Protojerej Vladislav Cipin: Sajam dece
Početkom jeseni u Briselu, koji je u medijima čvrsto stekao titulu prestonice Evrope, održan je „sajam dece“ – ne dečjih igračaka ili dečje odeće, već rasprodaja same dece, istina bila je to trgovina budućim ugovorima. Prodavana su još nerođena deca: naručivana su po objavljenom cenovniku u kojem su navedeni oblik očiju, boja kose, oblik nosa i drugi parametri žive robe sa cenama po kvalitetu. Cene su se kretale od 95 do 160 hiljada dolara: skuplje od automobila marke „mercedes“, ali jeftinije od čistokrvnih arapskih pastuva. Roba je naručivana od uslužnih dama – takozvanih surogatnih majki: sajam je obavljen u vidu iznajmljivanja reproduktivnog aparata. Međutim, kako obično kažu u reklamnim spotovima, to nije sve. Organizatori sajma su svoj „pir u doba kuge“ nazvali sajmom Men having babies („Muškarci koji imaju decu.“) Prodaja žive robe je namenjena kupcima retke, i kako se na Zapadu obično smatra, vrlo dragocene rase, poput životinja iz „Crvene knjige“- rase, čije razmnožavanje predstavlja jednu od glavnih briga civilizovanog sveta – na istopolne porodice s tim da one, verovatno, kupljenu decu vaspitaju tako da budu dostojna da učestvuju u njihovom obliku srećnog porodičnog života.
Prodaja dece nije nova stvar, u prošlosti se vršila u robovlasničkim državama: u faraonskom Egiptu, u Vavilonu, u antičkoj Grčkoj, u Sjedinjenim Američkim Državama. Ipak, u Rimskom carstvu je prodaja dece koja su rođena slobodna bila zabranjena, bez obzira na to što je ropstvo tamo bilo ozakonjeno. Ali drevni robovlasnici u veštini marketinga ne mogu da se porede sa savremenim prodavcima i kupcima žive robe lišenim zastarelih predrasuda. Istorija se ne kreće pravom linijom, kao što su zamišljali prostodušni naprednjaci, već pre će biti ciklično, po krugu, njen točak može da se kotrlja i napred i nazad, i neke pojave iz prošlosti se reanimiraju, premda u drugačijem ruhu. Prodaja žive robe danas na Zapadu postaje svakodnevica: sajmovi Men having babies su u najskorijoj budućnosti planirani u Njujorku, San Francisku i Čikagu.
Povorka pripadnika LGBT populacije u Budimpešti (Foto: Zoltan Mate/EPA)
Kad su u Rusiji 1980-ih godina neki žudeli za uvođenjem kod nas „opšteevropskih“ vrednosti i „zapadnih standarda ljudskih prava“, čak ni sanjari čija je mašta bila sposobna na najbujnije fantazije, nisu dosezali do domišljatosti generatora ovih vrednosti, nisu mogli da zamisle da će jedno od obaveznih i prioritetnih ljudskih prava biti pravo istopolnog para, koji po prirodi stvari nije u stanju da se razmnožava, biti da kupuje decu po cenovniku.
Kao što je poznato, početkom HH veka nemački mislilac Osvald Špengler je napisao istoriozofski rad „Untergang des Abendlandes“ koji je na ruskom izašao pod nazivom „Zalazak Evrope“. Slovenofili su u Rusiji mnogo pre Špenglera govorili o truljenju Zapada. Ova metafora potiče od S. P. Ševirjova. Zapadnjaci, počevši od V. G. Bjelinskog, koji su osećali ekstazu – jedni od ustava i skupštine (adekvatan prevod naziva ove ustanove na ruski biće „pričaonica“), drugi i temperamentniji – od fenjera koji su se koristili kao vešala i od pronalaska inženjera Giljota koji ih je zamenio – koristili su mim o trulom Zapadu samo u ironičnom smislu. Međutim, on je postao posebno omiljen u poslednjim decenijama sovjetske epohe. Ova izreka se u sredini istomišljenika koristila kao „lakmus-papir“ za prepoznavanje „svoj – tuđi“. „Zapad truli,“ – u to vreme je govorio sovjetski građanin sklon slobodoumlju, koji je patio zbog nedostatka žvake i koka kole na domaćim kioscima i njihovog postojanja na stranim kioscima, što je značilo: evropskim i američkim. S posebnim šikom su se na tu temu šalili u takozvanoj nomenklaturi koja je s vremena na vreme radi propagande socijalističkog života odlazila u inostranstvo, a pod inostranstvom su se podrazumevali isključivo zapadna Evropa i Severna Amerika, pri čemu se očigledno smatralo da je postojanje Kine, Indije i Afrike ili fenomen u vidu aveti ili samo prolazni nesporazum. Mirišući mirise robe u domovini i u inostranstvu sovjetske velmože koje su imale prilike da putuju smatrale su da Zapad miriše, a otadžbina u kojoj su zauzimali solidne dužnosti raznog kalibra, smrdi. Rezimirajući svoje utiske iz inostranstva, u žaru prefinjene oštroumnosti su govorili: „Zapad truli.“ U stvari, na Zapadu su naučili da vešto pakuju robu i da joj čak pridaju željeni miris.
