Putovali smo u Republiku Srpsku kada je blistala na ćirilici…
Ovo što čitate posledica je izazova iz dva teksta, oba objavljena na Borbi za istinu.
Prvi je tekst Nemanje Vidića „Ćirilica je u nikad većoj opasnosti u Republici Srpskoj“ (sreda, 24. 05. 2023) i tekst dr Vladislava B. Sotirovića „Politolingvistički aspekt nestanka SFR Jugoslavije“ (petak, 18. 10. 2024).
Dva cveta iz srpske krvi prolivene za Republiku Srpsku
Srpsku deobu po izgovoru i pismu bilo je ukinulo prvo rukovodstvo Republike Srpske koje je hrabro prihvatilo da bude na čelu tamošnjeg srpskog naroda kome je pretio novi planirani ili Jasenovac ili izgon. Dogodili su se izgoni, posebno iz Sarajeva i još nekih većih gradova, ali i teška borba da se izbegne nešto što bi bilo slično Jasenovcu, iako je srpska naročito nejač, posebno u selima oko Srebrenice, prošla gotovo kao u Jasenovcu.
Najlepši cvet iz prolivene srpske krvi prekodrinskih Srba, uz Republiku Srpsku koja je bila i ostala do danas jedini spas za tamošnji deo srpskog naroda, bilo je – mudro uspostavljeno prvo međusrpsko jezičko jedinstvo u ekavici i ćirilici. To je bila, slobodno se može reći, tada odluka prave i zdrave politonaučne elite( ) koja se, u najtežem po Srbe u BiH-u, našla na čelu države srpskog entiteta – Republike Srpske, koja je spasla prekodrinski srpski narod od obnavljanja Jasenovca iz Drugog svetskog fašističkog rata. Svako ko u tom lingvističkom činu nije video rodoljubivi i neizbežan lingvistički čin za srpski narod – taj ne shvata ni šta je suština rodoljublja ni u čemu je svrha svakog uzrastanja narodnog jezika do učevnog (normativnog, standardnog, književnog) jezika.
Srpski lingvisti i filolozi predvodili u razbijanju međusrpskog jezičkog jedinstva
Nažalost, srpski lingvisti su bili predvodnici kidanja i uništavanja tog cveta koji su posadili čelnici Republike Srpske koju su činili tadašnji najveći i najbolji umovi prekodrinskih Srba koji su svoje živote poklonili svom narodu prihvativši da budu na njegovom čelu u času kada je on bio i iznutra i spolja planiran za odstrel, za skončavanje u novim logorima za genocid ili, u blažem slučaju, za proterivanje i prvim i poslednjim letom iz glavnog grada jugoslovenske Republike Bosne i Hercegovine Sarajeva prema Srbiji čija je vojska oslobođenjem u Prvom svetskom ratu oslobodila buduće proterivače (1991-1995) Srba iz te ranije jugoslovenske socijalističke republike.
Zanimljivo je da se ta, od tada nigde potom neponovljiva elita Srba (iz granica bivše jugoslovenske Republike Bosne i Hercegovine) u najtežem času mudro politički i lingvistički setila da je srpski jezik još od Vuka Karadžića i njegove reforme ostao nedovoljno jedinstven za srpski narod u dva važna elementa koja su teško nadoknadiva za opšti napredak i objedinjavanje celog naroda koji je iznedrio narodni jezik koji je trebalo dovesti do normativnog jezika koji će biti najpovoljniji za opšti razvoj celokupne srpske nacije koji omogućuje jedinstven učevni (književni) jezik koji jača jedinstvo svakog naroda. Svi drugi, od kojih su neki bili prethodno Srbi, a zatim i oni koji su dovršili ili započeli svoj novi identitet na očiglednoj antisrpskoj osnovi, a na lingvistički srpskom (vukovskom) jeziku i koji su mu promenili ime iz srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika (najpre u „hrvatski jezik“, pa po razbijanju Jugoslavije u „bosanski“ i „crnogorski jezik“) bolje su se objedinili od Srba. I Hrvati, i Bošnjaci i Crnogorci su postupili pametnije od Srba, jer su izabrali da budu jedinstveni i u izgovoru (ijekavski) i u pismu (latiničkom). Samo su Srbi, prvenstveno zahvaljujući svojim lingvistima, negovali svoje nejedinstvo u svom jeziku i u izgovoru (i ekavski i ijekavski) i u pismu (u srpskoj ćirilici i hrvatskoj latinici, koju su neki lingvisti u 20. veku na svoju štetu preimenovali u „srpsku latinicu“, pa čak i u „Vukovu srpsku latinicu“ (P. Milosavljević) u učevnom (standardnom, književnom) jeziku. Prvo rukovodstvo Republike Srpske, s normalnim rodoljubivim i naučnim nervom, u teškom času za srpski narod, najbolje je shvatilo manjkavost srpskog normativnog vukovskog jezika i usvojili su izvesnu dogradnju srpske vukovske jezičke reforme čime su omogućili objedinjenost srpskog naroda, kako smo već kazali, u ekavici i ćirilici.
