Crkva

Protojerej Dimitrije Smirnov: Najstrašniji grijeh

Ako upitamo ljude: „Koji je najstrašniji greh po tvom mišljenju?“ – jedan čovek će navesti ubistvo, drugi – krađu, treći – podlost, a četvrti izdaju. U stvari, najstrašniji greh je neverje, a ono zatim rađa i podlost, i izdaju, i preljubu, i krađu, i ubistvo, i sve ostalo

Greh nije rđav postupak; rđav postupak je posledica greha, kao što kašalj nije bolest, već njena posledica. Veoma često se dešava da čovek nikoga nije ubio, nije opljačkao, nije učinio neku drugu podlost i zato ima lepo mišljenje o sebi, ali ne zna da je njegov greh gori od ubistva i gori je od lopovluka, zato što u svom životu prolazi pored glavne stvari.

Neverje je duševno stanje kad čovek ne oseća Boga. Ono je povezano s nezahvalnošću prema Bogu, i njime nisu zaraženi samo ljudi koji potpuno negiraju postojanje Boga, već smo zaraženi svi mi. Kao i svaki smrtni greh neverje zaslepljuje čoveka. Ako nekoga upitamo, recimo, za višu matematiku, on će reći: „To nije moja tema, uopšte se ne razumem u tu oblast.“ Ako ga upitamo za kuvanje, reći će: „Ne znam ni čorbu da skuvam, nisam nadležan za to.“ Ali kad se radi o veri svi imaju sopstveno mišljenje.

Jedan tvrdi: ja mislim ovako; drugi: mislim onako. Jedan kaže: ne treba postiti. A drugi: moja baka je bila verujuća i ona je tako radila, zato treba tako postupati. I svi počinju da sude i rasuđuju iako u većini slučajeva nemaju pojma o datoj stvari.

Zašto kad je u pitanju vera svi obavezno žele da izraze svoje mišljenje? Zašto ljudi odjednom postaju stručnjaci za ova pitanja? Zašto su sigurni u to da sve razumeju i da sve znaju? Zato što svako smatra da veruje upravo u onoj meri u kojoj je to neophodno. U stvari, uopšte nije tako, i to se vrlo lako može proveriti. U Jevanđelju je rečeno: „Ako budete imali veru kao gorušično zrno i kažete ovoj planini: „Pređi odavde tamo,“ ona će preći.“ A ako to ne vidimo, znači da nemamo vere čak ni koliko gorušično zrno. Pošto je čovek zaslepljen, on smatra da veruje dovoljno, dok zapravo ne može da učini čak ni takvu sitnicu kao što je pomeranje planine, koja se može pomeriti i bez vere. Sve naše nevolje potiču od maloverja.

Maloverje apostola Petra

Kad je Gospod išao po vodi Petar, koji nikoga na svetu nije voleo kao Hrista poželeo je da dođe kod Njega i rekao je: „Zapovedi mi i krenuću ka Tebi.“ Gospod kaže: „Dođi.“ I Petar je takođe krenuo po vodi, ali se na trenutak uplašio, posumnjao je i počeo da tone, pa je povikao: „Gospode, spasi me, poginuh!“ Prvo je sakupio svu svoju veru i koliko je imao vere, toliko je išao, a kad su „rezerve“ presušile, počeo je da se tone.

Isto je i s nama. Ko od nas ne zna da Bog postoji? Svi znaju. Ko ne zna da Bog čuje naše molitve? Svi znaju. Bog je sveznajući i gde god da se nalazimo On čuje sve reči koje izgovaramo. Svi znamo da je Gospod dobar. I u današnjem Jevanđelju postoji potvrda toga, i ceo naš život pokazuje koliko je milostiv prema nama. Gospod Isus Hristos kaže – ako nas naše dete zamoli da mu damo hleb, zar ćemo mu dati kamen, ili zar ćemo mu dati zmiju ako nas zamoli da mu damo hleb? Ko od nas može tako da postupi? Niko. A mi smo zli ljudi. Zar će to učiniti Gospod Koji je dobar?

