Istorija

Pseudoistoričari, neopaganizam i crkva

 

Foto: pravoslavnisvet

Mlatilica prazne slame

Dimitrije Marković, Serbonini svedoci
Pseudoistoričari, neopaganizam i crkva,
Bajina Bašta 2022, strana 360 Prikaz

Sa Dimitrijem Markovićem sreli smo se pre nekoliko dana na sajtu „Živa reč“, dok je sa njim ćaskao izvesni Ivan Cvetković, po sopstve­nom priznanju: pravoslavni sve­štenik. Rečeni Dimitrije tamo predstavljen kao „pravoslavni hri­šćanin, pričešćuje se, re­dovno ide u cr­k­vu“ (što mu beše propusnica da se upusti u prostačko pljuvanje po srbskoj istoriji), utrošio je puna tri sa­ta, šest minuta i četr­deset šest sekundi da nas ubedi kako je njegov drug Ilarion Ruvarac (1832-1905) „svetac u istorijskoj nauci“, a da su isto­ri­ča­ri koji se bave istinskom srbskom prošlošću – pseudoistori­čari, samozvani istoriča­ri, lažni isto­ri­ča­ri, rasisti, falsifikatori, antisemiti, šo­vi­nisti, mili­tant­ni, satanisti, lažiistoričari, neopagani(sti)… Sve to bez ijedne po­tvrde, tako da su Latini odmah smestili njegovo „znanje“ u izreku: „Rečitosti more, mudrosti (ni) kap“.

Tu svoju nemudrosnu rečitost on je „proizvodom“ kojim se, nažalost, ovde moramo baviti, izložio u sedamnaest poglavlja (kao ono u narodnoj pesmi „na njemu je rana sedamnaest“) i jedanaest ličnih obračuna sa imenovanim neistomišljenicima (na što bi besmisleno i uzaludno bilo trošiti reči), kako sledi:

Ko su pseudoistoričari? / Šta su to pseudonauka i pseudoistorija? / Teorija zavere o zabranjenoj srpskoj istoriji / O lažnim zvanjima pseudoistoričara. / Pravi naučnici / O dokazima pseudoistoričara / Primeri neznanja pseudoistoričara / O “starosrbskim“ kalendarima / Apsurdi i kontradiktornosti teorije zavere o zabranjenoj istoriji Srba / O broju pratilaca pseudoistoričara na društvenim mrežama / Institucionalizovana pseudonauka: primer Albanaca / Primeri iz drugih zemalja / Istorijski falsifikati: pomeranje granica prošlosti / Borba protiv pseudonauke: iskustva iz Rusije / Miloš S. Milojević, istoričar ili patološki lažov? / DNK demagogija Anatolija Kljosova / Neopaganizam.

Potpisniku narednih redaka nije se dalo da prođe kroz sva ta poglavlja, zaustavio se na pedesetoj strani jer je već posle prvih pet-šest bilo jasno da se radi o besmislicama neuravnoteženog pisara, sa kojima je nameravao opčiniti nekog zaludnjeg čitaoca.

Ne bi li svojim „umovanjem“ isprepadao nekog zlosrećnika koji bi mu neoprezno zabasao u ukoričene hartijetine ili elektronski format PDF, Dimitrije će ponuditi „žvaku“ o učenju „Svetih Otaca Pravoslavne Crkve“ da je „srpski identitet utemeljen u pravoslavlju i svetosavlju kao hrišćanstvu ‘srpskog stila i iskustva’ a time i u samoj Istini“, te da, suprotno „pseudoistoričarskom preoblikovanju identiteta i znanja o sebi na temelju izmišljotina (laži) i falsifikata“, saznanja o našem biološkom i geografskom poreklu crpimo iz Biblije i naučnih činjenica“.

U sopstvenu „odbranu“ pozvaće se i na Jevanđelje (mada ne reče čije), a dobro će mu doći i jedan neimenovani profesor Bogoslovskog fakulteta koji je uporedio „srpske pseudoistoričare sa nekom fanatičnom sektom čiji pripadnici, lišeni bilo kakve objektivnosti, sa neprimerenom ostrašćenošću i užagrenih očiju brane svoje teorije“. Pri tome neće zapaziti da ni takva „pomoćnička“ uverenja, makar bila i bogoslovska, „nemaju mnogo veze sa naukom nego izrastaju u dogmu koju, naravno, ne treba dokazivati“.