Poznati srpski lingvista Pavle Ivić je dobro procenio i shvatio da je Vuk bio ijekavac i da je on zato dao prednost ijekavici, a nije se proslavio ni kada je, zajedno s Đurom Daničićem potpisao njihov privatni Književni dogovor s Hrvatima hrvatskim latiničkim pismom u Beču 1850. godine, koji je bio sastavljen samo na hrvatskoj abecedi. Tim potpisom Vuk i Daničić verovatno nisu mogli pretpostaviti da će to pismo kasnije Srbima biti nasilno nametano kao zamena srpskoj Vukovoj ćirilici i da će ono u Srbiji biti vladajuće sa današnjih prosečnih više od 90 odsto. Čak i uprkos tome što je Ustav (2006) odredio ćiriličko pismo za srpski jezik, a i lingvisti i vlast ne pristaju da usaglase ni pravopis ni zakon s jasnom narodnom obavezom s referenduma za Ustav Srbije. Lingvisti su čak pomogli vlastima da sačine neustavan zakon o srpskom jeziku i pismu 2021. godine koji je dvostruko neustavan: u njemu se niti spominje niti uvažava ćiriličko ustavno jednoazbučje u stavu prvom Člana 10. Ustava niti su građani dovedeni u normalan društveni status da svi građani u Srbiji imaju ista prava i iste obaveze u vezi s pismom srpskog jezika. Vlast je dala prednost lingvističkom dvoazbučnom rešenju pitanja pisma srpskog jezika kao da je i dalje reč o Novosadskom dogovoru o srpskohrvatskom jeziku i „ravnopravnosti pisama“ (1954) godine i tako su zajednički nastavili razbijanje Srba i po izgovoru i po pismu, a tobož „brinu o ćirilici“ i „vode borbu za nju“. Takvo vođenje lažne i štetne, nesvrhovite „borbe za ćirilicu“ u protivustavnom dvoazbučju može samo da vodi daljem smanjivanja postotka ćirilice u Srbiji koja više nije ćirilička zemlja, niti je srpski narod više ćirilički kao što je bio u svih prethodnih 10 vekova.
Srpska ćirilica se šalje na groblje i u Muzej ćirilice kod Bajine Bašte
Budući da je ćirilica treći stub identiteta srpskog (pravoslavnog), srpski lingvisti s vlašću dopuštaju da se srpsko ćiriličko pismo premešta na srpska groblja i da se „deponuje“ u onaj Muzej ćirilice koji su osnovali u nekom selu blizu Bajine Bašte, a u Bašti ćirilicu su počeli da „neguju“ u Parku ćirilice.
Da je takvo lingvističko i političko rukovodstvo čuvalo Srbe, njihov jezik i njihovu ćirilicu u vreme spasavanja Srba u Republici Srpskoj, veliko je pitanje šta bi se dogodilo sa Srbima u njihovoj odbrani golog života u nametnutom im ratu (1991-1995).
(Socio)lingvista Vladislav B. Sotirović u navedenom tekstu, kao i mnogi srpski lingvisti, smatra da je za Srbe bolje i korisnije da budu i dalje nejedinstveni u učevnom (književnom) jeziku u izgovoru (i ekavski i ijekavski) iako ne preporučuje Hrvatima, Bošnjacima i Crnogorcima da i oni uvedu dvoizgovornost. Kao i mnogi drugi lingvisti, i on misli da je ćirilica „ugrožena“, ali mu ne smeta što su Srbi jedini narod danas od svih balkanskih istojezičnika razbijeni izgovorno u svom standardnom jeziku i ne pada mu na pamet da predloži kako da se Srbi vrate jedinstvu u svom pismu po ustavnom propisu i po opštoj praksi u svim drugim jezicima koji ne uvode svom pismu tuđe parapismo u alternativnom korišćenju.
