Рад на себи превазилази таленат
Никола Живковић је млади режисер, монтажер и фотограф.
Двадесетпетогодишњи Никола, рођен у Шапцу, апсолвент је на Факултету техничких наука – смер Графичко инжењерство и дизајн. Како је истакао за наш портал своју креативност црпи из филмске уметности коју комбинује са техничким предзнањем са факултета, чиме развија филмски занат, којем је заједно са режијом посвећен пет година. Завршио је обуку Video & Sound production на ITAcademy. Режисер је и монтажер комерцијалних пројеката почев од стартап видеа Тргоманија из 2017. године, преко БЕКС ТВ рекламе Увек у правом тиму, корпоративног видеа Newplant – А2 Креатив медија, промо спота A good network, до ТВ серијала Adrenaline – Athlete Profile и Јача страна посла – Nestlé Adriatic.
Када се родило интересовање за фотографију и визуелне медије?
– Искрено, не бих могао дефинисати када и зашто се то десило, сећам се да сам се са пет-шест година на сестрином крштењу одушевљавао посматрајући сниматеља и фотографа. Имао сам неописиву жељу да носим камеру која је у том периоду VHS-а била скоро већа од мене. Касније сам са друштвом правио кратке игране форме, а са дванаест година сам се упознао са професионалним програмом за монтажу. Сав даљи напредак у визуелним медијима био је повезан са највећом жељом да постанем филмски редитељ.
Био си део реализације пројекта „Млади у медијима“. Колико ти је овај пројекат помогао у постављању темеља знања у областима медија и продукције?
– Канцеларији за младе града Шапца сам умногоме захвалан што су ми пружили прилику да стекнем прва искуства у професионалном приступу снимању и монтажи. Дефинитивно је то имало огроман утицај на мој развој у погледу филма и визуелних медија. Тих шест месеци, колико је пројекат трајао, су ми уштедели године које би ми биле потребне за стицање толиког искуства у раду са људима.
Стихови песме Николе Раусављевића представљају срж поетског краткометражног филма „Олуја“ који си режирао. Како је дошло до креирања једног оваквог дела које за основу има прогнанство човека које је оставило траг и вапај, али и које сећа на страдања Срба у истоименој операцији и колико је било захтевно осмислити и реализовати тај виртуелни споменик?
– Заиста тешко дело, пре свега мислим са емотивне стране, али ни за реализацију није било знатно лакше. Када ми је Никола Раусављевић предложио да направимо видео на основу његове песме „Олуја“ никакве конкретне идеје ми нису падале на памет месец дана. Једне вечери сам легао да спавам и одједном ми се цео филм приказао пред очима. Тај први импулс инспирације је био довољан да из њега кренемо са развијањем приче за видео поезију што се касније претворило у краткометражни филм. Након скоро годину дана припреме успели смо да обезбедимо средства захваљујући Фонду за избеглa, расељенa лицa и за сарадњу са Србима у региону. Сам процес снимања је текао на, може се рећи, један природан и суптилан начин чему је допринела квалитетна сарадња између чланова продукције и глумца. По завршетку уједно напорног и предивног снимајућег дана, цела екипа је изашла субјективно задовољна. То је несумњиво леп осећај за сваког ствараоца, међутим, никад са сигурношћу не знаш да ли је ,,то то“ док не видиш финални производ. Бити стрпљив за време монтаже је можда и најзахтевнија ставка, али је вредело. Могли смо са сигурношћу рећи да је ,,то-то“ кад је краткометражни филм ,,Олуја“ коначно завршен, јер је изгледао боље него што сам замислио.
Режирао си и филм „Пандора“ који је премијерно представљан на фестиваллима „Шорт кат“ и „Фаф“. Може ли се из кутије филма као зло извући порука о лошем утицају технологија, где је пољуљан тај систем вредности настао као последица уласка у свет хиперреалности, заслепљености садржајима који склањају фокус са реалних дешавања, или постоји неки друга симболика?
