Радозналост је смртни грех
Свети Оци говоре: радозналост је смртни грех. Некима изгледа чудно, како се то радозналост ставља напоредо са тешким гресима, на пример, са убиством, пљачкањем итд. То је због тога, што од њега бивају погубне последице.
Сви знају да је Евина радозналост погубила цео свет. Враг је ступио у разговор са њом, питајући, да ли је истина, да је вама Господ забранио да једете од свих рајских дрвета? Она је одговорила: „Не, само од дрвета познања добра и зла.“ – „А знате због чега? – одговорио је враг (непријатељ), – због тога што Бог зна, да ако ви окусите од тог дрвета, онда ћете бити као Он.“ И ето радозналост приморава Еву да згреши, и њен грех се простире на читаво човечанство.
Авва Доротеј говори о једном монаху, који је био веома радознао, све је разгледао и прислушкивао, и ето, једном је видео као да један монах чини тежак грех, и хтео је да га ухвати на делу, и показало се да ничега није било.
Грех радозналости често се дешава у манастирима. Иду, на пример, два монахиње и разговарају, а трећа мисли – то оне говоре о мени, ево, на мене су погледале, и почиње непријатељство без икаквог стварног разлога.
А колико се беда (несрећа) чини због радозналости сада, тешко је и набројати. Ево, на пример, жена почиње радознало да испитује, да не се занима њен муж са неком (другом женом); (и) погледала једанпут како се он враћа кући, и види као да поред њега иде сва увијена женска фигура. Сада се у души рађа подозрење (сумња), и љубомора почиње да је мучи. Долази муж: „Са ким си се ти враћао са службе?“- „Са ким? Сам“. – „Како (сам), ти ме вараш…“- и ту је цела бура (тј. свађа). Почиње потпуно неповерење. У одсуству мужа жена претура по његовом писаћем столу, ништа не налази, али се ипак не смирује. И све се то завршава рушењем породичног живота, страдају и они и деца. А међутим, муж је био чист. То је враг (непријатељ) представио пред очима жене оно, чега заправо није било. Он (враг) је за то мајстор. И не-лепо лице може да представи лепим, и не-постојеће (да представи) постојећим.