Раскинути са брозловлуцима

Против твораца људске цивилизације

Званична историографија у Срба још увек се не бави временом и збивањима у којима је судбину србскога народа одлучивао неприкосновени предводник „југословенских“ комуниста, лик коме се не зна ни име, ни презиме, ни порекло, а који се представљао углавном као „Друг Тито“, тек понекад као „Јосип Броз“. За њу, такву историографију, било је довољно не само то што је тај лик постојао и деловао, већ јој је то била и препорука да се из многих „југо­сло­венских“ збивања, према томе и из књига о тим зби­ва­њима (или обрнуто), искључе личности које су с одређеним збивањима могле имати неку узрочно-последичну везу, нарочито оне које беху супротстављене званично наметнутим кретањима.

За такву неподопштину могу се наћи барем два „оп­рав­дања“:

Прво, непомињањем личности широко се отвара простор за те­оријску и стварну злоупотребу сваког догађаја о коме се пише. Будући да се необавештеним и недовољно обавештеним чи­та­о­ци­ма могу понудити било какве приче, то подразумева да се из ис­при­чаног могу извлачити било какви закључци. Та „исто­ри­о­гра­ф­ска техника“ садржи у себи и претпоставку да читаоци неће мо­ћи проверавати оно што је написано, нарочито због тога што не­ће знати коју личност могу везати за нешто што се некад и некако де­сило. Ако чак и знају, или наслућују о коме би се могло у од­ре­ђе­ном случају радити, то би додатно допринело да се описани до­га­ђај начини „значајнијим“, „тајанственијим“, „историјскијим“. Због наводне читаочеве информисаности, иста та „инфор­ма­циј­ска“ обележја лако ће се моћи приписати ономе ко догађај опи­сује, а што догађај буде описан компликованије, утолико ће и ње­гов описивач деловати „учевније“ и „научније“. Од таквог случаја до масовне заблуде само је један корак.

И друго, у непосредној вези са реченим, већ више од тричетврт века суочени смо са владајућом тезом у „југословенској“ исто­риј­ској науци да је улога личности у историји сасвим неважна и да, због тога, појединачна имена треба што пре потиснути у заборав. У први план истурала се теза да су за развој друштва и за све оно што се дешава у људској историји битни колективитет, процеси, партија, вођство, „широке народне масе“, „радни људи и гра­ђа­ни“. Био је то смишљен зачетак доцнијег култа личности у „југо­сло­венском социјалистичком“ друштву јер, да је некој личности (из новијег времена) призната каква важна улога у одређеном догађају и у последицама тога догађаја, не би се могла лако накалемити и одржавати тврдња о свезаслужности „дарованог“ вође поменутог у уводном пасусу овога текстића.

Па се мирне душе може рећи да је избацивањем појединачних личности из одређених збивања – избациван и народ. Потискује ли се народ, круни се и нестаје његова земља.

Биће да су србски народ и Србска Земља једини у Европи изложени таквој „нестајности“, чак и кад се зна да је континент на коме обитавају назван пои Србкињи, Европи, тетки Илировој.

Овде се неће помињати бројни „случајни“ подухвати -зачети у Ватикану још крајем 9. века и „усавршавани“ по расколу у хришћанству (1054) – оних који су се, духовно јалови, нашли „на зачељу стварања цивилизације у Европи“, врло заинтересованих да „укину“ Србе, творце људске цивилизације, почетни народ-мајку чији је језик, србски, био језик-мајка.

Довољно је навести да је све то објединио „Комунистички манифест“ написан као упутство за уништење Срба (и Руса који су србско племе), што је Карл Маркс (1818-1883), један од његових састављача, отворено исказао „мишљу“ да „ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би остала чистија“. Стварну вредност такве „мисли“, со­ци­ја­ли­стичке, први је међу Србима препознао Јаша Томић (1856-1922), пошто је верујући да би нова социјалистичка „наука“ морала служи­ти интере­си­ма оно­га народа у чијој ће се земљи примени­ти, наишао на отпор социјалистичких иде­о­ло­га са стране и оштро упозорен да се „у име интернационализма и опште­човечанске прав­де“ мора оканити шовинизма, наци­о­на­ли­зма и патр­и­отизма. То је упозорење протума­чено и схваће­но на пра­ви начин, тако да је Јаша свој разлаз са соција­лиз­мом и „окањивање“ од њега врло уверљиво обра­з­ло­жио: „Брзо смо се от­ресли опсене и нисмо више до­зво­лили да нас воде социјалисти других народа“, они који су, по природи ствари, у својим земљама били националисти. Нажалост, доцнији социјалистички (и комунистички) делатници међу Србима, од припростог и наивног Димитрија Туцовића (1881-1914) до отвореног антисрбина и беспрезименог Јосипа Броза, све су чинили да марксенгелска „пресуда“ о нестанку „реакционарних“ Срба с историјске позорнице буде извршна.