Ipak, sve vreme ropćemo, sve vreme kukamo, sve vreme se ne slažemo, čas s jednim, čas s drugim. Gospod nam kaže da put ka Carstvu Nebeskom vodi kroz veliku patnju, a mi ne verujemo. Svi želimo da budemo zdravi i srećni, svi želimo da lepo uredimo svoj život na zemlji. Gospod nam kaže da će u Carstvo Nebesko ući samo oni koji uzmu svoj krst, a nama to opet ne odgovara i ponovo insistiramo na svom, iako smatramo sebe verujućima. Čisto teoretski znamo da se u Jevanđelju sadrži istina, ali je ceo naš život u suprotnosti s njom. I često nemamo strah Božiji, zato što zaboravljamo da je Gospod uvek pored nas, da nas uvek gleda. Zato tako lako grešimo, lako osuđujemo, lako čoveku možemo da poželimo zlo, lako možemo da ga zanemarimo, uvredimo i povredimo.

Teoretski znamo da postoji sveprisutni Bog, ali je naše srce daleko od Njega, ne osećamo Ga, čini nam se da je Bog negde tamo, u beskrajnom kosmosu i da nas ne vidi i ne zna. Zato grešimo, zato se ne slažemo s Njegovim zapovestima, pretendujemo na to da drugi imaju slobodu, želimo sve da promenimo po svom, želimo da potpuno prekrojimo život i da ga učinimo onakvim kako mi smatramo da treba da izgleda. Ali to je potpuno nepravilno, nikako ne možemo u toj meri da upravljamo svojim životom. Možemo samo da se pomirimo s onim što nam Gospod daje i da se radujemo onom dobru i onim kaznama koje nam On šalje, zato što nas na taj način uči kako da dođemo u Carstvo Nebesko.

Ali mi Mu ne verujemo – ne verujemo da ne smemo biti grubi i grubi smo; ne verujemo da ne smemo da se ljutimo i ljutimo se; ne verujemo da ne smemo da zavidimo i često bacamo oko na tuđe i zavidimo sreći drugih ljudi. A neki se usuđuju da zavide i duhovnim darovima koje Bog daje – to je u principu strašan greh, zato što svako od nas dobija od Boga onoliko koliko može da ponese.

Neverje nije udeo samo onih ljudi koji negiraju postojanje Boga; ono duboko prodire i u naš život. Zato smo često u stanju čamotinje i panike, ne znamo šta da radimo; guše nas suze, ali to nisu suze pokajanja, one nas ne čiste od greha – to su suze očajanja, zato što zaboravljamo da Gospod sve vidi; jedimo se, ropćemo i negodujemo.

Priča o gorušičnom zrnu

Priča o gorušičnom zrnu

Zašto sve bližnje želimo da nateramo da idu u crkvu, da se mole i da se pričešćuju? Zbog neverja, zato što zaboravljamo da Bog želi isto to. Zaboravljamo na to da Bog želi da se svaki čovek spasi i brine se za sve. Čini nam se da nema nikakvog Boga, da od nas, od nekih naših napora nešto zavisi – i počinjemo da ubeđujemo, da pričamo i objašnjavamo, i samo gore činimo, zato što se čovek samo Duhom Svetim može pridobiti za Carstvo Nebesko, a mi Ga nemamo. Zato se toliko hvatamo za ljude, namećemo im se, dosađujemo im, mučimo ih i pod lepim izgovorom pretvaramo njihov život u pakao.

Uništavamo dragoceni dar koji je čoveku dat – dar slobode. Svojim pretenzijama, time što sve želimo da promenimo po svom obrazu i podobiju, a ne po obrazu Božijem, mi posežemo na slobodu drugih i pokušavamo sve da primoramo da razmišljaju onako kao što mi mislimo, a to nije moguće. Čoveku se može otkriti istina ako on za nju pita, ako želi da je spozna, a mi je stalno namećemo. U ovom aktu nema nikakvog smirenja, a pošto nema smirenja, to znači da nema ni blagodati Svetog Duha. A bez blagodati Svetog Duha neće biti nikakvog rezultata, tačnije, postojaće rezultat, ali suprotan.

