„Распад Украјине: српска лекција“
„Када се Црква умножава морамо знати да је то у духу Јеванђеља Христовог и речи Његове, да се она не дели, него се умножава и расте растући у љубави, умножавајући се у љубави. Црква се не дели по својим саставним деловима у свеопштем јединству Цркве Христове и заповести Христове да би се затварала у себе, да би неговала искључиво нешто што има земаљски циљ, него се умножава и организује тако да оно што је земаљско, оно што је дар од Бога на најбољи могући начин се умножава, расте.“ Ове речи Патријарха Порфирија Перића изречене приликом доделе Томоса о аутокефалности Македонској Првославној Цркви – Охридске Архиепископије, могле би да послуже као образац и оправдање за све садашње и(ли) потенцијалне расколнике односно сепаратисте у остатку православног света. Ветрови сепаратизма појавили су се и у ратом захваћеној Украјини. Наиме, на недавном Сабору Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, на чијем челу се налази Митрополит кијевски Г. Г. Онуфрије, донете су одлуке о, најблаже речено, удаљавању од Патријарха московског Г. Г. Кирила, подстакнуте актуелном политичком ситуацијом и ратним дешавањима. Наиме, Сабор архијереја Украјинске Православне Цркве донео је одлуку о повратку на позиције вишег степена самосталности у односу на Московску Патријаршију. Ипак, фактичко уситњавање Цркве, коју екуменисти покушавају да закамуфлирају празним фразама о љубави, као и сваки сепаратизам, неминовно воде ка слабљењу Цркве, а у конкретном случају, крајњи циљ је потчињавање фанарском Патријарху који већ деценијама сања о позицији тзв. Источног Папе одн. Папе на Босфору.
Да се обрасци понављају (са посебним освртом на Српску православну цркву) уочио је и господин Владимир Семенко, главни уредник угледног руског информативно-аналитичког портала „Аминь“, чије запажање вам преносимо у наставку:
Процеси секуларизације, пре или касније компромиси са светом, имају јединствен карактер; у свим помесним православним црквама функционишу приближно исти обрасци, сличне су етапе и карактеристике.
С тим у вези, чини нам се да су процеси који се тренутно покрећу у УПЦ по много чему слични онима који су одавно покренути и теку, рецимо, у Грчкој (Јеладској) или Српској Цркви.
Jасно је да главна борба није око тога који ће предстојатељ и у ком облику бити помињан у различитим епархијама УПЦ и не око тога где и ко ће кувати миро. Све су то питања, свакако важна, али не и најсудбоноснија. Борба је да Украјинска црква постане „као и све друге“, да се на крају уклопи у тај либерално глобалистички мегатренд који се иза кулиса већ дуже време агресивно намеће целом свету. Што се Цркве тиче, главно питање је њен однос према модернизацији и екуменизму као најважнијој компоненти озлоглашеног „либералног хришћанства“.
Ситуација у Украјини је немерљиво компликованија од српске, а паралеле су ипак очигледне. Истински православни народ, који ревносно стоји у правој вери, изложен је најжешћем притиску споља. И врло често тај притисак није чак ни индиректан, већ директан, када се глобалистички функционери, „менаџери апокалипсе” лате посла. Све се врти око, чини се, не директно црквеног, већ политичког проблема.
У српском примеру, ово је судбина Косова и Метохије, свете земље за Србе, у украјинском случају главна борба се врти око проблема тзв. „независности“, потребе „патриотске“ опозиције Москви. У овом случају покушаји да се проблем реши, ограничавајући се на чисто спољна средства (притисак државе и расколника, формирање неовлашћеног окупљања ПЦУ под окриљем цариградског патријарха Вартоломеја) нису дали жељени резултат, јер прогон увек уједињује верујуће, а пламен вере у украјинском народу је и даље веом јак. Сходно томе, тада почиње утицај на неке кључне личности унутар институције цркве. Када ти људи предузму неке кључне кораке, наизглед изазване, опет, спољним, политичким факторима, то не прође незапажено. Урушавање изнутра, модернизација саме Цркве и напредовање екуменизма иду руку под руку.
Треба напоменути да су код православних Срба процеси отпадништва унутар саме црквене институције, као и у Украјини, од самог почетка укључивали и изражен политички аспект. Реч је, наравно, о апсолутно незаконитом одузимању и отимању Косова од Србије, које је за српски народ светиња, као резултат НАТО агресије 1999. године, у којој су терористи албанске нарко мафије играли улогу пешадије уз подршку НАТО (пре свега америчке) авијације. Као што знате, резултат деловања САД-а и њихових савезника под изговором наводног етничког чишћења Албанаца (дејства НАТО-а нису одобрене од стране УН) било је одвајање Косова и Метохије од Србије. Права сврха агресије била је преоријентација саме Србије ка Западу (овај задатак је генерално остварен). После повлачења војске СР Југославије са Косова, тамо је почео прави геноцид над православним Србима. Као резултат тога, 164.000 Срба и 24.000 Рома је било присиљено да напусти регион, а многе православне светиње на Косову (као и цивилна инфраструктура) су уништене бомбардовањем.
За Српску Православну Цркву ово је била страшна трагедија. По благослову тадашњег патријарха српског Павла и Архијерејског Синода Српске православне цркве, 2004. године, поднета је тужба Европском суду за људска права против европских земаља умешаних у агресију (поступци Сједињених Држава нису у надлежности ове комисије). Непосредно овим питањем у име Српске цркве бавио се епископ косовски Артемије. Тужба је експлицитно говорила о очигледној кривици снага КФОР-а што је након повлачења Војске Југославије са Косова и њеног преласка под контролу ових међународних мировних снага, тамо интензивиран геноцид над Србима. Довољно је напоменути да је током неколико „мирних“ година које су протекле од НАТО агресије на Косову уништено више од 115 православних светиња (углавном манастира и цркава).