Parada homoseksualaca u Parizu (Foto: Juriko Nakao/Geti)
Ipak, sajam dece koja se rađaju radi zabave homoseksualnih parova, se oseća, smrdi. Ljudi ogrubelog ukusa smatraju da je upravo ovo parfem truleži. Perspektiva zalaska Zapada koju je predskazao O. Špengler, otkriva se i kroz izumiranje zapadne populacije zbog potiskivanja retrogradnih raznopolnih porodica istopolnim parovima – sa vremenom neće imati ko da rađa surogatne majke. Neko će reći da je to dugotrajan proces. Verovatno je dugotrajan, ali ima masa okolnosti u savremenom svetu koje mogu radikalno da ga ubrzaju.
Da li svi na Zapadu likuju zbog trijumfalnog napretka u evoluciji najnovijih vrednosti? Razume se, ne svi, čak i ne većina, koja ni tamo ne stiže avangardu. I u Evropi, i u Novom svetu je ostalo još mnogo, da kažemo savremenim žargonom „zaostalih“ koji nisu u stanju da shvate ovakvo likovanje. Ne samo to, i tamo postoji „element“ koji je spreman da pruži otpor progresu koji nadolazi. U svakom slučaju, takva raspoloženja se mogu zapaziti u religioznoj sredini koja je privržena sasvim drugim vrednostima, koje je areopag zakonodavaca etičke mode proglasio za zastarele i opasne. To su i hrišćani, i muslimani, i nosioci humanističkih ideja u njihovoj tradicionalnoj ambalaži, koje je sada proglašeno za retrogradno, koji se ne mire s trgovinom robljem, čak i ako je ulog sreća istopolnih parova. Za to da muslimani odbacuju vrednosti „civilizovanog“ sveta postoje upečatljiva – pa čak i preterano upečatljiva – svedočanstva. Ali na Zapadu još uvek ima više hrišćana nego muslimana. Negativan stav Ruske Pravoslavne Crkve o surogatnom materinstvu i istopolnim brakovima je dobro poznat. Ovaj stav dele i pravoslavci koji pripadaju drugim Pomesnim Crkvama, a ako ga neko ne deli, logično se postavlja pitanje da li se može smatrati pravoslavcem, i uopšte hrišćaninom onaj ko lako odbacuje učenje apostola Pavla o tome da „muželožnici… neće naslediti Carstvo Božje“ (1 Kor. 6: 9-10). Međutim, pravoslavci u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi čine manjinu. Protestantske konfesije se u svojim zvaničnim deklaracijama, osim tvrdoglavih „fundamentalista“ trude da ne zaostanu za napretkom u njegovim raznim pravcima, uključujući i onaj koja je doveo Zapad do ozloglašenog briselskog sajma.