Dimitrije će jednu takvu „nedokaznu“ dogmu pozajmiti od svetog vladike Nikolaja Ohridskog i Žičkog (u svetu: Nikola Velimirović, 1881-1956) iskazanu rečima da je „istorijska sudba srbskoga naroda jasna tek od Nemanje na ovamo, a to znači samo jedna jedina desetina srbske istorije poznata nam je, a devet desetina nepoznato… To veoma ograničeno znanje naše istorije ima i jednu dobru stranu. Jevreji, Indijani (tako! IP), Grci, Rimljani, Kinezi znaju svoju prošlost od nekoliko hiljada godina. To ih čini gordim, i to ih zbunjuje i uspavljuje… Poslednjih 800 godina predstavlja za Srbe jednu besprimernu epopeju kristalizacije ličnog i nacionalnog karaktera, epopeju truda, borbe, stradanja i slave. Sve u znaku krsta i slobode“.

Uza sve to, naravno, ide i tvrdnja da su Srbi „na prostor na kome živimo“ pali s kruške, u čemu bi „trebalo videti Božiju volju“ jer je „naš put na Balkansko poluostrvo i prostor na kome živimo bio put u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku crkvu i na taj način smo se našli među malo onih koji se spasavaju“.

A kad je već kruška u pitanju, Dimitrije će se naći pod njom i besprizivno prigrliti mišljenje svetog vladike Nikolaja da su Srbi „potomci svetih duhovnika i svetih kraljeva zadužbinara i svečara iz svete loze Nemanjića… deca Hristova i duhovni potomci Svetoga Save Nemanjića“, te da im, samim tim, „nije potrebna druga istorija, a sasvim sigurno ne izmišljena i paganska“.

Ponudu svetoga vladike Nikolaja da se bolje upoznamo sa tih „dopuštenih“ osamsto godina od Nemanjića, Dimitrije je umišljajući da za to ima ovlašćenje, iz prve prihvatio i obećanje „da imamo mnogo razloga da budemo ponosni“ i bez onih „devet desetina“ zvanično nepriznate istorije.

Umišljajući, dakle, jer se Dimitriju nije dalo da razmišlja. Da je i ovlašno pogledao u ono što je sveti vladika Nikolaj izrekao o jednoj desetini zvanično priznate srbske istorije i devet desetina nepoznate, razabrao bi da se govorilo o srbskom kalendaru svetoga Save, koji broji više od sedam i po hiljada godina „od nastanka sveta“ o „cirka oko“ osamsto poznatih i ono resto devet desetina njemu „nepoznatih“, ali poznatih u krugu navodno lažiistoričarskom. I ne samo tamo jer i protođakon Ljubomir Ranković (1952), u Srbskoj crkvi priznat bogoslov za koga smo na jednom mestu pročitati da je „rođen u rodnom mestu Svetog vladike Nikolaja Velimirovića, kršten u njegovoj zadužbini, Lelićkoj crkvi“, reče pre pet-šest godina da je „srpski kalendar Svetoga Save bio simbolom za vreme svih srpskih država i Srpske pravoslavne crkve, sve do 1881. godine i potpisivanja takozvane ‘Tajne konvencije’ između Austrougarskog carstva i Srbije, na osnovu koje se Srbija obavezala da će da uvede julijanski kao zvanični kalendar Srbije i SPC“.

Ali, ne, Dimitrije se braneći Srbsku crkvu od upravo pomenutih „lažiistoričara“ izdigao iznad iste te Srbske crkve i postavio „naučni“ osnov za upis u prvi razred osnovne, posle koga se može, bez ponavljanja, ali i učenja, stići do nivoa Dimitrijeve spoznaje:

