Мишљења

Рат и Библија у Украјини и Србији

Једна од књига светог владике Николаја Рат и Библија, до танина расветљава рат и ратну ситуацију са хришанског гледишта. Све је засновано на историјски догађајима, прецизно јасно, без и трунке дилеме, објашњено је ко у рату гине, како и кад. Све војне књиге овога света ту тему  нити могу, нити су покушале да објасне.

Ових дана, гледајући извештаје, нашег репортера са урајинског ратишта, дотичемо и ову тему. Наиме видимо одређене припаднике руских снага, посебно специјалних формација, извиђачке и друге, који истичу и потенцирају ношење имена тих јединица по одређеним светитељим а. Самим тим ти припадници носе обележја, тојест лик светитеља, кога су узели за свог заштитника, патрона, на униформи, и у њега се уздају у кризним ситуацијама.

Да погледамо и из личног искуства са наших простора, из наших јединица, из наше војске. Ратне прилике, боље рећи неприлике су ситуације где се веома често  гледа директно смрти у очи. На тој танкој линији између живота и смрти, често војник гледа другим очима, страхујући за свој живот, те тражи и очекује помоћ, не само од старешине командира или војника саборца него иде даље и више. Видевши да његов живот, тај један који има, не зависи нити од сабораца, нити од родбине које сада нема, нити од способности које, нити од оружја које користи, просто живот није у његовим рукама. Тада долази до сусрета човека и Бога, на различите начине, и кроз различите ситуације, индивидуалне, директан, лицем у Лице. То стање и осећање присуства Силе која те носи, чува, заклања, Која може да те извуче из немогућих ситуација и да прави чуда, је прекретница, не само за конкретне, блиске ратне прилике већ и касније остаје трајно укорењена у човеку и мења његов целокупни живот и поглед на свет. Тако је настао, након великих страдања код нас, у првом светском рату, познат у нашем народу Богомољачки покрет. Ево конкретно како то бива код нас, на нашим просторима.

Деведесетих година настаје пракса да припадници одређених јединица, у зависности од своје намене и хтења, да дају имена својим јединицама, по којима ће бити лако препознатљиви. Дугогодишњи  безбожни комунизам, одсуство сазнања о традицији србске војске, и непознавање своје православни вере, доводи до стварања јединица под називом кобре, мамбе, тигрови, соколови, мунгоси и други идолопоклоначки називи јединица. Личности јунака из наше пребогате историје као што су Стеван Синђелића, Војвода Степа, Војвода Мишић, Милош Обилић, Хајдук Вељко, Карађорђе, Свети кнез Лазар, Свети деспод Стефан Лазаревић, и други велики светитељи, ратници и браниоци србства и отачаства, били су заборављени и одсутни из свести наших јединица. Срби, хришћани, православни уздајући се у неке животиње и поистовећујући се са њима чине тиме тежак грех богоотпадништва, тојест идолопоклонства, те такве јединице у рату често веома страдају. У таквој општој безбожној војној ситуацији, 96.године једна јединица војне полиције за интервенцију са службеним псима, специјалне намене, у Нишу, држи се чврсто србске историје, православна вере, богате војничке и храбре традиције, себи даје име Видовдански гвоздени вод Свети Цар Лазар. Амблем са ликом Светог кнеза, србска застава са истим ликом великомученика Лазара и текстом ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ, СА ВЕРОМ У БОГА, постају саставни део и свакодневница поменуте јединице. И то није све иде се даље, слави се слава наравно страдање Косовских мученика Видовдан, војници се причешћују у оближњем манастиру светог Јована, све по узору на србске ратнике из славних времена, и као такви одлазе на разне задатке. Јединица учествује, поре осталих задатака, 98.и 99. на Косову и Метохији и од првог дана, Великог Петка у сада већ познатој битци на Кошарама. Иако друге јединице, околе трпе губитке, из поменуте јединице, нико није нити рањен нити погинуо. Чак шта више нити гладни, уплашени, чак увек орни и спремни да припомогну и да се жртвују за друге.

Јединица води битку на два фронта, једне стране са терористима,  а са друге стране са обезбоженом војном командом, која не показује благо наклоност ка том србском и православном духу. Преживело се и једно и друго.

На жалост ово је остао јединствен случај и тада али и сада. Без обзира што је помак направљен у “слободи“, вероисповести, што се окренуло србског историји и традицији, што су уведени војни свештеници, отворене војне капеле по касарнама, тај спољашњи утисак још није заживео духом. Да да Бог да се дубоки јаз безбожштва, и комунизма преброди, да нам се Српска војска обожи, сложи и умножи. А Светом кнезу Лазару и Мајици Божијој Тројеручица која је поменуту јединицу увек штитила, хвала на свакој помоћи. ЖИВЕЛА СРБИЈА!, ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!

Аутор: Горан Јосијевић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!