Рат браће Стефана и Вукана
На сабору у Расу, у цркви Светих апостола Петра и Павла (која се налази у данашњем Новом Пазару) 1196. године Велики жупан Рашке Стефан Немања учинио је једну врло занимљиву одлуку која ће имати вишевековне последице за династију Немањића и целокупну српску државу.
Наиме Немања је, супротно већ устаљеном правилу примогенитуре тј. предавања власти свом најстаријем сину, власт оставио свом другом „средњем“ сину Стефану, пре него што је заувек напустио своју домовину и пошао на Свету Гору код свог сина Растка, већ замонашеног под именом Сава. Сава је то у свом најпознатијем делу „Житије светог Симеона“ овако описао: „…А он, блажени старац, посаветова их премудрим речима као отац да престану са ридањем и сузама; а Божјом вољом изабра благороднога и љубљенога сина Стефана Немању*, зета боговенчанога кир Алексија, цара грчкога, и овога им предаде говорећи: Овога имајте у место мене, добри корен који је изишао из моје утробе, и овога постављам на престо Христом дароване ми владавине!…“
*пуно име Стефана било је Стефан Немања II
Шта ли је то Немању натерало да власт не остави свом претпостављеном наследнику, најстаријем сину Вукану?
Чини се да је одлучујућа чињеница била брак Стефана са византијском принцезом Евдокијом, ћерком цара Алексија III Анђела . Након битке на Морави и српског пораза од Византије, царска држава је ипак била преуморна да прикупи плодове своје победе и тако се Немања нашао у повољном положају у односу на Византију. Решење које је било одговарајуће за обе завађене стране било је да се Немањин син ожени ћерком цара Алексија и тако спречи даљи сукоб. Пошто је најстарији син Вукан већ био ожењен а најмлађи син Растко исувише млад, једини преостали био је Стефан. Немања је уговарањем овог брака постигао огроман успех и подигао углед Србије, будући да су византијски „зетови“ по правилу носили високе титуле (Стефан је тако добио назив севастократора).
Вукан, иако очигледно врло незадовољан оваквим исходом, на почетку је поштовао овакву одлуку свог оца, која му је била наметнута и на коју се заветовао у већ поменутом сабору у Расу. Сава Немањине речи овако наводи: „Јер ја вам дајем ову заповед: да љубите брат брата, не имајући међу собом никакве злобе. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на престолу моме, ти се покоравај и буди му послушан. А ти опет владајући не вређај брата свога, но имај га у почасти. „Јер ко не љуби брата свога, Бога не људи. Бог је љубав. Зато ко љуби Бога, нека љуби и брата свога“.
Вукану су на управу остављене приморске територије Зете(Дукље) и Далмације којима је владао мање/више самостално те се чак и ословљавао са краљем. Додуше таква „краљевска“ титула ипак је по рангу била испод титуле Великог жупана која је подразумевала владавину читавим отачаством а не једним делом. Стефан Немања, тј. Симеон Мироточиви преминуо је у Хиландару 1199/1200.године. Вукан је тако, испоштовао очеву одлуку за његовог живота, али није хтео и после. Стефан је у очима моћне Византије и околних земаља сматран за легитимног владара, будући да је био у сродству за Византијским царем. Међутим, мало-по мало Византија је, оптерећена унутрашњим и спољним сукобима, почетком XIII века на Балкану почела да губи на значају и примату. Стефан и Евдокија нису били у великој љубави и он, видевши да више нема сврхе за оваквим политичким браком, одлучи се да је отера, осрамоћену. Евдокија је управо код Вукана потражила уточиште на приморју, а он ју је пријатељски примио и после неког времена послао лађом за Византију. Евдокија се после тога још два пута удавала, сваки пут безуспешно. Вукан је отворено негодовао и прекоравао свог брата због оваквог поступања, иако му је ова ситуација одговарала јер Стефан више није имао савезника у Византијском цару, и тако се 1202. уз помоћ Угарске (која је претходно освојила Хум) сукобио са братом и збацио га са престола. Стефан у свом посебном делу „Живот светог Симеона“ то овако наводи: „..Јер он остави заповести господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје и одузе ми земље и опустоши их…“ Стефан се убрзо вратио на престо уз помоћ Бугарског цара Калојана 1203.године који је ратовао са Угрима, али додуше највећу захвалност, по његовим речима, дуговао је млађем брату Сави, који је са Свете горе донео мошти њиховог оца да би их сахранио у својој земљи и да би се над њима завађена браћа помирила. Стефан наводи: „Зато ти се непрестано молим, о пречасни оче наш Саво, послушај гласа који ти шаљем из дубине срца, и не презри мољења мојега, и скупивши мошти пречаснога и светога, учини нам милост, потруди се и сам донеси пријатна мириса мошти Светога, да се просвети отачаство његово доносом моштију његових и доласком твојим јер се оскрвни земља наша безакоњима нашим и би убијена крвима и падосмо у плен иноплеменика.“ Након што се Стефан вратио на престо, оставио је старијем брату управу над приморским земљама.
Сукоб је престао неколико година пре преноса моштију Светог Симеона, те је овај догађај, иако представљен као кључни, ипак био само „завршна фаза“ или свечани чин измиривања два брата. Главни разлог што је Сава пренео Симеонове мошти била је та што се Света Гора после 1204. године тј. после Четвртог крсташког рата и пропасти Цариграда, нашла у јако тешком положају. Атос је 1206. стављен под управу римске државе, тј. боље речено у стање потчињености и пљачкања светогорских манастира. Сава је тако одлучио да са очевим моштима дође у Србију и започне нофу фазу свог живота као игуман манастира Студенице и после, први српски архиепископ. Србија је са Стефаном на челу државе, а Савом на челу цркве постала значајан фактор на Балкану и временом, постала апсолутно независна и у државном и у црквеном погледу.
Вукан није имао значајану историјску улогу након сукоба и његова лоза није постала владарска. Додуше, његов син Вратко највероватније је предак кнегиње Милице Хребељановић, жене кнеза Лазара и мајке Стефана Лазаревића, једног од најспособнијих владара у историји нашег народа.
Аутор Немања Глумац