Teoriju o srbskoj kulturi Lepenskog Vira i „Vinčanskim simbolima kao srpskom pismu“ naziva „lažinaučnom“, Francuz Siprijan Rober koji je za srbski narod rekao da je „narod-majka“, a srbski jezik jezik-majka“, samo je „istraživač IX stoleća“ ili, „kolokvijalno rečeno…meša babe i žabe“, dok je rad navodnih pseudoistoričara „motivisan težnjom… da se javnosti kao istina nametne fikcija da su Srbi… imali pismenost i pre Ćirila i Metodija“. Tu je „misao“ tako iskazao znajući da je pre petnaestak godina, iz Sankt Peterburga, sa jednog naučnog skupa u organizaciji Ruske Petrovske akademije i još dveju ruskih aka­demija, poslat memorandum svim slovenskim akademijama, kojim je od njih zatraženo da prestanu sa veličanjem Ćirila i Meto­dija kao tvoraca slovenske pismenosti i da prihvate istorijsku istinu o starom srbskom pismu, poznatom najpre kao vinčansko a danas kao srbica jer su dokazi o toj pismenosti nađeni ne samo u Vinči nego i na još sedamdesetak lokaliteta po Srbiji. Pa će kukumavčiti što je jedan „instruktivan“ primer Prve beogradske gimnazije, a „reč je bila o vrlo posećenoj promociji“, prošao kako je prošao jer su „posle predavanja, u diskusiji, jedna profesorka srpskog jezika i jedan profesor istorije uglavnom učtivo, ali ne manje vatreno branili teorije pseudoistoričara. Naravno, na delu su bili argumenti koji spadaju u domen šaljivih: pomenute su i neke reči iz španskog, naučene iz toliko popularnih latinoameričkih sapunica, koje su navodno slične ili sazvučne našim rečima i koje tobože bodre staru krilaticu ‘Govori srpski da te ceo svet razume’, pa su kao takve nepobitan dokaz da je srpski praroditelj svih svetskih jezika“;

Neprihvatljivo mu je da se La­onik Hal­koko­n­dil, rođenjem Ati­njanin, kome priznaje „izvornost“ za srbsku istoriju, „na naučno nedopustiv način meša“ sa, na primer, Milošem Milojevićem, valjda zbog toga što mu „do znanja“ još nije stiglo Halkokondilovo svedočenje da je „rod Tri­ba­la, Srba, na celoj zemlji najstariji i najveći, to pouzdano znam“. I, još, identifikujući Tribale kao Srbe, drug Laonik kaže da se „Tribali, Mizi, Iliri, Polja­ci­, Sarmati služe između sebe istim jezikom… Borave s ove i one strane Dunava“;

Iako je spis vizantijskog cara Koleta Porfirogenita O upravljanju carstvom (pisan sredinom 10. veka) poodavno, na raznim stranama podvrgnut ozbiljnim sumnjama, delom zbog neočuvane izvornosti pri prepisivanju, delom zbog izmišljenog srbskog doseljavanja na Helmsko (Balkansko) poluostrvo, nije mu se dalo da pročita bar neke „sitnice“:

a. Pavle Ivić (1924-1999), jedan od najuglednijih slavista, jedan je od retkih koji je u Porfirogenitovom spisu pročitao da su Srbi „došli iz za­kar­patskih krajeva posle 626. godine, umećući se između drugih Slo­ve­na već naseljenih na Balkanu“, ali tome „umetanju“, kao i svi na­učnici koji su ograničeni učenjem berlinsko-bečke škole, ni­su pridavali nikakav značaj; jedino se moglo desiti da Olga Luko­vić Pjanović (1920-1998) pri­me­ti kako „profesor Ivić ili iz opreznosti, koju je teško oprav­da­ti, a možda i želeći da izbegne trvenje sa službe­nom ‘nau­ko­m’­… nije išao dalje“;

b. Ko­li­ko je Porfirogenitov spis bio nevažan i površan vidi se i po tome što ga Isto­rija Vizantije Georgija Ostrogorskog (1902-1976), „nepriznatog pseudoistoričara“, po­mi­nje u sve­ga jednoj polu­rečeni­ci, ali samo kao „vrlo važan spoljnopoli­ti­č­ki trak­tat, u ko­me je sa­kupio izveštaje o stranim zemljama i narodi­ma, između ostalog i dra­go­ce­ne iz­veštaje o Srbima i Hrvatima“;

v. U zvaničnoj istoriji u Srba prihvata se sve ono što je, navodno, napisao Porfirogenit, ali se zvanično, za svaki slučaj, ne zapaža ono što piše u glavi 50. njegovog Spisa o narodima: „Treba znati, da su Slo­ve­ni Peloponeske teme, u vreme cara Teofila i njegovog sina Mihaila, ustali i postali samostalni, vršeći pljačkanja i zaro­b­ljavanja i haranja i paljenja i krađe“. Sloveni su, dakle, „ustali“, što znači da su se pobunili i na celom Peloponezu „ukinuli“ vizantijsku vlast! I, šta sad? Momak lepo piše da Sloveni nisu došli iz Poljske i Rusije, ili iz neke tamo Tunguzije, nego da su pre navodnog doseljavanja u nekom sedmom ili šestom veku živeli na Peloponezu;