Кад се средином 1990, руководство Савеза комуниста Србије договорило са собом да својој организацији „промени капу“ и 17. јула исте године увери пратеће чланство у неопходност да у сарадњи са чланством Социјалистичког савеза радних људи и грађана образују Социјалистичку партију Србије, могло се учинити да је дошло време за обрачун с идејама и успоменом на Маркса и Енгелса, Лењина и Стаљина, те да ће се Брозло и Тито (непознатог имена и презимена) с њима наћи у истом пакету.

Али, јок!

Забављено организационим променама и програмским заврзламама, то ново социјалистичко руководство потпуно је занемарило строго поверљиву наредбу брозловске партизанске врховне команде (број 39. од 27. децембра 1941) – а можда за њу није ни знало јер је дотле, као за мртваца, било привезано за Марксову паролу о религији као опијуму за народ -, којом је, под претњом смртне казне, наложено „да се команданти и пол(итички) комесари, официри, подоф­ицири, каплари и војници свих родова имају безусловно у будуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији“.

А кључни од тих „свих праваца“ били су:

„3. Против окупатора комунистичке јединице не могу се бори­ти, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака на­ша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст“…

4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потп­но ос­лабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија… За нас је комунисте најважније у томе: орга­ни­зовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити…
5. Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из заседа убијају по једног или више окупаторских војника, како би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства…
6. Да команданти… благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на ра­сположење… друговима… да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у се­ло, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине, који су на­равно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог вођства репреса­ли­је“…
7. Да команданти и полит. комесари уложе сва своја знања и силу да што више придобију уз комунистичке јединице што мла­ђе, женског пола, како би могле послужити нашим друговима за природне сексуалне потребе. Ово је потребно у што краћем року учинити, ради подизања морала код наших другова приликом пре­судних борби. Оне женске, које би евентуално остале у другом стању треба неопходно ликвидирати, поготову што као такве не би могле издржати наше тако честе отступнице, а не смемо их остављати у позадини, пошто би наш непријатељ такве случајеве до­бро искористио у пропагандне сврхе против нашег покрета“.

Кад је већ тако, мирне душе може се рећи да су за „народне хероје“ проглашене оне „другарице“ које су су издржале све „поруџбине“, те да је ону наредбу о стрељању сто Срба са једног убијеног а педесет за једног рањеног Немца, Адолфу Хитлеру издиктовао лично Јосип Брозло.

Све то постаје разумљивије ако се призна међувремено „откриће“ да је „личност Драже Михаи­ловића и његов ошт­ри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима пого­тово срп­ском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око се­бе све­укупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуз­да­ње и вера у побе­ду слабе сваког дана код наших борбених једи­ни­ца, а тим пре што сви резултати наших до сада вођених бор­би са чет­ницима, забеле­жени су код ове команде као посве равни нули. Последице овак­вих по нашу ствар поражавајућих неуспеха, без об­зира на изнете чињенице, односно ауторитета Михаиловића, вођ­ство ове коман­де у многим правцима може са правом пригова­ра­ти партизанским командантима и пол(итичким) комесарима, а наиме: што се нису до сада стриктно придржавали комунистичке иде­ологије и да су се у до­садашњим војним и политичким акцијама као и у правцу пропа­гандистичком у свему показивали кукави­ч­ки и не­спо­собни својих задатака и положаја за које су се за ове дане пу­них двадесет го­ди­на спремали…“

Да се није радило о шали, 5. фебруара 1942. године потврдило је руководство Комунистичке партије Југославије за Црну Гору, Боку и Санџак, строго повјерљивом наредбом „командантима и политичким комесарима са подручја: Кола­ши­на, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хит­но организују напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби.

Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфи­сковати, а потом запалити, стоку заплијенити.

Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати.

Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора до­бро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, при­др­жавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде из­да­те 27.12.1941. године а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници“.