A šta je s Katoličkom crkvom, kojoj pripada preko milijardu hrišćana na svim kontinentima? U zvaničnim izjavama Vatikanske kurije nema direktnog odobravanja trgovine decom i istopolne ljubavi, a još manje istopolnih „brakova“, znači, ostaje nam nada da u Katoličkoj crkvi u bližoj perspektivi neće venčavati mladoženje sa mladoženjama i mlade s mladama. U knjizi „Na nebu i na zemlji“ papa Franja je zakone „koji izjednačavaju“ homoseksualne odnose s brakom nazvao „antropološkom regresijom“. Drugim rečima, konstatovao je da se odvija proces dehumanizacije, raščovečavanja čoveka. Međutim, na razmišljanje navode neke njegove druge izjave na ovu temu, tim pre što ih mnogi savesni katolici doživljavaju kao nepogrešivu istinu. U razgovoru s novinarima koji je održan 2013. godine u avionu na povratku iz Brazila u Rim papa je, priznavši homoseksualne odnose grešnima, istovremeno rekao: „Ako je čovek gej i ima dobru volju i teži ka Bogu, ko sam ja da mu sudim?“
U ovim rečima nema ni direktnog, ni indirektnog odobravanja sodomije. One se po želji, s jedne strane mogu interpretirati kao poštovanje Hristove zapovesti: „Ne sudite da vam se ne sudi“ (Mt. 7: 1), a s druge, kao ilustracija misli apostola Pavla o raznim usmerenjima ljudskih pomisli: „Dobro koje želim, ne činim, a zlo koje ne želim, činim“ (Rim. 7: 19) – eto, kao i drugi grešnici, i sodomiti mogu, ostajući u grehu, da teže ka dobru. Verovatno da mogu. Ali ostaje nepobitna činjenica: ni iz daleka nisu svi katolici papine reči shvatili u povoljnom smislu. Ne upuštajući se u egzegetske nijanse mogli su zaključiti da papa ne smatra da je moguće osuđivati, ne samo grešnike – njegovi prethodnici su lako osuđivali lično i određene ljude, između ostalog, na večne paklene muke, – već i sam greh: jer u ovom intervjuu nije razmatrano devijantno ponašanje konkretne osobe, već se radilo o samom ovom fenomenu. Jedni – i to su novinarska reptilska bratija, koja opslužuje tvorce „vrlog, novog sveta“ – pohvalili su papu zbog ovih njegovih reči, a drugi – i njih ima mnogo više – bili su ogorčeni, pa čak i šokirani, jednostavni rečeno: užasnuti.
Papa Francisko u Vatikanu, april 2017. (Foto: Franko Oriđia/Geti)
U Italiji su na zahtev strašnog i moćnog ESLJP (Evropskog suda za ljudska prava) legalizovani istopolni građanski savezi, istina, još uvek ne brakovi: državna vlast zemlje je uzela u obzir solidarne nastupe katolika i nekatolika protiv inicijative da se sodomitski savezi po pravima izjednače s bračnim savezima. Papa Franja je tada izrazio zadovoljstvo zbog postignutog kompromisa, ali se pritom založio za zaštitu građanskih prava sodomita i protiv njihove navodne diskriminacije. Papin stav se može shvatiti na sledeći način: on je zadovoljan zbog toga što je po cenu manjeg zla – legalizacije istopolnih građanskih saveza – izbegnuto veće zlo – potpuno izjednačavanje sodomitskih saveza s brakom po pravima. Žan-Fransoa Tiri, rukovodilac katoličkog kulturnog centra „Pokrovska kapija“ u Moskvi na sledeći način je prokomentarisao pontifikove reči: „Reči pape Franciska o legalizaciji istopolnih brakova nisu iz zvaničnog dokumenta crkve… Za Katoličku crkvu i za papu nije moguće da blagoslove homoseksualni savez. I upravo zbog toga što crkva ne može da prihvati i da blagoslovi takav savez, ona se slaže s tim da se o takvim ljudima pobrine država. Da imaju mogućnost, kao obične porodice, da plaćaju manji porez, da se brinu jedni o drugima, da dolaze u bolnicu. Naravno, sve što je papa rekao imaće odjeka. Međutim, mislim da niko neće ukinuti Bibliju i tvrdnje Biblije o homoseksualnosti.“
Možda tako i treba shvatiti izjave pontifika o ovoj pikantnoj temi. Ipak, njihov negativan efekat, ili „rezonans“, po rečima Ž-P. Tirija, papa, koji po dužnosti mora biti mudar, je morao predvideti. Šta navodi kuriju na tako rizične izjave? Možda skandali povezani s pedofilijom u sredini katoličkog klira. Nema sumnje u to da su se desile neke kriminalne činjenice oko kojih se u medijima digla velika prašina. One su potvrđene i sudskim presudama, i što je podjednako ubedljivo „priznanjem“, ali je očigledno i da se vodi organizovani i kontrolisani progon katoličkog klira. Novine, televizija i internet sugerišu publici da je tipični katolički sveštenik, prelat i kardinal – pedofil. Prilikom upoznavanja sa sadržajem sličnih publikacija stiče se utisak da njihovi autori od katoličkog klira zahtevaju da načini vešti akrobatski pokret, svojevrsni salto mortale – da se zvanično javno pokaje za sopstvenu pedofiliju i da odmah zvanično odobri pederastiju u savremenom uobičajenom značenju ove reči, iako su u nedavnoj prošlosti ove reči, u skladu s njihovom etimološkom logikom, bile sinonimi.
