Путовали смо у Републику Српску када је блистала на ћирилици…
Ово што читате последица је изазова из два текста, оба објављена на Борби за истину.
Први је текст Немање Видића „Ћирилица је у никад већој опасности у Републици Српској“ (среда, 24. 05. 2023) и текст др Владислава Б. Сотировића „Политолингвистички аспект нестанка СФР Југославије“ (петак, 18. 10. 2024).
Два цвета из српске крви проливене за Републику Српску
Српску деобу по изговору и писму било је укинуло прво руководство Републике Српске које је храбро прихватило да буде на челу тамошњег српског народа коме је претио нови планирани или Јасеновац или изгон. Догодили су се изгони, посебно из Сарајева и још неких већих градова, али и тешка борба да се избегне нешто што би било слично Јасеновцу, иако је српска нарочито нејач, посебно у селима око Сребренице, прошла готово као у Јасеновцу.
Најлепши цвет из проливене српске крви прекодринских Срба, уз Републику Српску која је била и остала до данас једини спас за тамошњи део српског народа, било је – мудро успостављено прво међусрпско језичко јединство у екавици и ћирилици. То је била, слободно се може рећи, тада одлука праве и здраве политонаучне елите( ) која се, у најтежем по Србе у БиХ-у, нашла на челу државе српског ентитета – Републике Српске, која је спасла прекодрински српски народ од обнављања Јасеновца из Другог светског фашистичког рата. Свако ко у том лингвистичком чину није видео родољубиви и неизбежан лингвистички чин за српски народ – тај не схвата ни шта је суштина родољубља ни у чему је сврха сваког узрастања народног језика до учевног (нормативног, стандардног, књижевног) језика.
Српски лингвисти и филолози предводили у разбијању међусрпског језичког јединства
Нажалост, српски лингвисти су били предводници кидања и уништавања тог цвета који су посадили челници Републике Српске коју су чинили тадашњи највећи и најбољи умови прекодринских Срба који су своје животе поклонили свом народу прихвативши да буду на његовом челу у часу када је он био и изнутра и споља планиран за одстрел, за скончавање у новим логорима за геноцид или, у блажем случају, за протеривање и првим и последњим летом из главног града југословенске Републике Босне и Херцеговине Сарајева према Србији чија је војска ослобођењем у Првом светском рату ослободила будуће протериваче (1991-1995) Срба из те раније југословенске социјалистичке републике.
Занимљиво је да се та, од тада нигде потом непоновљива елита Срба (из граница бивше југословенске Републике Босне и Херцеговине) у најтежем часу мудро политички и лингвистички сетила да је српски језик још од Вука Караџића и његове реформе остао недовољно јединствен за српски народ у два важна елемента која су тешко надокнадива за општи напредак и обједињавање целог народа који је изнедрио народни језик који је требало довести до нормативног језика који ће бити најповољнији за општи развој целокупне српске нације који омогућује јединствен учевни (књижевни) језик који јача јединство сваког народа. Сви други, од којих су неки били претходно Срби, а затим и они који су довршили или започели свој нови идентитет на очигледној антисрпској основи, а на лингвистички српском (вуковском) језику и који су му променили име из српскохрватског/хрватскосрпског језика (најпре у „хрватски језик“, па по разбијању Југославије у „босански“ и „црногорски језик“) боље су се објединили од Срба. И Хрвати, и Бошњаци и Црногорци су поступили паметније од Срба, јер су изабрали да буду јединствени и у изговору (ијекавски) и у писму (латиничком). Само су Срби, првенствено захваљујући својим лингвистима, неговали своје нејединство у свом језику и у изговору (и екавски и ијекавски) и у писму (у српској ћирилици и хрватској латиници, коју су неки лингвисти у 20. веку на своју штету преименовали у „српску латиницу“, па чак и у „Вукову српску латиницу“ (П. Милосављевић) у учевном (стандардном, књижевном) језику. Прво руководство Републике Српске, с нормалним родољубивим и научним нервом, у тешком часу за српски народ, најбоље је схватило мањкавост српског нормативног вуковског језика и усвојили су извесну доградњу српске вуковске језичке реформе чиме су омогућили обједињеност српског народа, како смо већ казали, у екавици и ћирилици.