I tako je u svemu. A uzrok je neverje Bogu, neverovanje u Boga, u Njegov dobri Promisao, u to da je Bog ljubav, da sve želi da spasi. Jer, kad bismo Mu verovali ne bismo tako postupali, samo bismo molili. Zašto čovek ide kod nekakve vračare? Zato što ne veruje ni u Boga, ni u Crkvu, ne veruje u silu blagodati. Prvo obilazi sve čarobnjake, vračare i bioenergetičare i ako mu ništa ne pomogne, obraća se Bogu: možda će On pomoći. I što je najčudnije, zaista pomaže.

Kad bi nas takav čovek sve vreme zanemarivao, a onda bi nas za nešto zamolio, mi bismo rekli: znaš, ne može tako, odvratno si se prema meni ponašao celog života, a sad dolaziš da me moliš? Ali, Gospod je milostiv, Gospod je krotak, Gospod je smiren. Zato, bilo kojim stazama i bogazama čovek da ide, bez obzira na to kakve gluposti da je činio, ako se obrati Bogu od srca, što se kaže, kad je već iskusio zlu i goru – Gospod i onda pomaže, zato što uvek čeka našu molitvu.

Protojerej Dimitrije Smirnov
Protojerej Dimitrije Smirnov

Gospod je rekao: „Za šta god da zamolite Oca u Moje ime, daće vam,“ a mi ne verujemo. Ne verujemo ni u svoju molitvu, ni u to da nas Bog čuje, – ništa ne verujemo. Zato nam je sve prazno, zato izgleda da se naše molitve ne ispunjavaju, da naša molitva ne može ne samo da pomeri planinu, već ne može ništa da uredi.

Kad bismo zaista verovali u Boga svakog čoveka bismo mogli da uputimo na istiniti put. A čovek se na istiniti put može uputiti upravo molitvom, zato što se njom ispoljava ljubav prema čoveku. Molitva pred Bogom je tajna i nema u njoj nikakvog nasilja, postoji samo molba: Gospode, uputi, pomozi, isceli, spasi.

Kad bismo tako postupali postigli bismo veliki uspeh. A mi se stalno uzdamo u razgovore, u to kako ćemo sami sve urediti, u to da ćemo nešto sačuvati za nekakav crni dan. Za onoga ko čeka crni dan, on će sigurno nastupiti. Čovek bez Boga svejedno ništa ne može da postigne, zato Gospod kaže: „Tražite pre svega Carstvo Božije, a ostalo će vam se prirodati.“ Ali mi ni u to ne verujemo. Naš život nije usmeren ka Carstvu Božijem, više je upravljen prema ljudima, prema ljudskim odnosima, prema tome kako ovde sve da uredimo. Želimo da zadovoljimo sopstvenu gordost, sopstvenu taštinu, sopstveno častoljublje. Kad bismo stremili ka Carstvu Nebeskom, radovali bismo se kad nas neko ugnjetava, kad nas vređa, zato što to pomaže našem ulasku u Carstvo Nebesko. Radovale bi nas bolesti, a mi ropćemo i užasavamo se. Bojimo se smrti, stalno se trudimo da produžimo svoj život, ali opet ne radi Gospoda, ne radi pokajanja, već zbog svog maloverja, zbog straha.

Greh maloverja se ugnezdio vrlo duboko u nama i protiv njega se treba vrlo snažno boriti. Postoji izraz – „podvig vere“, zato što samo vera može da pokrene čoveka da uradi pravu stvar. I ako svaki put kad u našem životu nastupi situacija da možemo da postupimo kako Bog zapoveda i ljudski – ako svaki put budemo hrabro postupali po svojoj veri, naša vera će rasti i jačati.

Protojerej Dimitrije Smirnov

S ruskog: Marina Todić

Izvor: https://mitropolija.com/2017/04/04/protojerej-dimitrije-smirnov-najstrasniji-grijeh/

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!