– Технологија не може бити сама по себи зло, проблем настаје када се њој превише препустимо, тј. изгубимо кочницу. Схватимо тек када пробамо нешто друго да радимо што није повезано са екранима, концентрација нам се расипа, мозак не може да фукнционише у пуном капацитету, ништа нам не држи пажњу… „Скидање“ са телефона није ни мало једноставна ствар, зато треба себе проверати са времена на време колико заиста можемо издржати без њега. „Пандора“ је креирана да гледаоцима понуди прилику да сами пронађу смисао поруке, тако да ја не могу рећи које је исправно тумачење. Чуо сам доста различитих мишљења и сва су на себи својствен начин исправна. Верујем да су људи успели да се повежу и самим тим препознају искреност поруке, што мени као ствараоцу највише значи.
Реализовао си пројекат видео поезије „Некада смо чекали возове“. Иако писана поезија и жива реч имају моћ да изазову различите врсте емоција, добијају на важности, ефекту и већем одзиву у данашње време након што се екранизују и визуелизују. Колико је било захтевно стихове преточити у визуелне слике и верно представити ситуацију, људе и простор?
– Приступили смо песми као некој врсти експерименталног пројекта, а да пре тога нисмо успели пронаћи примере у којима су се људи бавили видео поезијом на сличан начин. Потрудили смо се да најпре добро размислимо шта желимо да прикажемо и потом смо то реализовали. Наша жеља је првенствено била да поезију прикажемо аудиторијуму кроз један другачији оквир који не подразумева папир и читање.
Изашао је спот за песму „Redbone“, Гондолијана и Фикта у комбинацији гитаре и саксофона. Како је најпре дошло до ове сарадње а онда и идеје за сам спот?
– Спот за обраду песме „Redbone“ јесте и најскорији пројекат на коме сам радио. Гондолијан (Милан) и ја смо превасходно пријатељи, али уједно и сарађујемо. За сад смо радили на визуелизацији обрада других извођача, међутим дефинитивно је у плану да кренемо са радом на његовим ауторским песмама, што је за мене посебна врста изазова. Као што је и обрада песме урађена у специфичном Милановом стилу, једнако смо се потрудили да се видео усагласи како са песмом тако и са извођачима.
Снимљена је ТВ реклама и промо спот „Караван љубави“ заједно са Тиборем Варгом. Како сте се одлучили на овај корак снимања „љубавног остварења“?
– Што се тиче „Каравана љубави“ представља засебну врсту пројекта који смо реализовали колега Тибор Варга и ја. Сарадња са њим траје још од песме „Некад смо чекали возове“ и још тада сам схватио колико се наши приступи раду слажу и надопуњују. Сам пројекат није био компликован за реализацију, али оно што је карактеристично за њега јесте постојање мотива хуманости и несебичан рад волонтера из „Центра за међународну јавну политику“ који нас је додатно инспирисао.
Када су у питању серијали „Бетпарачке приче“, „Несаница“ и Јутјуб канал „Милош Милаковић“, постоји ли неки скеч, епизода или анегдота са снимања коју би посебно издвојио?
– Не бих могао издвојити ни један посебан догађај зато што свако снимање прати огромна количина будалаштина и смеха. Код екипе из „Дневњака“ сам запазио једну ствар, која није карактеристична за остале сетове на којима сам био, да им је најбитније да се ми на снимању добро забавимо па тек онда шта ћемо приказати гледаоцима. Мислим да је то добар рецепт не само за прављење комедије, него генерално за остале врсте креирања видео садржаја.
Режирао си краткометражни филм „Бумеранг“. Да ли је назив филма потекао из тог вагања између новца и људског живота, где особа којој је новцем спашен живот, постаје особа која због новца одузима другој личности живот?
– Из садашње перспективе филм „Бумеранг“ не могу коментарисати као једно озбиљно остварење, али има сентименталну важност као прво дело кроз које сам имао прилику да се изразим у улози редитеља.
Шта би саветовао младе који су на почетку и желе да се баве медијима и продукцијом?
– Филм је за мене једини начин изражавања, не постоји бољи осећај од оног кад гледаш своје дело коме си дао део себе, а уједно га и мрзиш, јер си га у монтажи погледао 86 пута. Као и за сваки вид креативног рада уколико се стваралац истински проналази у томе што ради, без сумње треба и да настави са тим. Колико год таленат играо важну компоненту у склопу једног аутора, оно у шта чврсто верујем јесте да рад на себи као и воља за напретком на особен начин превазилази сам таленат.
Аутор: Анђела Андријевић
Извор: Омладинске новине