„Случајни“ злочини као појава

Можда је и на другим странама било сличних наређења, писаних или усмених, а овде ће, уз напомену да се највећи број Срба обрео у партизанским јединицама из родољубља и у њима био злоупотребљен чак и под претњом смртне казне, бити поменути само неки случајеви злочиначке партизанске „појаве“:

а. Јула 1941. године, уме­сто против не­мачког оку­па­то­ра, партизани су по Србији водили рат против жандарме­риј­ских патрола и стани­ца, против железничких станица и колосе­ка, против електричних централа, против телефонских и телеграфских линија, против србских насеља, против општинских архи­ва… тако да се, скоро искључиво, тај вид „ра­то­вања“ од­вијао и наредних неколико месеци (Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945, Београд 1964, стране 63-69, 84-94, 109-119, 134-143, 158-164, 180-182 – лат).

б. После кратких чарки са Србима („четницима“) по западној Србији, комунистичке јединице прешле су у Босну да би тамо биле ближе усташама с којима је, у складу са комунистичко-­ус­та­шким споразумом из 1935. го­дине, требало порадити „заједнички, свим располо­живим сре­дстви­ма… на рушењу и конач­ном уништењу Кра­љевине Југославије“. И једни и други ушли су у тај споразум „свесни тежине свог положаја, који дола­зи од заједнич­ког непријатеља: сваке Југословенске владе и Српског на­ро­да, као носиоца српске хегемоније (надмоћно­сти) и подржава­оца сваког режима, који спутава, смета и ту­пи народ“. Са своје стране, комунистичко руководство било је заинтересовано за „кому­ни­зи­ра­ње Балканског полуострва“, до чега се, по његовом уверењу, „не може доћи док се не сломи кич­ма српства и православља“;

в. Партизанске јединице су своје најтеже битке („офанзиве“) издр­жале током војних операција вођених на србским етничким просторима, а једини им је циљ био да се на њима Срби униште или бар темељито прореде. Нај­успешније су у томе биле „офанзиве“ на Козари и на Неретви, познате и по неким посебним обележјима. Једно од њих тиче се по­датка да су први младићи са Козаре и Поткозарја приспели за регрутацију тек двадесет година после рата, а оно друго своди се на чињеницу да су уочи битке на Не­ретви, у Загребу боравили Мило­ван Ђилас, Владимир Поповић и Владимир Велебит и тамо у име Врховног штаба партизанске војске склопили са немачком кома­н­дом некака­в уговор о ненападању. Немци су, наиме, пустили парт­изане да безбрижно пређу преко Неретве, преко ње пренесу четири и по хиљаде својих рањеника и да на другој обали разбију и униште нај­елитније четничке једини­це. После такве „велике победе“, пар­ти­зани су месец и по дана „вртели прсте“ че­кајући искрцавање савезника на јадранској обали, а Немци их за то време си­сте­ма­тски опкољавали, сатерали у долину Сутјеске и тамо потукли добар део онога што су пропустили на Неретви, укључујући и већ поми­њане четири и по хиљаде рањеника. (Мора бити да је и војним историчарима понешто сумњиво у вези са битком на Нере­т­ви, пошто се у Војној енциклопедији о њој не говори на очекива­ним местима: нема је у одредници НЕРЕТВА, а нема ни одред­нице БИТКА НА НЕРЕТВИ. О овој војној операцији пише се тек у одредници ЧЕТВРТА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА, а у целој причи може се снаћи само неко ко се добро разуме у „офанзивне“ бројеве);

г. У наставку сутјеских збивања, 7. јуна 1943. године догодио се злочин у месту Доли, код Плужина, на Пиви, кад су припадници СС дивизије „Принц Еуген“ уз подршку гатачких усташа и муслимана из Ханџар дивизије – исте оне Ханџар дивизије која је петнестак месеци касније, по писању братскојединствене историографије, „дезертирала“ из усташке бојне и попартизанила се -, убили 522 цивила, од којих 109 деце;