g. Iako nikakve velike seobe naroda, tokom koje se prese­lja­va ceo svet, nije bilo, u osnovu germanske škole postavljena je teza da su Slo­veni prispeli na Balkan krajem šestog i početkom sed­mog veka, neznano i neodređeno otkud, kako bi se kasnije mogle is­pre­da­ti la­ži o „balkanskom“ i „divljačkom“ mentalitetu tih „novih“ nase­lje­ni­ka, nasuprot navodnom arijevskom duhu germanskog sve­ta ko­ji je, opet navodno, dao temelje evropskoj i svetskoj civiliza­ci­ji;

d. Mada mu je moglo biti poznato da se mudar svet često pošta­pa latinskom izrekom bojim se čoveka koji iz jedne knjige uči, Stojan Novaković (1842-1915), samosvesno nadmoćan, izja­vio je da su nam „izvori, po kojima nešto znamo o srpskoj geo­gr­a­fiji pre Nemanje, sačuvani u zapisima Konstantina Porfiroge­ni­ta“. Stoga, posebno zabavnim treba procenjivati Novako­vi­ćevo razmatranje šta se pre Ne­manje smatralo Srbi­jo­m, naroči­to zbog toga što nje­govo razmi­šlj­anje ne nudi odgo­vo­r na pitanje kako je to jedna „nedonesena“ Srbija, sabijena u neke planine da­na­šnje sredi­šnje Srbije, od­jed­nom, iz čista mira, mo­gla dostići drža­v­ne, po­litičke, voj­ne, kulturne, graditeljske i svake druge vr­ednosti ne­manjić­kog vremena;

Pošto je već arheologa Đorđa Jankovića (1947-2016) nazvao „pseudoarheologom“, mogao se „učeno“ zapitati „da li je moguće i pomisliti da je vizantijski car, govoreći o slavnom gradu Solunu ustvari imao u vidu Salonu, glavni grad rimske provincije Dalmacije, koji se pod tim imenom više puta spominje u istom spisu. Spomenuta kombinacija je očigledno napravljena da bi se potvrdila što ranija prisutnost Srba u zaleđu dalmatinske obale, a pri tome nisu poštovani osnovni principi metodologije istorijskih istraživanja“;

Ako je već napisao da su „pseudoistoričari, predstavnici samozvane ‘srbske autohtonističke škole’, uspeli da ‘prodru’ u Svečanu salu Srpske akademije nauka i umetnosti i u njoj održe naučni skup… 21. juna 2007. godine… pod naslovom ‘Metodološki problem istraživanja porekla Albanaca’… ‘pod pokroviteljstvom Odeljenja društvenih nauka“, a ne Odeljenja istorijskih nauka „koje bi po prirodi stvari trebalo da organizuje naučne sastanke takve tematike“, zanemario je istinu da je Istorijsko odeljenje odbilo da bude domaćin, te da je akademik Vasilije Krestić (1932) ipak „tajno“ skoknuo do svečane sale ne bi li, prikriven iza jednoga stuba, oslušnuo o čemu se tamo priča;

Pozivajući se na zapis Adolfa Hitlera (1889-1945?) da „narodna država i u nauci treba da sagleda samo jedno pomoćno sredstvo za podsticanje nacionalnog ponosa“, on će „velikoučeno“ i nadmoćno saopštiti da srbski „pseudoistoričari van svake sumnje rade upravo to“, čime svima jasno stavlja na znanje da srbski narod mora zaboraviti na sopstveno nacionalno biće, a o ponosu da i ne govorimo;

