Rat i Biblija u Ukrajini i Srbiji
Jedna od knjiga svetog vladike Nikolaja Rat i Biblija, do tanina rasvetljava rat i ratnu situaciju sa hrišanskog gledišta. Sve je zasnovano na istorijski događajima, precizno jasno, bez i trunke dileme, objašnjeno je ko u ratu gine, kako i kad. Sve vojne knjige ovoga sveta tu temu niti mogu, niti su pokušale da objasne.
Ovih dana, gledajući izveštaje, našeg reportera sa urajinskog ratišta, dotičemo i ovu temu. Naime vidimo određene pripadnike ruskih snaga, posebno specijalnih formacija, izviđačke i druge, koji ističu i potenciraju nošenje imena tih jedinica po određenim svetiteljim a. Samim tim ti pripadnici nose obeležja, tojest lik svetitelja, koga su uzeli za svog zaštitnika, patrona, na uniformi, i u njega se uzdaju u kriznim situacijama.
Da pogledamo i iz ličnog iskustva sa naših prostora, iz naših jedinica, iz naše vojske. Ratne prilike, bolje reći neprilike su situacije gde se veoma često gleda direktno smrti u oči. Na toj tankoj liniji između života i smrti, često vojnik gleda drugim očima, strahujući za svoj život, te traži i očekuje pomoć, ne samo od starešine komandira ili vojnika saborca nego ide dalje i više. Videvši da njegov život, taj jedan koji ima, ne zavisi niti od saboraca, niti od rodbine koje sada nema, niti od sposobnosti koje, niti od oružja koje koristi, prosto život nije u njegovim rukama. Tada dolazi do susreta čoveka i Boga, na različite načine, i kroz različite situacije, individualne, direktan, licem u Lice. To stanje i osećanje prisustva Sile koja te nosi, čuva, zaklanja, Koja može da te izvuče iz nemogućih situacija i da pravi čuda, je prekretnica, ne samo za konkretne, bliske ratne prilike već i kasnije ostaje trajno ukorenjena u čoveku i menja njegov celokupni život i pogled na svet. Tako je nastao, nakon velikih stradanja kod nas, u prvom svetskom ratu, poznat u našem narodu Bogomoljački pokret. Evo konkretno kako to biva kod nas, na našim prostorima.
Devedesetih godina nastaje praksa da pripadnici određenih jedinica, u zavisnosti od svoje namene i htenja, da daju imena svojim jedinicama, po kojima će biti lako prepoznatljivi. Dugogodišnji bezbožni komunizam, odsustvo saznanja o tradiciji srbske vojske, i nepoznavanje svoje pravoslavni vere, dovodi do stvaranja jedinica pod nazivom kobre, mambe, tigrovi, sokolovi, mungosi i drugi idolopoklonački nazivi jedinica. Ličnosti junaka iz naše prebogate istorije kao što su Stevan Sinđelića, Vojvoda Stepa, Vojvoda Mišić, Miloš Obilić, Hajduk Veljko, Karađorđe, Sveti knez Lazar, Sveti despod Stefan Lazarević, i drugi veliki svetitelji, ratnici i branioci srbstva i otačastva, bili su zaboravljeni i odsutni iz svesti naših jedinica. Srbi, hrišćani, pravoslavni uzdajući se u neke životinje i poistovećujući se sa njima čine time težak greh bogootpadništva, tojest idolopoklonstva, te takve jedinice u ratu često veoma stradaju. U takvoj opštoj bezbožnoj vojnoj situaciji, 96.godine jedna jedinica vojne policije za intervenciju sa službenim psima, specijalne namene, u Nišu, drži se čvrsto srbske istorije, pravoslavna vere, bogate vojničke i hrabre tradicije, sebi daje ime Vidovdanski gvozdeni vod Sveti Car Lazar. Amblem sa likom Svetog kneza, srbska zastava sa istim likom velikomučenika Lazara i tekstom ZA KRST ČASNI I SLOBODU ZLATNU, SA VEROM U BOGA, postaju sastavni deo i svakodnevnica pomenute jedinice. I to nije sve ide se dalje, slavi se slava naravno stradanje Kosovskih mučenika Vidovdan, vojnici se pričešćuju u obližnjem manastiru svetog Jovana, sve po uzoru na srbske ratnike iz slavnih vremena, i kao takvi odlaze na razne zadatke. Jedinica učestvuje, pore ostalih zadataka, 98.i 99. na Kosovu i Metohiji i od prvog dana, Velikog Petka u sada već poznatoj bitci na Košarama. Iako druge jedinice, okole trpe gubitke, iz pomenute jedinice, niko nije niti ranjen niti poginuo. Čak šta više niti gladni, uplašeni, čak uvek orni i spremni da pripomognu i da se žrtvuju za druge.
Jedinica vodi bitku na dva fronta, jedne strane sa teroristima, a sa druge strane sa obezboženom vojnom komandom, koja ne pokazuje blago naklonost ka tom srbskom i pravoslavnom duhu. Preživelo se i jedno i drugo.
Na žalost ovo je ostao jedinstven slučaj i tada ali i sada. Bez obzira što je pomak napravljen u “slobodi“, veroispovesti, što se okrenulo srbskog istoriji i tradiciji, što su uvedeni vojni sveštenici, otvorene vojne kapele po kasarnama, taj spoljašnji utisak još nije zaživeo duhom. Da da Bog da se duboki jaz bezbožštva, i komunizma prebrodi, da nam se Srpska vojska oboži, složi i umnoži. A Svetom knezu Lazaru i Majici Božijoj Trojeručica koja je pomenutu jedinicu uvek štitila, hvala na svakoj pomoći. ŽIVELA SRBIJA!, DOGODINE U PRIZRENU!
Autor: Goran Josijević