д. За комунистичке злочине по Херцегови­ни и Црној Гори, та­ко­звана „лије­ва скретања“, нарочите су заслу­ге стекли све сами „на­родни хероји“: Моша Пи­јаде, Милован Ђи­лас, Петар Драп­шин, Јован Капичић – у Црној Го­ри познатији као Јово Капа, али и као Брозов Џелат… Они су се, на­име, појавили у оним ком­пактним срб­ским срединама до којих ус­ташки нож није могао сти­ћи, али које је требало отровати мрж­њом и олакшати њихово кас­није потпу­но уништење. И чинили су то или на исти начин на који и усташе по Херцеговини, то јест убијајући по „пас­јим гроб­љима“ и баца­ју­ћи у јаме све оне који за њихове „иде­је“ нису пока­зивали разуме­вање. Овим зло­чин­цима ва­ља признати да су се увек труди­ли да уобличе и соп­ствену „тех­но­логију злочина“, карактери­стич­ну највише по томе што се „пра­во­верност проверавала и доказива­ла“ убиствима нај­бли­жих сродник­а и пријатеља. У том је смислу, уз бројне сличне злочине, најпозна­тији случај „граховског оцеу­би­с­тва“ када су, еда би доказали при­врженост својој Пар­тији, два бра­та Ковачевића (блиски Сави Мизари) – потоњи народ­ни хероји – дигли из болесни­чке постеље остарелог угледног оца и убили га заједно са још једним његовим добрим прија­те­љем. Касније се тај кри­минални чин покушао представити као „ан­тичка трагедија“, али се ни он, као ни многи други слични злочини, деценијама није смео помињати. Исто тако, биле су „за­брањене“ и за­бе­тониране и све јаме у које су усташе и комунисти једнако усп­е­шно бацали не­по­ћудне и сумњи­ве Србе, а када су не­ку од њих и обележили скром­ном спомен­-пло­чом, на њој је једино могло пи­са­ти, и то најчешће латиницом, да су за њену „изградњу“ заслужни „фашистички оку­патори“;

ђ. Забележен је „страшан злочин који су партизани починили над храбрим борцима Радуча, код Госпића, 26. септем­бра 1942. године… Све ове жртве (њих педесет деветоро), укљу­чу­јући и двије жене, поги­нуле су кад су комунисти блокирали чет­ни­ч­ке позиције око Мет­ка. Пошто се четници нису хтјели предати, ко­мунисти су похвата­ли српске и четничке жене и сестре и исту­ри­ли испред себе у фрон­талном нападу на четничке положаје. Четници у таквој ситуацији нису могли ни хтјели да пуцају на своје и одлучили се на предају јер су им ко­мунисти дали ‘часну ријеч’ да им се неће ништа де­сити. Само дво­јица четника нису им повјеровали (па) су успјели да се пробију кроз блокаду… Сви ос­тали су били уморени грозном смрћу; главе су им партизани от­сјецали коцима и тупим оруђем“;

е. У разговору с публицистом Ђорђем Драгичевићем (Споменица Динарске четничке дивизије 1941-1945, Друга књига, Оренџ­-вејл/САД 1998, 91-92), војво­да Мом­чило Ђујић подсетио се и призора из зимских дана 1943. го­дине, из времена кад су Немци и усташе чистили Лику од кому­ни­ста и кад је Тито „одступао са својим јединицама преко Пет­ро­в­ца, Дрвара и Грахова у правцу Ливна и Гламоча. Комунисти су об­ја­ви­ли народу да на простор који су они држали наступају Ни­јемци, усташе и чет­ни­ци и да кољу све гдје стигну. Многи су томе повје­ро­вали и повла­чили се са партизанима. Било је и мале дјеце у тим Титовим коло­нама смрти. Ја сам са мојим борцима ударао по Ти­товим колонама у зони Босанског Грахова. Успио сам да од­војим од комуниста један дио избјеглица, и њима смо омогућили да се вра­те својим кућама на своја огњишта. У одступању Бро­зо­вих је­диница био је проблем мале дјеце. Зато је Тито сву дјецу при­ку­пио, одвојио их од борбе­ни­х јединица и одредио једну јединицу да се о дјеци стара. Испод врха Шатор планине има једно планин­ско језеро, а мало ниже је­зера била је државна зграда у којој је ста­но­вао чувар шуме. У ту зграду Тито је сакупио око 80 дјеце и одвојио их од родитеља. Затим је кућу затворио, зграду спалио и дјецу са зградом. Кад сам са мојим борцима стигао до те зграде, видио сам да је из ру­шевина спаљене куће по којој је пао снијег вирило кроз танки слој снијега тридесетак спаљених дјечјих ручи­ца. Недалеко од спаљене куће и дјечице, сједила је једна жена у личкој народној ношњи замрзнута. Држала је мало дијете у на­ру­ч­ју, прибијено на груди, а једно старије дијете, одприлике пет година, сједило је смрз­ну­то на земљи и обима рукама грлило мајку око кољена. То је оно што се никад не може заборавити“;