A kako zapravo stoje stvari sa pravim i lažnim kosturima u katoličkim ormarima? Po papinom priznanju, do 2 procenta klirika, episkopa i kardinala su pedofili. Po proceni razobličitelja sa strane, takvih izopačenjaka u katoličkom kliru ima do 6 procenata. Ipak ćemo se držati papine procene, premda se dogma o njegovoj nepogrešivosti ne odnosi i na nepogrešivost kalkulacija. Kao što je poznato, nema žita bez kukolja i u svakom stadu ima poneka šugava ovca. Međutim, i 2% nakaza i ne šugavih ovaca, već čobana, pastira, je mnogo. Verovatno bi procenat bio manji da nije obaveznog celibata klira, iako naravno, ni njegovo odsustvo nije garancija neporočnosti. Ipak, ako se ovo primeni na novinarsku bratiju koja šiba katolički klir, umesno je setiti se poslovice: bolje je da ćutiš, jer si još gori.
Globalni problem se ne sastoji u grehovima kardinala, episkopa i klirika, već u malodušnom prilagođavanju, u konformizmu, grubo rečeno – u težnji da se pliva nizvodno. Ovakvu spremnost za ugađanje duhu ovog veka nisu imali pravoslavni episkopi Rima: svetitelji Lav Veliki i Martin Ispovednik su se usuđivali da govore protiv volje imperatora. Međutim, i katoličke pape su bile u stanju da pruže otpor pritisku: setimo se samo nepokolebljivosti poznatog „vatikanskog zarobljenika“ Pija IX. Dvosmislene izjave povodom legalizacije građanskih saveza sodomita predstavljaju logične korake na putu takozvanog aggiornamento – reč koja se teško prevodi s italijanskog, otprilike znači „osavremenjivanje“ ili „obnavljanje“.
Papa Pavle VI predsedava Drugim vatikanskim koncilom (Foto: Vikimedija)
Katolička crkva je ovim putem krenula na II Vatikanskom saboru. „Ađornamento“ ima blisku paralelu u istoriji Ruske Pravoslavne Crkve: to je obnovljenčestvo, pritom se ne radi toliko o raskolu s takvim nazivom koji su specijalne službe izazvale 1922. godine, koliko o pravcu crkvene misli koji je pre Revolucije utemeljio „Savez za crkvenu obnovu“. Obraćajući se svetu hrišćanski pastiri su pozvani da govore tako da ih svet čuje, a to znači da govore na jeziku koji je razumljiv savremenom društvu, ali ovakav pristup ni za jotu ne daje pravo na kompromis s duhom ovoga sveta koji protivreči jevanđeljskom učenju.
Danas servilnost među hrišćanima nije oprostiva čak ni u onoj meri u kojoj je mogla biti podnošljiva u prošlosti, kad su se činili koraci koji protivreče savesti da bi se ispunile želje „vlastodržaca“, zaodenutih u javna ovlašćenja vlasti, zato što se danas ne ugađa moćnim vladarima kojih na Zapadu više nema, već anonimnoj zakulisi koja svoju, volju, svoj diktat nameće i vladama, i građanima, i verskim zajednicama. Ovakav pritisak anonimne zakulise sadrži očigledne znake uzurpacije vlasti, tako da popuštati pred njim znači delovati protivpravno. Adekvatan odgovor na akcije usmerene na izazivanje „antropološke regresije“ treba da bude beskompromisno svedočenje o hrišćanskom učenju o čovekovoj prirodi, o porodici, o dobru i zlu. „Vi ste so zemlji, – rekao je Gospod. – Ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze“ (Mt. 5: 13). Danas ove Spasiteljeve reči zvuče kao zvono za uzbunu.
Sa ruskog posrbila: Marina Todić (Pravoslavie.ru)
Izvor: https://stanjestvari.com/2021/01/01/protojerej-vladimir-cipin-sajam-dece/
