„Raspad Ukrajine: srpska lekcija“
„Kada se Crkva umnožava moramo znati da je to u duhu Jevanđelja Hristovog i reči Njegove, da se ona ne deli, nego se umnožava i raste rastući u ljubavi, umnožavajući se u ljubavi. Crkva se ne deli po svojim sastavnim delovima u sveopštem jedinstvu Crkve Hristove i zapovesti Hristove da bi se zatvarala u sebe, da bi negovala isključivo nešto što ima zemaljski cilj, nego se umnožava i organizuje tako da ono što je zemaljsko, ono što je dar od Boga na najbolji mogući način se umnožava, raste.“ Ove reči Patrijarha Porfirija Perića izrečene prilikom dodele Tomosa o autokefalnosti Makedonskoj Prvoslavnoj Crkvi – Ohridske Arhiepiskopije, mogle bi da posluže kao obrazac i opravdanje za sve sadašnje i(li) potencijalne raskolnike odnosno separatiste u ostatku pravoslavnog sveta. Vetrovi separatizma pojavili su se i u ratom zahvaćenoj Ukrajini. Naime, na nedavnom Saboru Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovske Patrijaršije, na čijem čelu se nalazi Mitropolit kijevski G. G. Onufrije, donete su odluke o, najblaže rečeno, udaljavanju od Patrijarha moskovskog G. G. Kirila, podstaknute aktuelnom političkom situacijom i ratnim dešavanjima. Naime, Sabor arhijereja Ukrajinske Pravoslavne Crkve doneo je odluku o povratku na pozicije višeg stepena samostalnosti u odnosu na Moskovsku Patrijaršiju. Ipak, faktičko usitnjavanje Crkve, koju ekumenisti pokušavaju da zakamufliraju praznim frazama o ljubavi, kao i svaki separatizam, neminovno vode ka slabljenju Crkve, a u konkretnom slučaju, krajnji cilj je potčinjavanje fanarskom Patrijarhu koji već decenijama sanja o poziciji tzv. Istočnog Pape odn. Pape na Bosforu.
Da se obrasci ponavljaju (sa posebnim osvrtom na Srpsku pravoslavnu crkvu) uočio je i gospodin Vladimir Semenko, glavni urednik uglednog ruskog informativno-analitičkog portala „Aminь“, čije zapažanje vam prenosimo u nastavku:
Procesi sekularizacije, pre ili kasnije kompromisi sa svetom, imaju jedinstven karakter; u svim pomesnim pravoslavnim crkvama funkcionišu približno isti obrasci, slične su etape i karakteristike.
S tim u vezi, čini nam se da su procesi koji se trenutno pokreću u UPC po mnogo čemu slični onima koji su odavno pokrenuti i teku, recimo, u Grčkoj (Jeladskoj) ili Srpskoj Crkvi.
Jasno je da glavna borba nije oko toga koji će predstojatelj i u kom obliku biti pominjan u različitim eparhijama UPC i ne oko toga gde i ko će kuvati miro. Sve su to pitanja, svakako važna, ali ne i najsudbonosnija. Borba je da Ukrajinska crkva postane „kao i sve druge“, da se na kraju uklopi u taj liberalno globalistički megatrend koji se iza kulisa već duže vreme agresivno nameće celom svetu. Što se Crkve tiče, glavno pitanje je njen odnos prema modernizaciji i ekumenizmu kao najvažnijoj komponenti ozloglašenog „liberalnog hrišćanstva“.
Situacija u Ukrajini je nemerljivo komplikovanija od srpske, a paralele su ipak očigledne. Istinski pravoslavni narod, koji revnosno stoji u pravoj veri, izložen je najžešćem pritisku spolja. I vrlo često taj pritisak nije čak ni indirektan, već direktan, kada se globalistički funkcioneri, „menadžeri apokalipse” late posla. Sve se vrti oko, čini se, ne direktno crkvenog, već političkog problema.
U srpskom primeru, ovo je sudbina Kosova i Metohije, svete zemlje za Srbe, u ukrajinskom slučaju glavna borba se vrti oko problema tzv. „nezavisnosti“, potrebe „patriotske“ opozicije Moskvi. U ovom slučaju pokušaji da se problem reši, ograničavajući se na čisto spoljna sredstva (pritisak države i raskolnika, formiranje neovlašćenog okupljanja PCU pod okriljem carigradskog patrijarha Vartolomeja) nisu dali željeni rezultat, jer progon uvek ujedinjuje verujuće, a plamen vere u ukrajinskom narodu je i dalje veom jak. Shodno tome, tada počinje uticaj na neke ključne ličnosti unutar institucije crkve. Kada ti ljudi preduzmu neke ključne korake, naizgled izazvane, opet, spoljnim, političkim faktorima, to ne prođe nezapaženo. Urušavanje iznutra, modernizacija same Crkve i napredovanje ekumenizma idu ruku pod ruku.