ж. Од 2. јула 1943. до 6. априла 1944, под комунистичку заставу призвано је 80.000 усташа, декретом „унапређених“ у партизане, а у септембру 1944. године под њом су се нашли и они који су били глуви па први позив нису чули (или глупи па у њега нису поверовали), па се тако и могло десити да жена Велише Раичевића, аутора књиге „Хрвати у светлости историске истине“, посведочи како се, при проласку партизанских јединица по­ред Карађорђевог парка у Бе­ограду, из колоне издвојио „попартизањени“ уста­ша из околи­не Вуковара и обратио њој и жени једног бившег дипломате и амбасадора, Вуковарчанина, речима „Јесте ли видјели да смо вас нашли и овдје“;

з. На Сремском фронту оформљеном не би ли се немачка војска повукла из Грчке неоштећена, а уз њих и хрватске усташе из Срема, побијено је 80.000 србских дечака – толико, према сведочењу Брозовог историчара Антуна Милети­ћа, а Новица Војиновић који је, чини се, први поменуо комунистички геноцид над Србима, вели да их је страдало 180.000. Јер, Брозу и његовим генералима било је много важније да у Сре­му изгине што више срб­ске деце него да се пробију непријатељске одбрамбене линије, па се тако догодило да је совјетска армија почетком априла 1945. била ближа Бер­лину него Брозови ратни стратези Ђакову;

и. Најстравичнији пример комунистичко-усташке сарадње био је логор у Јасеновцу, који је под посебном кому­нистичком зашти­том остао „активан“ до краја априла 1945 – и у време кад су сви Хитлерови концентрациони логори били угашени; оне парти­занске команданте, као Николу Демоњу – на пример, који су пред­лагали да се Јасеновац нападне и неутралише брзо је стизао метак у поти­љак, да би после тога били проглашавани за народне херо­је. Заслуге за тако „дуг живот“ Јасеновца припа­да­ју, пре свега, Вла­димиру Бакарићу (правога презимена Куперштајн), али се не зна у чије заслуге спада нестанак педантно вођеног списка од пре­ко милион поби­јених логораша, ко­ји је, после заузећа Јасеновца Иси­дор Леви (водио спискове) предао ко­ман­ди у Новској. Тај де­таљ је посебно важан због тога што је он касније омо­гућио хрват­ским властима (и њиховим такозваним исто­ри­ча­ри­ма) да уствр­де како је Јасеновац, у ства­ри, био „туристичка дестина­ци­ја“ и да су Срби тамо само слу­ча­ј­но могли нале­тети гла­вом на маљ или гр­лом на каму. Али је ва­жан и у још једном сми­слу: недавно се по­казало да се та нај­стра­шнија кланица србског народа не налази ни на јед­ном по­пису слич­них фа­ши­стичких стра­ти­шта. Комунисти су, да­кле, успе­ли врло брзо да „заташкају“ Јасе­новац, да га сруше, по­рав­нају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, коначно, послужило Ивану-Стеви Крајачићу (1906-1986), једином човеку од Брозовог не­ограниченог поверења и његовом иза­сла­нику на после­ра­т­ном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псов­ку, кон­ста­тује „да су Хрвати тамо ипак побили пре­мало Срба“;