Kad krene da se ruga s izjavom Jovana Deretića (1939-2021) o Kosovu i Metohiji da su u zvaničnoj, „lažnoj istoriji utemeljene neke granice i neki narodi“, te ako bi zvanična istorija „priznala šta je istina i kada istorija ne bi bila falsifikovana, onda bi Srbija, posmatrajući makar teritorijalno, bila tri puta veća nego što je danas… i Albanci ne bi imali šta da traže na Kosovu i Metohiji“, on će Deretića „podučiti“ da, „ako na trenutak ostavimo po strani tvrdnju o navodno lažnoj i falsifikovanoj istoriji, dovoljno je setiti se američkih starosedelaca (Indijanci) da bismo shvatili koliko ovo ima smisla. Da li je njima nešto pomogla opštepoznata činjenica da su starosedeoci na američkim kontinentima?“ Nije, naravno, ali to je poruka ne samo Deretiću da Srbe treba uništiti kao Indijance;

Prigovarajući istoričarima srbske izvorne istorijske škole što za mnoge genocidne radnje nad srbskim narodom okrivljuju zvanične istoričare u Srbiji jer prikrivaju istinu o srbskoj prošlosti što objašnjava „samo pomračenim umom i… principom cilj opravdava sredstvo“, on će „neobavešten“ kakav je, napisati da „pitanje koje se prvo nameće u vezi sa optužbama autohtonista protiv istoričara jeste kako to da kao odgovorne za neke od pomenutih problema, koji realno postoje, nisu identifikovali pripadnike političke elite nego optužuju pripadnike intelektualne elite? A kada je reč o intelektualnoj eliti kako to da nisu optužili politikologe, što bi bilo logično, nego baš istoričare? Očigledno zbog toga što kod autohtonista različiti subjektivni faktori odnose prevagu nad kritičkim mišljenjem“. Po nesreći, on zna tek poneko pitanje, čak i „realno“, a istinu nije u stanju da prepozna: Političari rade mnoge stari naopako jer su ih zvanični istoričari naučili naopako;

Izruguje se sa Deretićevim nalazom „da se njegovo bratstvo Deretića pominje u rimskoj literaturi pre dve hiljade godina“, čitaocima prepušta da se tome smeju, sam tuguje nad činjenicom što porodična starina engleske kraljice i njeno nemačko „plemenitstvo“ od pre trista godina premnogo zaostaju za Deretićima, a samo zbog toga što nije „navratio“ kod Plinija Starijeg (23-79) da tamo pročita kako su Rimljani, 12. go­dine po Hristu, srbska plemena po istočnom jadranskom primorju popisali kao Ilire, među njima i Deretine, pretke današnjih Deretića;

Protivreči raznim teorijama o srbskoj prapostojbini da li u Indiji, da li u Iranu, da li na Balkanskom poluostrvu, a nije bio u (ne)prilici da u ruke uzme Maškinovu rusku Istoriju staroga Rima objavljenu pre tričetvrt veka (beše to i unezveritetski udžbenik), koja govori o Srbima na krajnjem evropskom Zapadu pod imenom Suevi, Svevi. Da je to učinio, znao bi da su se neki od njih stanili u današnjoj Nemačkoj kao Suebi (Švabe), neki nešto severnije kao Suedi (Švedi), a ne zna da se Baltičko more nekada zvalo Srbsko more. Ne zna, naravno, ali je spreman da srbske istoričare koji pišu da je „svaka reč na bilo kom jeziku koja u sebi ima slova S, R ili B, neizostavno vezana za Srbe, kao: Surb, Sjarb, Sjarbin, Sebr, Serbin, Sibir, Sibrin, Serb, Serbin, Sarba, Serbon, Serbi, Sorabi, Sorobi, Sorobati, Sabiri“ proglasi pseudoistoričarima, „novoromantičarima“, patnicima „od psihičkih poremećaja, na prvom mestu paranoidne šizofrenije“… a ne zna da nema naroda (Hrvate i srodne tu ne računamo jer to su do juče bili Srbi) koji grupu „srb“ može tako izgovoriti zbog čega u nju umeću neki samoglasnik ne bili je izgovorili. (Uzgred, kontinent Evropa nazvan je po tetki Ilirovoj, koja se zvala baš tako: Evropa, a bila je Srbkinja!);