Koliko je danas ćirilice u Republici Srpskoj?
U Republiku Srpsku putovao sam tri puta iz Novog Sada posle završetka rata u kome su se Srbi teško (od)branili od udruženih neprijatelja. Bilo je to ubrzo posle osnovanja Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (2001. u Novom Sadu) za celinu srpskog jezičkog područja. Bili smo pozvani da odemo u Miliće da im govorimo kako smo osnovali Udruženje „Ćirilica“ i s kojim ciljevima. Na licima tamošnjih ljudi videli smo radost što su izborili svoju slobodu u Republici Srpskoj. Bili smo rastuženi kada smo na spomeniku u centru te varošice čitali na lepom i čitkom srpskom pismu veliki broj imena izginulih Srba u građanskom ratu tamo.
Drugo putovanje je bilo u Gradišku jer sam bio zamoljen od jedne koleginice da joj budem pratnja da ona tamo, kao potomak, uzme državljanstvo Republike Srpske. Bilo je to radosno putovanje u mladu srpsku državu krajem 2005. godine. Tada smo se uz put i dok smo bili u Gradiški radovali jer je Republika Srpska tada blistala na ćirilici, a ta varoš je bila okupana zimskim suncem i na svakom potrebnom mestu ukrašena lepim i lekovitim srpskim pismom koje su i strani istraživači ocenili kao najlepše i najlekovitije pismo, a Bernard Šo je bio ostavio bogat fond za nagradu onome ko uspe da za Engleze i njihov jezik sastavi pismo poput srpskog ćiriličkog pisma.
Treći i poslednji put putovali smo u Banjaluku, obnovljenu i uređenu novu prestonicu Srpske na jezički skup „Jezik i pismo u Republici Srpskoj“ 25. novembra 2011. godine. Bili smo pozvani iz ANURS-a da govorimo o prijavljenoj im temi „Kako zaustaviti izumiranje srpskog jezika i ćirilice“.
Tamo smo svim učesnicima moj saradnik u „Ćirilici“ prof. Vladislav Đorđević i moja malenkost predali poklon svakom učesniku te godine objavljenu knjigu „Latiničenje Srba po propisima srpskih lingvista serbokroatista“ (Ćirilica, Novi Sad, 2011, obima 1067 strana).
U skraćenom izlaganju usmeno smo predočili glavno. A to je da srpski lingvisti treba, posle svih dogovora s drugima koji koriste isti jezik, da se na posebno organizovanom širokom skupu lingvista i kulturnih radnika dogovore o izboru jednog izgovora (ekavskog, jer je jednostavniji) za sve Srbe, da se dogovore i o objedinjavanju svih Srba i na jednom pismu (svakako ćiriličkom) kako ne bi i dalje samo Srbi bili razbijeni i po izgovoru i po pismu, za razliku od Hrvata, Bošnjaka i Crnogoraca koji su se bolje od Srba objedinili na srpskom jeziku jeziku u njihovim osamostaljenim varijantama s promenjenim nazivima našeg jezika.
Na kraju smo učesnicima skupa, među kojima je bilo više poznatih lingvista, ostavili zaključak – upozorenje:
„Bez restitucije srbistike i bez lustracije srpskih lingvista od serbokroatistike i bez, ovde predloženog, dogovora srpskih lingvista srpski jezik ne može imati zdravu i sigurnu budućnost. A srpsko pismo ćirilica posle hiljadu godina njenog korišćenja u srpskom jeziku među Srbima bilo bi zamenjeno srbokatoličkom i opštehrvatskom latinicom. Time bi Srbi bili podložni gubljenju svog identiteta, a kasnije i katoličenju jer je ćirilica jedan od najvažnijih (ako ne i najvažniji) simbola srpskoga naroda.“
Na skupu je izabrana komisija koja će sastaviti zaključke. Mi iz „Ćirilice“ predali smo komisiji napisan predlog koji se sastojao iz dve stavke da bi ga komisija imala u vidu i razmislila o predloženom. Jedna stavka je glasila:
„A) Povratak na ćiriličko jednoazbvučje u skladu sa svetskom prestižnom praksom u rešenju pitanja pisma za sve prestižne narode u njihovim jezicima“; uz to je išlo kratko predočavanje kako i zašto nam se dogodilo zatiranje ćirilice.