Познати српски лингвиста Павле Ивић је добро проценио и схватио да је Вук био ијекавац и да је он зато дао предност ијекавици, а није се прославио ни када је, заједно с Ђуром Даничићем потписао њихов приватни Књижевни договор с Хрватима хрватским латиничким писмом у Бечу 1850. године, који је био састављен само на хрватској абецеди. Тим потписом Вук и Даничић вероватно нису могли претпоставити да ће то писмо касније Србима бити насилно наметано као замена српској Вуковој ћирилици и да ће оно у Србији бити владајуће са данашњих просечних више од 90 одсто. Чак и упркос томе што је Устав (2006) одредио ћириличко писмо за српски језик, а и лингвисти и власт не пристају да усагласе ни правопис ни закон с јасном народном обавезом с референдума за Устав Србије. Лингвисти су чак помогли властима да сачине неуставан закон о српском језику и писму 2021. године који је двоструко неуставан: у њему се нити спомиње нити уважава ћириличко уставно једноазбучје у ставу првом Члана 10. Устава нити су грађани доведени у нормалан друштвени статус да сви грађани у Србији имају иста права и исте обавезе у вези с писмом српског језика. Власт је дала предност лингвистичком двоазбучном решењу питања писма српског језика као да је и даље реч о Новосадском договору о српскохрватском језику и „равноправности писама“ (1954) године и тако су заједнички наставили разбијање Срба и по изговору и по писму, а тобож „брину о ћирилици“ и „воде борбу за њу“. Такво вођење лажне и штетне, несврховите „борбе за ћирилицу“ у противуставном двоазбучју може само да води даљем смањивања постотка ћирилице у Србији која више није ћириличка земља, нити је српски народ више ћирилички као што је био у свих претходних 10 векова.
Српска ћирилица се шаље на гробље и у Музеј ћирилице код Бајине Баште
Будући да је ћирилица трећи стуб идентитета српског (православног), српски лингвисти с влашћу допуштају да се српско ћириличко писмо премешта на српска гробља и да се „депонује“ у онај Музеј ћирилице који су основали у неком селу близу Бајине Баште, а у Башти ћирилицу су почели да „негују“ у Парку ћирилице.
Да је такво лингвистичко и политичко руководство чувало Србе, њихов језик и њихову ћирилицу у време спасавања Срба у Републици Српској, велико је питање шта би се догодило са Србима у њиховој одбрани голог живота у наметнутом им рату (1991-1995).
(Социо)лингвиста Владислав Б. Сотировић у наведеном тексту, као и многи српски лингвисти, сматра да је за Србе боље и корисније да буду и даље нејединствени у учевном (књижевном) језику у изговору (и екавски и ијекавски) иако не препоручује Хрватима, Бошњацима и Црногорцима да и они уведу двоизговорност. Као и многи други лингвисти, и он мисли да је ћирилица „угрожена“, али му не смета што су Срби једини народ данас од свих балканских истојезичника разбијени изговорно у свом стандардном језику и не пада му на памет да предложи како да се Срби врате јединству у свом писму по уставном пропису и по општој пракси у свим другим језицима који не уводе свом писму туђе параписмо у алтернативном коришћењу.
Колико је данас ћирилице у Републици Српској?
У Републику Српску путовао сам три пута из Новог Сада после завршетка рата у коме су се Срби тешко (од)бранили од удружених непријатеља. Било је то убрзо после основања Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001. у Новом Саду) за целину српског језичког подручја. Били смо позвани да одемо у Милиће да им говоримо како смо основали Удружење „Ћирилица“ и с којим циљевима. На лицима тамошњих људи видели смо радост што су изборили своју слободу у Републици Српској. Били смо растужени када смо на споменику у центру те варошице читали на лепом и читком српском писму велики број имена изгинулих Срба у грађанском рату тамо.
Друго путовање је било у Градишку јер сам био замољен од једне колегинице да јој будем пратња да она тамо, као потомак, узме држављанство Републике Српске. Било је то радосно путовање у младу српску државу крајем 2005. године. Тада смо се уз пут и док смо били у Градишки радовали јер је Република Српска тада блистала на ћирилици, а та варош је била окупана зимским сунцем и на сваком потребном месту украшена лепим и лековитим српским писмом које су и страни истраживачи оценили као најлепше и најлековитије писмо, а Бернард Шо је био оставио богат фонд за награду ономе ко успе да за Енглезе и њихов језик састави писмо попут српског ћириличког писма.
Трећи и последњи пут путовали смо у Бањалуку, обновљену и уређену нову престоницу Српске на језички скуп „Језик и писмо у Републици Српској“ 25. новембра 2011. године. Били смо позвани из АНУРС-а да говоримо о пријављеној им теми „Како зауставити изумирање српског језика и ћирилице“.
Тамо смо свим учесницима мој сарадник у „Ћирилици“ проф. Владислав Ђорђевић и моја маленкост предали поклон сваком учеснику те године објављену књигу „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (Ћирилица, Нови Сад, 2011, обима 1067 страна).
У скраћеном излагању усмено смо предочили главно. А то је да српски лингвисти треба, после свих договора с другима који користе исти језик, да се на посебно организованом широком скупу лингвиста и културних радника договоре о избору једног изговора (екавског, јер је једноставнији) за све Србе, да се договоре и о обједињавању свих Срба и на једном писму (свакако ћириличком) како не би и даље само Срби били разбијени и по изговору и по писму, за разлику од Хрвата, Бошњака и Црногораца који су се боље од Срба објединили на српском језику језику у њиховим осамостаљеним варијантама с промењеним називима нашег језика.