Predobro poznatu činjenicu da lingvisti u Srbiji svaku srbsku reč sličnu ili vrlo sličnu nekoj reči, naročito u imenovanju pojedinih zemljišnih oblika, u bilo kom jeziku sa strane (čak i u neposrednom komšiluku), odmah i bez ikakvih ograda proglašavaju „usvojenicom“, opravdaće besmislicom da „ovakav način dokazivanja ne zahteva nikakvo predznanje ni iz lingvistike, ni iz etimologije, niti iz bilo koje druge naučne oblasti, već samo bujnu maštu i želju da se nešto dokaže, narodnom etimologijom“ koja je „nestručno tumačenje značenja reči na osnovu sličnosti ili podudaranja sa nekom drugom reči, bez obzira na stvarnu srodnost“. Pa će tome dopisati da „ima oko nas nemalo stvarnih slobodnih strelaca i čak čitavih paranaučnih formacija koji s još više proizvoljnosti i neobuzdane mašte vrše svakojake zloupotrebe i nasilja nad jezikom i posebno toponimijom, u cilju senzacionalističkih i megalomanskih rekonstrukcija svoje nacionalne prošlosti. To još ne bi bila toliko nevolja kad bi oni, pre nego što iznesu pred javnost svoje rezultate, pitali za sud nekog stručnjaka, ali ti ljudi bez ikakvog osećanja intelektualne odgovornosti drže predavanja, istupaju na gledanim i slušanim medijima i objavljuju knjige u visokim tiražima, koje se, što je najgore, čak i dobro kupuju… Mi nismo, pak, u situaciji da samo prezrivo odmahnemo rukom, nego nas naša struka obavezuje da štetu koja se tako čini popravljamo kad god i gde god možemo“. (Kada je, pre dvadesetak godina, za Onomatološke priloge Odbora za onomastiku u Odeljenju jezika i književnosti Srbske akademije nauka i umetnosti pripremao jedan rad o Zmajevu, selu koje je prvi put pomenuto 1267. godine pod nazivom Ker, ovaj potpisnik napisao je u uvodu i sledeće: „Prema vrlo živom seoskom predanju, srbsko stočarsko ple­me koje je krsta­rilo Panonskom nizijom odlučilo je, nekada, dav­no, mnogo pre pomenute godine, da se trajno nastani na jed­nom me­stu. Ljudi koji su izabrali svoje buduće stani­šte okruženo ri­tovima i gu­stim šipražjem, u hataru današnjeg Zmajeva, mora­li su to mesto na neki način i obeležiti, ne bi li ga pri povratku, na čelu osta­lih saplemenika, lakše pronašli. Kao najpri­kla­d­nije učinilo im se da treba iskopati duboku jamu i u nju ubaciti kera, psa, po čijem će lavežu kasnije lako pro­naći odabrano me­sto. Tako je i urađeno, a novom naselju, prema narodnoj etimologiji, ostalo je ime Ker“. U neposrednom razgovoru, Glavni urednik pomenutih Priloga, akademik znalac petnaestak jezika, nadmoćno je „objasnio“ da je to „narodna etimologija“, da je sve to proizvoljno, a da je taj toponim „pozajmljen“ od Madžara jer oni imaju desetak mesta u čijim se nazivima nalazi reč „ker“, Odmah mu je odgovoreno: da je ta reč madžarska, ne bi njihova administracija ovo naselje u Bačkoj pisala na četiri načina: Ker, Ker s akcentom na e, Keer s akcentom na prvo e, Keer s akcentom na drugo e. Akademik je samo podigao obrve, a tekst se, „sa sve narodnom etimologijom“, našao u 17. knjizi Onomatoloških priloga (2004);

Kad je već reč o „visokim tiražima“ i „dobroj kupovini“ pomenutim u prethodnom pasusu, neće mu smetati da „visokoučeno“ konstatuje kako će se radovi pseudolažikojekakvih „verovatno pojaviti u popularnoj štampi ili u vlasničkim časopisima koji pripadaju njihovim sopstvenim organizacijama. Takođe se često nalaze u samoobjavljenim traktatima ili monografijama ili u ‘uslužnim štamparijama’ koje prihvataju gotovo sve priloge i naplaćuju autorima za objavljivanje“, baš kao da na isti takav način i on nije objavio svoje „svedoke“;