ј. Заувек ће остати тајна колико је Срба изгинуло „у завршним ратним операцијама“ од бугарске границе до Дравограда и Ко­чевског рога. Такву „ста­тистику“ комунисти нису никад напра­ви­ли, свакако зато што би се мо­гло показати да су у свом „осло­бо­дилачком налету“, за неколико после­ратних месеци сами смакли неупоредиво више србских глава него стране окупационе снаге за прет­ходне четири ратне године заједно. Ако се у то уброје и „јасе­новачке и сличне заслуге“, показаће се да је комунистички допри­нос србском страдању много већи од онога који се иначе приписује окупаторима. Наиме, у југословенској „револуцији“ (која се у југословенској истори­ографији зове „Народноослободилачки рат и социјалистичка рево­лу­ција“), и касније, југословенски „револуционарни“ губици зва­ни­чно саопштени убрзо по окончању ратних операција и „револу­ционарних подвига“, износили су 1,706.000 људи, од чега 305.000 погинулих у војничком саставу. Тако саопштен укупан број врло је сумњив, пошто подаци Србске православне цркве казују да су срб­ски ратни губитак (укључујући и нерођене) износио 2,400.000 (два милиона четиристо хиљада) душа. Зна ли се да су Немци, према сопственом признању (а они су се врло трудили да забеле­же чиме су се све бавили), током разних „блиских сусрета“ са живљем из Кра­љевине Југославије, „произвели“ свега око 300.000 жртава (остали окупатори неупоредиво мање), остаје нам само да закључимо како су оне преостале жртве припадале комунистичко-усташком „рево­лу­ци­о­нарном“ споразуму… Да је то тачно потврђује нам и покојни Броз који се, при једној посети Сједињеним Државама (1960) срео са вајаром Иваном Мештровићем, са њим подуже разговарао, а Иванов син Мате записао је делић њихових „медитација“:

„Зашто се Ви не вратите у Југославију“, пита Тито вајара.

„Бојим се Срба“, одговара вајар.

„Немојте се бојати Срба! Ја сам их уништио тако да за педе­сет година неће знати ко су, а за сто година неће постојати“!

к. Средином лета 1945. године, Тринаеста партизанска СС Ханџар дивизија, она која је пре непуних девет месеци припада усташкој бојни и тамо се „обучавала“ у злочињењу над Србима, уз подршку Десете хер­цеговачке, у Понору код Фоче „жртвовала“ је око 55.000 душа – од њих је от­прилике половина припадала присилно мобилисаним „пушконо­шама“, а ону другу половину чинила су деца од 7 до 15 година. Они који су тамо избегли смрт. сачекани су на Златибору и бачени у јаму на брду Церово;

л. По Брозовом налогу да за Србију неће „бити милости“, од­мах по „ослобођењу“ размахнуо се револуционарни терор који је у неколиким наредним годинама посмицао много стотина хиљада србских глава, тако да се Александар Ран­ковић (1909-1983) могао „хвалити“ да је од 1945. до 1951. године пострељано 586.000 „народних непријатеља“;

љ. На самом почетку маја 1945. године, комунисти су Србе из Црне Горе прогласили националним Црногорцима, а две недеље касније издали су наредбу по којој се сви Буњевци и Шокци морају „унапредити“ у Хрвате, без обзира на то како се лично изјашњавају;

м. Некако истовремено, Барања и Западни Срем дефинитив­но су пресељени у Хрватску, а нешто касније Хрватској је дат и узан појас од Вуковара до Бачке Паланке јер су Хрвати, наводно, тамо „имали већину“ – од укупно 18.000 тамошњих житеља, било их је 6.000;

н. Бро­зова „победничка“ порука по уласку у ослобођени Бе­о­град средином јесени 1944. да се „ми у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада“, обично добро необавештеноме србском све­ту дуго је остала непозната, али му је, истоме том свету, убрзо постало јасно да је она већ поменута повер­љива директива с краја 1941. године имала трајни значај. Наиме, Национални комитет ослобо­ђења Југославије (НКОЈ) коме је на челу стајао Јосип Броз, под бројем 343 од 6. марта 1945. године, док је рат још трајао, донео је Одлуку о привременој забрани враћања колониста у њихова ранија места живљења. Неки месец касније, Председништво Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (Авној) донело је Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аг­рарним интересентима у Македонији и Косовско-ме­тохијској области (Службени лист ДФЈ, број 56 од 5. авгу­ста 1945), којим је полазећи од става да су предратни колонисти добили земљу „као награду за услуге ненародним ре­жи­мима“, осмишљена врло једно­ставна законска одредба: корисници аграрне реформе изведене пре 6. априла 1941. године на територији Маћедоније, као и насељеници на Косово и Метохију, „губе право на земљу ако им је била додељена земља приватних власника, сматрајући таквим власником сваког земљорадника који је радио своју земљу, без об­зира да ли је на њу имао или није имао тапију“ или је на њој радио као чивчија (кмет, беземљаш) или стални закупац, а нарочито ако је односни власник, Маћедо­нац или Шиптар, био политички емигрант. У новоус­постављеним „ослободилачким“ односима, то је зна­чи­ло да је сваки Шиптар или Маћедонац, једноставном изјавом да је одузета колонистичка или добро­вољачка земља до 1918. године била његова својина, без икаквих доказа и без било каквих правних сметњи постајао власник те земље. Тек успостављена окупаторска власт над Србијом тиме је само констатовала да је шиптарско прогонство србскога живља са Косова и Метохије (и бугарско из Маћедоније) обављено с разлогом, те се истовремено потрудила да судбину Косова и Метохије реши по соп­ственом ре­цеп­ту – у складу с обећањем датом новоуспостављеном комунистичком руководству у Арбанији да ће Срби бити „укло­њени“ са Косова и Метохије. Пошто је часна комуни­стичка реч – реч, одмах после рата забрањено је да се преко 250.000 прогнаних Срба врати на своја огњишта, а на њиховим имањима нашло се, за почетак, око 300.000 дивљих насељеника из Арбаније. Године 1947, из административних разлога застало се са предајом Косова и Метохије суседној Арбанији, али је зато отворен пут шиптарском теро­ру који је, најпре са благословом југословен­ске кому­ни­стичке врхушке (и јадних Срба у њој), а од лета 1999. године под непо­средном заштитом западне фаши­кра­тије, довео до скоро потпуног затирања србских тра­го­ва на Косову и Метохији;