Treba napomenuti da su kod pravoslavnih Srba procesi otpadništva unutar same crkvene institucije, kao i u Ukrajini, od samog početka uključivali i izražen politički aspekt. Reč je, naravno, o apsolutno nezakonitom oduzimanju i otimanju Kosova od Srbije, koje je za srpski narod svetinja, kao rezultat NATO agresije 1999. godine, u kojoj su teroristi albanske narko mafije igrali ulogu pešadije uz podršku NATO (pre svega američke) avijacije. Kao što znate, rezultat delovanja SAD-a i njihovih saveznika pod izgovorom navodnog etničkog čišćenja Albanaca (dejstva NATO-a nisu odobrene od strane UN) bilo je odvajanje Kosova i Metohije od Srbije. Prava svrha agresije bila je preorijentacija same Srbije ka Zapadu (ovaj zadatak je generalno ostvaren). Posle povlačenja vojske SR Jugoslavije sa Kosova, tamo je počeo pravi genocid nad pravoslavnim Srbima. Kao rezultat toga, 164.000 Srba i 24.000 Roma je bilo prisiljeno da napusti region, a mnoge pravoslavne svetinje na Kosovu (kao i civilna infrastruktura) su uništene bombardovanjem.
Za Srpsku Pravoslavnu Crkvu ovo je bila strašna tragedija. Po blagoslovu tadašnjeg patrijarha srpskog Pavla i Arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne crkve, 2004. godine, podneta je tužba Evropskom sudu za ljudska prava protiv evropskih zemalja umešanih u agresiju (postupci Sjedinjenih Država nisu u nadležnosti ove komisije). Neposredno ovim pitanjem u ime Srpske crkve bavio se episkop kosovski Artemije. Tužba je eksplicitno govorila o očiglednoj krivici snaga KFOR-a što je nakon povlačenja Vojske Jugoslavije sa Kosova i njenog prelaska pod kontrolu ovih međunarodnih mirovnih snaga, tamo intenziviran genocid nad Srbima. Dovoljno je napomenuti da je tokom nekoliko „mirnih“ godina koje su protekle od NATO agresije na Kosovu uništeno više od 115 pravoslavnih svetinja (uglavnom manastira i crkava).
Nakon podnošenja tužbe i pokretanja parnice 2004. godine, počeo je snažan pritisak na patrijarha Pavla i članove Sinoda od strane spoljnih snaga zainteresovanih da stopiraju ovaj slučaj. Zbog toga je u maju 2005. godine Sabor SPC povukao tužbu, a vladika Artemije se, uprkos svim pritiscima, snažno zalagao za nastavak procesa. Neposredno pre toga, u martu, potpisan je memorandum između Sinoda Srpske crkve i predstavnika međunarodne zajednice o obnovi porušenih svetinja, koji bi se pri svojoj realizaciji, svodio uglavnom na površne popravke i daleko od toga da bi doveo do prave obnove crkava i manastira, od kojih su mnogi, kao najstarije građevine, imale ne samo sakralnu, već i trajnu umetničku vrednost.
Vladika Artemije se nije složio sa predajom Kosova Albancima i nastavio je borbu protiv Zapada koji je stajao iza njih. Dobivši blagoslov patrijarha Pavla, razvio je aktivnu diplomatsku aktivnost, obilazeći mnoge zemlje i susrećući se sa nizom uticajnih političara iz inostranstva. Bez izuzetka, svuda je budio bolnu kosovsku temu. Sve je to dovelo do toga da je već tada počeo da biva podvrgnut žestokim pritiscima sinodalnih vlasti Srpske crkve, koji su se posebno intenzivirali posle smrti patrijarha Pavla 2009. godine i izbora Preosvećenog Irineja za novog predstojatelja. Usled toga je izvesni američki admiral javno najavio da će na Kosovo i Metohiju doći vladika spreman na saradnju. Ovo je značilo da vladika Artemije mora biti uklonjen. Na tome su tada vredno, uporedo radili predstavnici srpske svetovne i crkvene vlasti. Jasno je da je reč o činovnicima Sinoda, a ne o celoj Srpskoj crkvi. Inače, na ovu temu postoje veoma interesantna istraživanja Vikiliksa, objavljena u skraćenom obliku na srpskom jeziku. Patrijarh Irinej je izabran 22. januara 2010. godine, a početkom februara posetio je ambasadorku SAD-a Meri Vorlik. Tom prilikom obećao je da će po pitanju vladike Artemija stvar biti rešena. Vrlo brzo je počeo progon pravovernog vladike.