„B) Tražiti zaštitu srpskog jezika u Komitetu UNESKO-a gde je Srbija odnedavno član Komiteta za zaštitu svetske kulturne baštine“; uz to smo, takođe vrlo kratko, predočili zašto je to potrebno učiniti i naveli smo da u celom svetu ne postoji sličan slučaj kao sa srpskim jezikom – da ga neko politički preimenovljava ko kako hoće i kada ko hoće.
U predloženim i usvojenim zaključcima to nije ni spomenuto. A ono što je navedeno za ćirilicu u srpskom jeziku razlikuje se od zaključaka donošenih u vreme postojanja srpskohrvatskog jezika samo u jednome. Ranije se zaključivalo „da su oba pisma ravnopravna u upotrebi“, a sada se na ovom skupu u ANURS-u zaključilo da srpska ćirilica treba da bude „primarna u upotrebi srpskog jezika“.
Spomenuti Nemanja Vidić je, posle tog skupa objavio veoma dobar tekst koji je objavljen na Novoj srpskoj političkoj misli u rubrici Kulturna politika 1. avgusta 2013. pod naslovom „Lingvisti održali opelo ćirilici“. Desetak godina posle toga vidi se koliko je tačna Vidićeva ocena skupa jezičkih stručnjaka u Banjaluci (ispravno je i odvojeno: Banjoj Luci), gde su učestvovali lingvisti s celog područja srpskog jezika.
Bio je to, dakle, još jedan potpuno prazan skup ljudi koji su plaćeni od srpskog naroda da brinu o srpskom jeziku i ćirilici na način kako brinu svi drugi lingvisti o drugim jezicima i njihovim pismima. Od tada se lingvisti sasvim jalovo, bez ikakvog efekta u stvarnosti, „brinu“ o srpskom jeziku danas, a pogotovo kad je reč o njegovom (ćiriličkom) pismu: ćirilice je sve manje i u matici svih Srba, srpskog jezika i srpskog ćiriličkog pisma.
Ništa novo a dobro za srpsku ćirilicu
Prema tome, dovoljan je najkraći zaključak ovoga teksta: U Srbiji ništa novo i korisno za srpsko pismo u srpskom jeziku.
Za moju malenkost je novo samo jedno u vezi s ćirilicom. To je ono što sam saznao iz teksta Nemanje Vidića „Ćirilica je u nikad većoj opasnosti u Republici Srpskoj“. Ne mogu da mu ne verujem jer je rođen u Kalenderovcima u Republici Srpskoj, pa i danas (u svojim lepim godinama), malo-malo pa se iz uveliko polatiničenog Beograda uputi k mestu rođenja. A ja sam sanjao neki novi put u Republiku Srpsku da ponovo gledam blistavu najćiriličkiju srpsku zemlju iz vremena kada sam tamo putovao i zbog ćirilice se radovao kao da putujem u moju Toplicu koja je južno od Šumadije, a ne zna se da li je više polatiničena Šumadija ili Toplica. „Primarna ćirilica“ (po onome kako vole da je opisuju srpski lingvisti koji se drže i dalje srpskog neustavnog „bogatstva dvoazbučja“ u srpskom pravopisu – primarna je još jedino na srpskim spomenicima na grobljima.
(19. oktobar 2024)
Autor: Dragoljub Zbiljić je jezikoslovac sa 17 objavljenih knjiga (u kojima je činjenično opisivao lomove u srpskom jeziku uz zatiranje srpske ćirilice koja je, kao sirotica bez oba roditelja, posebno razvlačena 70 godina i desetkovana lažnom, samo verbalnom podrškom srpskih lingvista i vlasti) i osnivač sirotinjskog prvog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ koje je, ipak, uspelo da – najviše zahvaljujući ministru Draganu Kojadinoviću i njegovom tadašnjem savetniku lingvisti Branislavu Brboriću – ubedi većinski deo građana u Srbiji da na referendumu zapečate svoju borbu ispravnom ustavnom zaštitom; Udruženje nije još uspelo da ubedi srpske lingviste i vlasti da samo sprovedu u praksi ustavnu, narodnu obavezu; ima naznaka da će i to nekada uspeti; Bože daj konačno malo pameti onima koji su od naroda plaćeni da to narodu vrate odgovornim odnosom (i) prema srpskom jeziku i njegovom ćiriličkom pismu.