њ. На самој средини августа 1944. године, у време кад су „једини на свијету ко се смио супротставити Ватикану били комунисти“, Брозло је скокнуо до Ватикана, на чашицу разговора са папом. Остало је непознато о чему су тада ћаскали, али је ван сваке сумње да се то тицало Брозловог „биографског податка“ да је „био једини на свијету икада који је спровео суђење Ватикану, тј. његовим службеницима, и то не само главном за геноцид над Србима – Степинцу, него повећој групи службеника ове државе“, (https://www.zapadnisrbi.com/ostalo/pricaonica/1009-tito-u-vatikanu – 5. март 2019). И то баш у време док се припремала комунистичка окупација србскога народа, као наставак и овде поменутог геноцида. А што се тиче суђења „не само… Степинцу, него повећој групи службеника ове државе“ – Државе Града Ватикана, то је малецка лаж, њему је „суђено с бившим дужносницима режима НДХ за ратне злочине“. Но, било како било, у време кад су Срби остајали без главе и због једне „погрешно“ изговорене речи, Степинац је, у складу са брозлопапском договору, као главни да не може бити главнији у римокатоличко-хрватским геноцидним радњама над Србима, октобра 1946. године почашћен кућним притвором;

о. После рата демонтиране су по Србији многе фабрике и пренесене у „братске западне републике“ (највећи млин из Бачке пребачен је у Ајдовшчину, у Словенији, где земље скоро да нема ни за леју луку а не ли за пшеницу), једна банатска пруга и по два „резервна“ колосека из бројних железничких станица по Војводини отишли су у Арбанију да споје Драч и Елбасан, а због тога што је, после Резолуције Информбироа (1848), било плани­ра­но да се Србија потопи, у Ђердапу је изграђена бе­тонска платформа и на њој сложено четири милиона килограма тротила да се, за случај совјетске инвазије, „прегради“ Дунав;

п. Недуго после рата, на „наивно“ постављено питање како се могло десити да су по Босни највише страдали Срби, један високи комунистички партијски секретар то је „оправдао“ изјавом да је „шест стотина и педесет хиљада стреља­них Срба… био дуг који је српски народ платио за злочи­начку политику београдских властодржаца;

р. Србски добровољци из србских добровољачких ратова 1912-1918 – било их је не мање од 323.000 -, они који су у националном заносу, верни традици­јама соп­ственог на­рода и његовом предању, вратили сјај косов­ском миту, средином фебруара 1947. године, решењем са потписом бившег Србина Александра Ранковића, у улози Брозовог министра унутрашњих послова, проглашени су профашистима;

с. Нови револуционарнио-ратни победници засновали су „своју историјску грађеви­ну“ пошто су до темеља пору­ши­ли све установе поражене прет­ходнице. Ср­би­ма су, поред доброг дела националних територија, отимане многе традицио­нал­не вредности, а систематски је потиск­и­вано и њихово духовно насл­е­ђе. Није забра­њена само србска национална историја, забрањене су многе србске пес­ме с на­ционал­ни­м мотивима, многе су свесно препуштане забо­раву, у једном тренутку престало је да се пева „ју­го­словенско“ Коло, коло, на­о­ко­ло јер се „не­ко“ досетио да је у питању све­срб­ска песма, ни де­лије нису смеле да се играју „на сред земље Србије“, еп­ска поезија см­а­трана је превазиђеном и, понекад, „упереном про­тив других наро­да и народности“, гусле су се много ређе чуле од раз­них арбана­шких зурла и гочева, више је свету представљана шиптарска но­шња од србске ношње;