Grdno zamera „što… većina autohtonista nisu istoričari ali se uprkos tome tako nazivaju i bave tom disciplinom“. Baš tako, a u tom svom nazovikritičkom piskaranju ne vidi da i on, po zanimanju „pravoslavni hri­šćanin, pričešćuje se, re­dovno ide u cr­k­vu“ u bezglavom trudu da prepriča sve ono što je u „na­učno-kritičkom“ duhu pisalo u škol­skim udžbe­nicima i zvaničnim istorijskim spisima, ratuje protiv srbskog nacionalnog predanja i obezvređuje sve čega se dotakne, uključujući „otkrića DNK-genealogije ruskog lažinaučnika Anatolija Kljosova“. Druga je stvar što se nije dosetio da se onom „otkrivaču svega i svačega“ poznatom kao Nikola Tesla nije dalo da svrši elektrotehnički fakultet, da li na privatnom, da li na državnom unezveritetu. U istu „šemu“ može se smestiti i njegova priča da se u Petrovsku akademiju nauka ulazi plaćanjem izvesne „članske“ sume u rubljama, a ne zna, jadi ga ne znali, da i u Srbiji postoji jedna takva „članarinska“ akademija koja opstaje blagodareći prilozima svojih članova jer nije na državnim jaslama kao ona Zanatska komora u beogradskoj Knjaza Mihaila 35, koja već decenijama ćuteći deluje na teret srbskoga naroda i protiv njegovih interesa;

Makar se po svemu uvrštenom u knjigu uklapao u ono što je pre sto godina pisao Arčibald Rajs (1875-1929) o takozvanoj inteligenciji u Srba, kojoj grupaciji i on pripada bar po tome što prepoznaje sva slova i zna da ih smesti u knjigu, njemu još uvek nije postalo jasno da je „istinska inteli­ge­n­cija prirodan da­r i proi­s­ti­če i iz duha i iz srca (čovekovog). Obični se­ljak može da bude sto puta in­te­li­gentniji od univerzitetskog pro­fesora sa pola tu­ceta di­plo­ma… Int­e­li­gencija ljubomorno pazi da no­ve i po­štene sna­ge ne prokrče se­bi put… Pošto je vode niska ose­ća­nja, ‘inteligencija’ kleči pred novcem… Čast je nepoznata vred­nost na berzi ‘inteligencije’… Mnogi pripadnici ‘inteligen­cije’ bi hladno žrtvovali slobo­du, i opstanak svoje zemlje, ako bi to njima lič­no bilo od kori­sti… („Inte­li­gencija“) je sejači­ca razdora kada treba sjedinja­va­ti… Umesto da gradi, ona je razgra­đivala“…

Uh, ja se raspisao, a moš misliti šta bi se desilo da su, umesto ni pedeset Dimitrijevih strana uzete „u razmatranje“ i onih njegovih preostalih jedva trista…

Ne bi bio pomenut Ilarion Ruvarac čije se ime u Dimitrijevom slisu pominje svega dvadeset (20) puta, plus tri puta u Literaturi. „Arhimandrit Ilarion Ruvarac, rektor Karlovačke bogoslovije i akademik, jedan od začetnika kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji“, nesvršeni pravnik kome se u Beču „razvila težnja za proširivanjem znanja o srpskoj istoriji“, koga će istoričarski akademik Čedo Popov, uz mestimične pohvale za „velike i već odavno neosporne i neosporavane zasluge“ njegove, nazvati „neurednim brzopiscem i aljkavim radnikom“, te da je „u kompoziciji dela nesređen, pišući tekst nebrižljivo, opterećujući ga bezbrojnim citatima i di­gre­sijama, grubim, čak neuljudnim polemičkim nasrtajima i na lič­nost i na delo protivnika, nekorektan u navođenju, ostav­ljao… utisak nesređene osobe i nemarnog pisca i kad je saopštavao najznačajnija otkrića i nove istine“. Takav „Ruvarac poredi Panteliju Srećkovića, koga ironično naziva najvećim Srbinom među Srbima, sa Antom Starčevićem, koga naziva najvećim Hrvatom među Hrvatima, i kaže da su čeda i emanacije istog duha, da rade isti posao i seju isto seme“. Što bi rekao moj drug Njegoš, „tako već nikako“, iz čega, „Dimitrije, sine Mitre, majčina…“, sledi zaključak da ti idući za „mišlju“ Ilarionovom izjednačuješ delovanje Pantelije Srećkovića (1834-1903) skoro zaboravljenog malo profesora, malo političara, bez ikakvog uticaja i na istorijsku nauku u Srba i na sudbinu srbskoga naroda, sa delovanjem Ante Starčevića (1823-1896), hrvatskog Oca Domovine na čijim je nacionalističkim idejama („Srbe treba staviti van zakona… ta pasmina treba da bude iz naroda istrebljena“) razvijen ustaški pokret i tokom Drugoga svetskog rata izveden stravičan genocid nad Srbima, te da i ti misliš kako se Srbi, dok „rade isti posao i seju isto seme“ kao i Hrvati, u nekim svojim Jasenovcima, Prebilovcima, Jadovnima, Brodovima na Drini… bave genocidnim radnjama „nad nekim“ (da li Hrvatima?), istovetnim onima hrvatskim, ustaškim.