Након подношења тужбе и покретања парнице 2004. године, почео је снажан притисак на патријарха Павла и чланове Синода од стране спољних снага заинтересованих да стопирају овај случај. Због тога је у мају 2005. године Сабор СПЦ повукао тужбу, а владика Артемије се, упркос свим притисцима, снажно залагао за наставак процеса. Непосредно пре тога, у марту, потписан је меморандум између Синода Српске цркве и представника међународне заједнице о обнови порушених светиња, који би се при својој реализацији, сводио углавном на површне поправке и далеко од тога да би довео до праве обнове цркава и манастира, од којих су многи, као најстарије грађевине, имале не само сакралну, већ и трајну уметничку вредност.
Владика Артемије се није сложио са предајом Косова Албанцима и наставио је борбу против Запада који је стајао иза њих. Добивши благослов патријарха Павла, развио је активну дипломатску активност, обилазећи многе земље и сусрећући се са низом утицајних политичара из иностранства. Без изузетка, свуда је будио болну косовску тему. Све је то довело до тога да је већ тада почео да бива подвргнут жестоким притисцима синодалних власти Српске цркве, који су се посебно интензивирали после смрти патријарха Павла 2009. године и избора Преосвећеног Иринеја за новог предстојатеља. Услед тога је извесни амерички адмирал јавно најавио да ће на Косово и Метохију доћи владика спреман на сарадњу. Ово је значило да владика Артемије мора бити уклоњен. На томе су тада вредно, упоредо радили представници српске световне и црквене власти. Јасно је да је реч о чиновницима Синода, а не о целој Српској цркви. Иначе, на ову тему постоје веома интересантна истраживања Викиликса, објављена у скраћеном облику на српском језику. Патријарх Иринеј је изабран 22. јануара 2010. године, а почетком фебруара посетио је амбасадорку САД-а Мери Ворлик. Том приликом обећао је да ће по питању владике Артемија ствар бити решена. Врло брзо је почео прогон правоверног владике.
Владика Артемије ни даље није пристајао на компромисе, услед чега је био подвргнут забранама (забрана богослужења а затим и рашчињавање), што је учињено уз знатан број флагрантних канонских прекршаја (на пример, није добио времена да припреми одговор на оптужницу, изнет на 32 странице, који је могао да прочита само на заседању црквеног суда).
Не признајући одлуке Синода Српске православне цркве донете под спољним притиском, после низа перипетија, владика Артемије је створио „Рашко-призренску епархију у егзилу“, коју Српска црква није признала (све њене чланове сматра расколницима), којој се придружио велики број православних Срба како у самој земљи тако и у расејању а многи људи су ради одржања чистоте вере давали велике донације. Према неким проценама, до једне трећине свих активних православних Срба ушло је у ову алтернативну црквену структуру, мада је то, наравно, немогуће израчунати са апсолутном тачношћу. Дакле, „народно“ православље, на челу са владиком ревнитељем , у ствари се дистанцирало од официјалних. Није потребно ни напомињати да разлог за то није био само проблем Косова који је „процурео” од секуларних и црквених званичника, јер убрзо после описаних догађаја у Српској цркви је почела брза модернизација и екуменистички процеси су се квалитативно убрзали.
Дакле, с једне стране, патријарх Иринеј је стално говорио да је посета папе Фрање Србији неприкладна. У Србији је живо сећање на страшни геноцид хрватских усташа над православним Србима током Другог светског рата, чијег кардинала Степинца („бискуп геноцида“) је Ватикан недавно прогласио блаженим (беатификација је први степен канонизације међу папистима). Српска црква се увек фокусирала на овај проблем.
Но, убрзо се реторика новоизабраног патријарха српског променила и он је почео да изјављује да су „православна и римокатоличка црква блиске, много смо више уједињени него што смо подељени.” “. Почео је да говори о папи Фрањи као о „човеку у кога свет има потпуно поверење“, који „има многе особине хришћанског епископа“. Убрзо после ових речи, на Васкрс, закрвоточила је икона Спаситеља (град Добој, место Лужан, црква Светог Петра и Павла).
Патријарх Иринеј и још један „ревносни“ прогонитељ епископа Артемија, митрополит Амфилохије, преминули су, према званичној верзији, „од заразе корона вирусом“. Иринејев наследник, садашњи Патријарх српски Порфирије, док је још био митрополит загребачко-љубљански, виђен је како целива руку папи на екуменистичком скупу у Асизију 2016. године. Дакле, процес се наставља у „правом“ смеру.
Дакле, шта је следеће? Могућ је нови раскол унутар УПЦ. У Србији је постојао један епископ исповедник – Преосвећени Артемије, који је претрпео много неправде и клевета од црквених кругова и њима потчињених слуга из медија и окупио око себе приличан број верујућег народа. Овако правоверних епископа може бити још и у Украјини. То могу бити митрополити: Агатангел Одески, Лука Запорошки, Антоније Бориспољски и Броварски, Августин Белоцерковски и Богуславски и др. На званичном нивоу, по свему судећи, екуменизам ће ојачати (и већ је ојачао). Највероватније ће се либерално-екуменистичким новотаријама, до краја, одупрети последња линија одбране истинског Православља у Украјини: Кијево-печерска, Почајевска, Свјатогорска лавра.
Аутор: Владимир Семенко
Извор: Православље живот вечни – amin.su
