали део Срба – Срба католика. То, наравно, никада се није звало „(опште)српско писмо“. Латиница је постајала општесрпско писмо само под насилним наметањем и после забрана Србима њихове ћирилице.

Друга разорно глупа по Србе у вези с писмом чињеница

Друга (и) данашња разорно глупа по Србе у вези с писмом је чињеница што је Србима комунизам наметнуо шизофрено решење питања писма у двоазбучју. Оно је смишљено специјално за, често наивне, Србе а названо „богатство двоазбучја“, да би се само Србима у тој шизофренији у решењу питања писма наметало једно (туђе) писмо, с претходно кључном добро осмишљеном преваром да би се Србима најпре наметала подељеност у писму за њихов језик како би се, одмах затим, једно (оно хрватско, латиничко) од два писма онда фаворизовало и тако смо добили у Србији од „богатства двоазбучја“ исфаворизовано смишљено до данашњих 90 одсто хрватског националног абецедног састава писма према бедних десетак одсто ћирилице у тзв. глупој  изворно од Хрвата смишљеној „јавној употреби језика и писма“, што су, онда Хрвати као глупост брзонапустили, а Срби се тиме и данас у својој правн(ичк)ој и лингвистичкој глупости баве.

Трећа разорно глупа чињеница

Трећа разорно глупа чињеница само мећи Србима, посебно код српских лингвиста која је раширена и прихваћена посебно код (не)српскох српских издавача књига јесте да су они (издавачи) једини на свету „мудри“, а ту мудрост су примили преко лингвиста, како да „зараде“ велике паре тако што ће изабирати за штампање књига на српском језику хрватско писмо да би на њихове књиге навалили Хрвати, не схватајући да Срби могу штампати књиге и златним словним везом, па, и поред тога, Хрвате српске књиге неће много занимати. А и да их занима, да ли је и један једини хрватски издавач данас објавио неку своју књигу на „хрватском језику“ српском писму да би зарадили велики новац од Срба. Хрвати знају да само полуписмени Срби или антисрби пишу обавезно хрватским писмом.

Четврта разорно глупа чињеница

Четврта само међу Србима разорно глупа чињеница јесте та да су Срби у комунизму научени да свој устав не уважавају, да их он не занима ни у чему, па посебно у делу где се одређује ћириличко (а не неко друго) писмо за српски језик. (До те нормалне уставне одредбе стигло се у Србији највише захваљујући лингвисти Браниславу Брборићу и Удружењу „Ћирилица“.) С том нормалном одредбом поспрдају се се све време посебно српски лингвисти (у Правопису) и свака власт после 2006. године (у закону).

Пета разорно глупа (можда најглупља) чињеница

Пета разорно глупа (можда најглупља) чињеница јесте та да српски лингвисти из сујете у односу на удружења „Ћирилица“ и „Српска азбука“ никако деценијама не могу и неће да признају да су оба та удружења непогрешиво у праву када тврде да лингвисти само губе драгоцено време које траће у сталним данашњим празним расправама „како спасити ћирилицу“, па истичу (не)вероватну глупост да је то могуће учинити материјалном стимулацијом (неким бедним новцем) нуђеним онима који би се одлучили за ћириличко писмо. Они су толико сујетни у својој глупости да мисле и даље да ће Срби сачувати српско писмо задржавајући у Правопису шизофрено коришћење два писма (у односу у стварности данас просечних 90 одсто хрватског националног  писма према бедних 10 одсто ћирилице у писаном језику Срба у Србији. Они не виде да таквим глупим путем у коришћењу писма нису пошли ни они који су нормирали своје посебне некакве варијантице српског језика, али без глупих разарајућих двојстава у учевном (стандардном, књижевном) језику у двописму и двоизговорности. То су хрватски, бошњачки и црногорски лингвисти препустили данас српским лингвистима да се тиме бахћу у својој сербокроатистичкој „науци“ по правилима погубног по српски језик и писмо, па тиме и српски народ – Новосадског договора о српскохрватском језику и двописму из 1954. године.

Тако српски лингвисти (сербокроатисти) и данас уче српски народ како ће сачувати своје језичко богатство и писмо тако што ће и даље затирати српско писмо међу Србима хрватским писмом, због чега би им и, да је жив, Анте Павелић захвалио како они у Србији и међу Србима уопште данас добро „промичу“ и спроводе у живој пракси његову Законску одредбу о забрани ћирилице из 1941. године.

Све српске власти поштују српске лингвисте у неуставном двоазбучју

И поред (за мисаоно здраве људе) јасне уставне одредбе из 2006. године с референдума српских грађана, у којој је јасно уведено природно ћириличко једноазбучје српског језика овим речима: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (став први Члана 10. Устава Србије, све власти после 2006. године поштују српске лингвисте тако што подржавају српску лингвистику у правописном двоазбучју (шизофренија: хрватска национална абецеда, као „помоћно писмо“ и српска ћирилица у стварности 10 одсто у просеку, коју зову „матично писмо“. Нико нормалан у свету нема у свом језику два алтернативна писма: „помоћно“ и „матично“ у односу 90 одсто „помоћног“ и 10 одсто „матичног писма“. Тако све српске власти, по узорима српских лингвиста после 2006. године држе на снази очигледно и с раздаљине од хиљаде километара –неуставан закон о употреби српског језика и писама из 1991. године, уз додати још неуставнији (а подржан од српских језичких институциаја) Закон о заштити српског језика и ћирилице из 2021. године, у коме чак нису сви грађани са истим ни обавезама ни правима, што је светски оригиналан скандал за сваку нормалну правн(ичк)у и лингвистичку струку.

Аутор:  Драгољуб Збиљић,  језикословац, са 17 објављених обимних књига о поломима у српском језику и оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001)

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!