I ostao bi nepomenut glavni svedok (pedesetak puta) Dimitrijevim „meditacijama“ Radivoje Radić (1954), istoričar od karijere koji se predstavlja po obrascu „ja sam istoričar tvoj i nemoj imati drugih istoričara osim mene“, u čijoj je najznačajnijoj „naučnoj“ knjizi pod naslovom „Drugo lice Vi­zantije“, Beograd 2014, svoje važno mesto našla „jedna zbirka šala“ iz Cari­gra­da, da ne kaže­mo: vi­ce­va. Pošto su vicevi u pitanju, onda se nje­go­va nauka s raz­logom zo­ve VICantologija“. Mimo toga, ovaj momak pripada maloj grupi istoričara koji drže nastavu „na tri-četiri fakulteta“, što ga, po prilici, sprečava da se ozbiljno (i uopšte!) bavi istorijskom naukom, ali mu ne smeta da u „naučnim“ ras­pra­vama sa navodnim kvaziistoričarima ne ko­ri­sti argu­men­te, on svoje neistomišljenike naziva neznali­ca­ma, pokvarenja­cima… U neposrednoj vezi sa tim, kada je pre neku godinu postavljeno pitanje, na društvenim mrežama, „zna li iko kako se zo­ve Radivoje Radić“, očekivala se gomila potvrdnih od­govora. Ali, ne, nije bilo odziva. Niko ni mukajet. Niko. Skoro da je to shvaćeno baš tako, kao odgo­vor: Niko, ali se „pitač“ dosetio da bi korisno bilo svratiti do Filozofskog fakulteta, do „istorijskih“ studenata, pošto je li­ce koje se potpisivalo kao Radivoje Radić, uz uobičajenu plju­vačku izbacivalo i po koju reč iz istorije. Kao prvo, zapaženo je da se pomenuti studenti drže u omanjim skupinama, kao rasa, kla­sa, masa. Nekolikim takvim skupinama, ili grupama, na prečac je postavljeno isto pitanje: Zna li iko kako se zove Radivoje Radić. I svi oni, iz svih ispitaničkih grupa, ponašali su se is­to­vetno: beskrajno zbunjeno, mrštenjem. Dopunsko pitanje bilo je malo kraće: Zna li iko, ali je zato uvek sledio skupni odgovor: Niko! Tako je i ostalo. A posle izvesnog vremena, kada je na videlo istrčala jedna Radivojeva knjiga epohalne vrednosti, moglo se postaviti novo pitanje: Zna li iko šta je to radivojeradić. Ovoga puta krenulo se obrnutim redom: zanemarene su dru­štve­ne mreže i stupilo se u „konflikt“ najpre sa studentima od istorije, u uve­re­nju da ih je ono ranije Niko ponukalo da ponešto saznaju o to­me nesrećnom slučaju. Studenti su i ovoga puta ćutali, mrštili se, ali i slegali ramenima. Na dopunsko pitanje: Zar baš ništa, grupno su odgovarali: Ništa. Ili, prevodeno na savremeni srbski, i jedno i drugo: Niko i Ništa!

Sada nas, evo, na društvenoj mreži, sa pričom o istorijskom stidu drugarice Klije i onoga koji misli da je dotičnu drugaricu baš zadovoljio i, predugom predigrom još od Adama a i pre nje­g­a, doveo do orgazma.

Svemu tome nije kriv Dimitrije Marković, nesrećni sastavljač i izdavač još nesrećnije knjige pod naslovom u vrhu ovoga prikaza.

Da ga sad pitamo o čemu je tamo pisao ne bi znao, možda zbog toga što se u njoj sedamsto devedeset jednom pozvao na „pametnu“ literaturu.

A kad bismo mu dali da čuva dvije guske jednu bi izgubio.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!