Vladika Artemije ni dalje nije pristajao na kompromise, usled čega je bio podvrgnut zabranama (zabrana bogosluženja a zatim i raščinjavanje), što je učinjeno uz znatan broj flagrantnih kanonskih prekršaja (na primer, nije dobio vremena da pripremi odgovor na optužnicu, iznet na 32 stranice, koji je mogao da pročita samo na zasedanju crkvenog suda).
Ne priznajući odluke Sinoda Srpske pravoslavne crkve donete pod spoljnim pritiskom, posle niza peripetija, vladika Artemije je stvorio „Raško-prizrensku eparhiju u egzilu“, koju Srpska crkva nije priznala (sve njene članove smatra raskolnicima), kojoj se pridružio veliki broj pravoslavnih Srba kako u samoj zemlji tako i u rasejanju a mnogi ljudi su radi održanja čistote vere davali velike donacije. Prema nekim procenama, do jedne trećine svih aktivnih pravoslavnih Srba ušlo je u ovu alternativnu crkvenu strukturu, mada je to, naravno, nemoguće izračunati sa apsolutnom tačnošću. Dakle, „narodno“ pravoslavlje, na čelu sa vladikom revniteljem , u stvari se distanciralo od oficijalnih. Nije potrebno ni napominjati da razlog za to nije bio samo problem Kosova koji je „procureo” od sekularnih i crkvenih zvaničnika, jer ubrzo posle opisanih događaja u Srpskoj crkvi je počela brza modernizacija i ekumenistički procesi su se kvalitativno ubrzali.
Dakle, s jedne strane, patrijarh Irinej je stalno govorio da je poseta pape Franje Srbiji neprikladna. U Srbiji je živo sećanje na strašni genocid hrvatskih ustaša nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rata, čijeg kardinala Stepinca („biskup genocida“) je Vatikan nedavno proglasio blaženim (beatifikacija je prvi stepen kanonizacije među papistima). Srpska crkva se uvek fokusirala na ovaj problem.
No, ubrzo se retorika novoizabranog patrijarha srpskog promenila i on je počeo da izjavljuje da su „pravoslavna i rimokatolička crkva bliske, mnogo smo više ujedinjeni nego što smo podeljeni.” “. Počeo je da govori o papi Franji kao o „čoveku u koga svet ima potpuno poverenje“, koji „ima mnoge osobine hrišćanskog episkopa“. Ubrzo posle ovih reči, na Vaskrs, zakrvotočila je ikona Spasitelja (grad Doboj, mesto Lužan, crkva Svetog Petra i Pavla).
Patrijarh Irinej i još jedan „revnosni“ progonitelj episkopa Artemija, mitropolit Amfilohije, preminuli su, prema zvaničnoj verziji, „od zaraze korona virusom“. Irinejev naslednik, sadašnji Patrijarh srpski Porfirije, dok je još bio mitropolit zagrebačko-ljubljanski, viđen je kako celiva ruku papi na ekumenističkom skupu u Asiziju 2016. godine. Dakle, proces se nastavlja u „pravom“ smeru.
Dakle, šta je sledeće? Moguć je novi raskol unutar UPC. U Srbiji je postojao jedan episkop ispovednik – Preosvećeni Artemije, koji je pretrpeo mnogo nepravde i kleveta od crkvenih krugova i njima potčinjenih sluga iz medija i okupio oko sebe priličan broj verujućeg naroda. Ovako pravovernih episkopa može biti još i u Ukrajini. To mogu biti mitropoliti: Agatangel Odeski, Luka Zaporoški, Antonije Borispoljski i Brovarski, Avgustin Belocerkovski i Boguslavski i dr. Na zvaničnom nivou, po svemu sudeći, ekumenizam će ojačati (i već je ojačao). Najverovatnije će se liberalno-ekumenističkim novotarijama, do kraja, odupreti poslednja linija odbrane istinskog Pravoslavlja u Ukrajini: Kijevo-pečerska, Počajevska, Svjatogorska lavra.
Autor: Vladimir Semenko
Izvor: Pravoslavlje život večni – amin.su
