Историја

Пуцајте по центру села, овде нема више нико жив!

 

Папак“ јавља – ПУЦАЈТЕ!

Ево други дан је како сам отишао на Залазје, и други дан како нисам сигуран да ли сам се са Залазја вратио.

И када сам се по трећи пут у свом животу уским друмом од Саса пењао ка превоју и центру некадашњег села знао сам где идем, знао сам и чему идем, али нисам био сигуран да ли ћу шта познато затећи.

Залуд сам се бринуо. Затекао сам гробље. Ено га где стоји на истом месту, и немо сведочи о бројности Залазја, села, још једног у низу у коме је више мртвих но живих Срба. Затекао сам и исте оне две куће на раскрсници. Једна у чијем поткровљу се успело скрити неколико људи, слушајући гласове нападача. Познате гласове. Били су то комшије и познаници из околних муслиманских села.

И слушали су власника куће ког су живог ухватили. Горео је као буктиња. Цврчало је живо људско месо на врелом Петровданском дану. А познати гласови су се смејали. „Види ћетника ал гори“, „Ватајте их живе“… И познати бели коњ са познатим јахачем на њему.

Затекао сам и један зид куће са друге стране раскрснице. Куће у којој се горња плоча на доњу наслонила. Потпуно зарасла, али и даље нагорелим циглама пркосећи и времену и шуми које је освајају. Ваљало би пред њу поставити таблу да се зна шта се на том месту десило о Петровдану 1992. године. Када је село пало у муслиманске руке, у њој (ко би рекао да је ту била кућа) су затекли живе људе. Неко каже 9, други извори причају да је унутра било 11, а трећи глас опет каже да мора бити 14 или 15. Сам Бог зна тачан број и имена (превише је оних који се воде као нестали). Бог и зидови. Преко рањеника набацене су гуме, дрва. Горело је небу под облаке. Да ли је до неба брже дошао дим или гласови оних који су умирали дуго, дуго, дуго… Изгорело је све. И кости. И успомене. И вера у суживот.

Затекао сам исту раскрницу између те две куће. Причају људи да се на њој ноћу када сунце зађе, а нигде на кугли земаљској мрак не пада брже него по врлетима источне Босне, могу чути гласови. Неки су виђали и како коло играју људи без глава. Једном се један човек затекао поред колоне која је пролазила. Други пак је гледао четворицу приказа како му љуљају ауто. Свима су се на том месту кола гасила и кретала су тек када су их мртви пуштали да наставе. Ми смо, преко те раскрснице прошли, а није да нам се кожа уз кичму није јежила. Прекрстили се у дворишту куће и надам се, даће Бог да се једном плоча на том месту постави. Да се не заборави. Да се душе уз камен вежу и бар на трен примире. Да се крст на раскрсници постави.

Затекао сам и два спомен обележја. Један из другог светског рата, други из овог последњог. Два различата каменоресца га клесала, али једна је рука која је држала нож. Рука оног ко би требао бити најближи. Рука комшије се суседних брда и удолина.

Једино људе по доласку не затекох. Нема више ни доброг старог Неђе који се Богу представио пре две и по године. Последњег становника Залазја. Нема више горе никога. Ниједан једини човек не живи. Зато живе духови и играју коло.

И превојем уз шум ветра као да и даље одјекује позив, последњи позив са Залазја, Србина Љ. Г. званог Папак (име познато потписнику ових редова) који је преко радио везе позвао Србе из околних места „ПУЦАЈТЕ ПО ЦЕНТРУ СЕЛА. ОВДЕ ВИШЕ НЕМА НИКО ЖИВ.“ Јављао је да су у селу остале само муслиманске снаге и да Срба више нема.
Не брини Папак, не брини. Још нас има.

Ненад Милкић – Рођени

П. С. На Петровдан 1992. године, у зору јаке муслиманске снаге предвођене Насером Орићем и муслиманима из околних села потпуно су окружиле и напале етнички чисто српско село Залазје које се налази на 6 километру од Сребренице према руднику Сасе. Све куће су спаљене, а у неким од кућа су спаљени и живи људи. Тела су нађена и у оближим густишима и потоцима – преклана. Тог дана се битка водила до касно поподне.
Становници Залазја су се организовано бранили, добро утврђени, док муслиманским снагама није дошао у испомоћ Зулфо Турсуновић са Сућеске, уводећи нове снаге у борбу. На Залазју више нико не живи, а место оживи само о Петровдану. Ове године 31. пут. За геноцид почињен над Србима у Подрињу нико није осуђен.

И на таквим местима, не може човек да се не запита:

– Ако су се муслимани бранили од Срба, шта су тражили у чистом српском селу Залазје?

– Ако су били гладни као што говоре, зашто су убијали животиње и људе?

– Ако су тражили српске војнике, зашто су старице и децу клали на кућном, понављам КУЋНОМ прагу?

– Ако нису желели рат, зашто су са оружјем дошли у српско село?

– Ако су давале „веру и реч“ комшијама, зашто су палили куће?

и последње:

– Јесте ли срећни „комшије“ што Срба више на Залазју нема?

Аутор: Ненад Милкић

Извор: Искра

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!