На крају смо учесницима скупа, међу којима је било више познатих лингвиста, оставили закључак – упозорење:
„Без реституције србистике и без лустрације српских лингвиста од сербокроатистике и без, овде предложеног, договора српских лингвиста српски језик не може имати здраву и сигурну будућност. А српско писмо ћирилица после хиљаду година њеног коришћења у српском језику међу Србима било би замењено србокатоличком и општехрватском латиницом. Тиме би Срби били подложни губљењу свог идентитета, а касније и католичењу јер је ћирилица један од најважнијих (ако не и најважнији) симбола српскога народа.“
На скупу је изабрана комисија која ће саставити закључке. Ми из „Ћирилице“ предали смо комисији написан предлог који се састојао из две ставке да би га комисија имала у виду и размислила о предложеном. Једна ставка је гласила:
„А) Повратак на ћириличко једноазбвучје у складу са светском престижном праксом у решењу питања писма за све престижне народе у њиховим језицима“; уз то је ишло кратко предочавање како и зашто нам се догодило затирање ћирилице.
„Б) Тражити заштиту српског језика у Комитету УНЕСКО-а где је Србија однедавно члан Комитета за заштиту светске културне баштине“; уз то смо, такође врло кратко, предочили зашто је то потребно учинити и навели смо да у целом свету не постоји сличан случај као са српским језиком – да га неко политички преименовљава ко како хоће и када ко хоће.
У предложеним и усвојеним закључцима то није ни споменуто. А оно што је наведено за ћирилицу у српском језику разликује се од закључака доношених у време постојања српскохрватског језика само у једноме. Раније се закључивало „да су оба писма равноправна у употреби“, а сада се на овом скупу у АНУРС-у закључило да српска ћирилица треба да буде „примарна у употреби српског језика“.
Споменути Немања Видић је, после тог скупа објавио веома добар текст који је објављен на Новој српској политичкој мисли у рубрици Културна политика 1. августа 2013. под насловом „Лингвисти одржали опело ћирилици“. Десетак година после тога види се колико је тачна Видићева оцена скупа језичких стручњака у Бањалуци (исправно је и одвојено: Бањој Луци), где су учествовали лингвисти с целог подручја српског језика.
Био је то, дакле, још један потпуно празан скуп људи који су плаћени од српског народа да брину о српском језику и ћирилици на начин како брину сви други лингвисти о другим језицима и њиховим писмима. Од тада се лингвисти сасвим јалово, без икаквог ефекта у стварности, „брину“ о српском језику данас, а поготово кад је реч о његовом (ћириличком) писму: ћирилице је све мање и у матици свих Срба, српског језика и српског ћириличког писма.
Ништа ново а добро за српску ћирилицу
Према томе, довољан је најкраћи закључак овога текста: У Србији ништа ново и корисно за српско писмо у српском језику.
За моју маленкост је ново само једно у вези с ћирилицом. То је оно што сам сазнао из текста Немање Видића „Ћирилица је у никад већој опасности у Републици Српској“. Не могу да му не верујем јер је рођен у Календеровцима у Републици Српској, па и данас (у својим лепим годинама), мало-мало па се из увелико полатиниченог Београда упути к месту рођења. А ја сам сањао неки нови пут у Републику Српску да поново гледам блиставу најћириличкију српску земљу из времена када сам тамо путовао и због ћирилице се радовао као да путујем у моју Топлицу која је јужно од Шумадије, а не зна се да ли је више полатиничена Шумадија или Топлица. „Примарна ћирилица“ (по ономе како воле да је описују српски лингвисти који се држе и даље српског неуставног „богатства двоазбучја“ у српском правопису – примарна је још једино на српским споменицима на гробљима.
(19. октобар 2024)
Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац са 17 објављених књига (у којима је чињенично описивао ломове у српском језику уз затирање српске ћирилице која је, као сиротица без оба родитеља, посебно развлачена 70 година и десеткована лажном, само вербалном подршком српских лингвиста и власти) и оснивач сиротињског првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ које је, ипак, успело да – највише захваљујући министру Драгану Којадиновићу и његовом тадашњем саветнику лингвисти Браниславу Брборићу – убеди већински део грађана у Србији да на референдуму запечате своју борбу исправном уставном заштитом; Удружење није још успело да убеди српске лингвисте и власти да само спроведу у пракси уставну, народну обавезу; има назнака да ће и то некада успети; Боже дај коначно мало памети онима који су од народа плаћени да то народу врате одговорним односом (и) према српском језику и његовом ћириличком писму.