т. Голи оток „откривен“ је како би се показало да „ловостају“ на Србе још није време;

ћ. И тако даље, у недоглед…

Али, зато, према изјави Срђана Цветковића, секретара Државне комисије за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после 12. септембра 1944. године (https://www.cins.rs/masovna-streljanja-1944-45-oznine-knjige-streljanih/ – 28. јул 2011), „у Србији и даље постоји велики отпор према иницијативи да се уопште и призна да су партизанске јединице по наређењу Броза и Врховне команде НОВЈ чиниле масовне и организоване злочине“. Чак и назив поменуте Комисије „говори да се ту нешто скрива. Уобичајено је да такве комисије имају назив којим би се идентификовале жртве и починиоци, што овде није случај. То говори да је за неког то било и даље преосетљиво“. Да је та Комисија била изложена „тихом бојкоту“, казује и податак да је, осим мале помоћи Министарства правде, ниједна друга државна институција не финансира. „Често се дешава да у буџету Комисије нема новца чак ни за гориво да одемо до неке локације. Зато се наш рад углавном заснива на ентузијазму и жељи да професионално утврдимо историјску истину, без било каквих идеолошких предрасуда“.

Што пре – то боље

Не би ли Срби коначно раскинули са брозломорјем, његовим пратећим појавама и последицама и почели да се враћају сопственом националном и духовном бићу, без одлагања треба приступити:

1. брисању свих револуционарних, пролетерских, ударних, партизанских, скојевских, херојских назива и имена са тргова, булевара, улица, пролаза…;
2. уклањању са јавних површина свих споменика, биста, спомен-плоча и других обележја комунистичких „подвига“ у рату и миру и њиховом смештању у МУЗЕЈЕ СРБСКИХ ЗАБЛУДА;
3. стварању услова да се истина о „ратном“ деловању „НОВ и ПОЈ – народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије“ нађе у уџбеницима свих наставних нивоа и у образовном систему од основне школе до факултета, те да министарства просвете, науке, културе и информисања (без телекомуникација) своју делатност усмере првенствено на те циљеве.

Данас се скоро нико и не сећа да се град Краљево једно време називао Ранковићево, по моћном Брозовом послушнику Александру Ранковићу, те да се Јагодина под именом Светозарево „поносила“ Светозаром Марковићем (1846-1875) знаном као „отац социјализма“ у Србији, али и изроду коме је било свеједно да ли ће у Србији владати Хабзбурзи или Обреновићи.

Брисање Брозовога надимка из назива неколиких градских насеља по некадашњој Југославији прошло је незапажено, ако ту не рачунамо жалопојку једнога поцрногорченог Србина пореклом из Старе Херцеговине „што се тако брише једно часно и племенито, витешко и јуначко име“. По логици садржаној у народној изреци да је „свака сила за времена“, па и брозовска, комунистичка, по свему антисрбска, сасвим је сигурно да ће онај већ поменути „обично добро необавештен свет“ са разумевањем и дубоком захвалношћу прихватити предложене измене и почети да се враћа себи, своме националном бићу и србској духовности.

У вези са понечим довде изложеним, било би упутно да и Свети Архијерејски сабор Србске православне цркве изрече свој суд, под условом, наравно, да су његови чланови свесни сопственог националног бића, те да им је по нечем ‘вамо позната не само патријарашка изјава Порфиријева да се „Загреб и ја се волимо јавно; а сада ћу додати, Хрватска и ја се волимо јавно; ма колико то некоме сметало, његов је проблем“, већ и запис да „под сводовима Српске патријаршије, Православно-богословског факултета, као и међу верницима Српске православне цркве, кружи вест да српски високодостојници (читај владика бачки Иринеј Буловић и његов духовни син патријарх Порфирије) активно раде на припремама за долазак папе у Србију“.

Да ли да им открије како се закулисно може деловати против Срба, твораца људске цивилиазије, да ли да им покаже како је од шиптарских окупатора Старе Србије, познатије као Косово и Метохија, научио да поздравља „орловски“.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!