Crkva

Protojerej Andrej Tkačov: Da li vas brine naslednost naraštaja? Mene brine.

Istorija i naslednost

Da li vas brine naslednost naraštaja? Mene brine.

Ukoliko je čovek nešto važno shvatio, za njega je strašnije od smrti ako svoje iskustvo ne može da podeli s drugima. Ne treba po ko zna koji put da trubimo o tradiciji, o tome da je navodno imamo. Sva naša tradicija je u inerciji. A i ako nije i ako te je neko nečemu naučio navedi ime učitelja. Ako si nekoga nečemu naučio, navedi imena učenika. Ni iz daleka ne mogu svi to da učine.

Bez prenošenja iskustva geometrijska prava se raspada na mnoštvo segmenata, svaki segment – na mnoštvo tačaka, a tačku će neko pokušati da pocepa kao atom kako bi dobio nuklearnu reakciju. Svet se ruši. I ne samo da se ruši – on gori u požaru pocepanih atoma. Atomi su mali ljudi, a instrument za cepanje su egoizam i odsustvo sećanja.

* * *

Jedinstvo jezika i zajednička teritorija za život su premalo da bi se narod stvorio i sačuvao. Potreban je još zajednički pogled na istoriju, potreban je istovetan pogled na svet koji se, sa svoje strane, stvara zajedničkim iskustvom molitve, trpljenja i prevladvanja teškoća.

Čini mi se da su Rusi stabilan tip. Rus je sam sebi jedak na prilično velikom prostoru svetske istorije. Kao što se kod N. Mihalkova u „Sibirskom berberinu“ van kadra kaže: „U rat – s pesmama; na venčanje – u suzama. I sve ozbiljno.“ Tako je bilo za vreme cara Goroha – od pamtiveka, tako je i danas, i sutra će biti tako.

Možda i Englez menja samo oblik kravate, a sam ostaje isti. Možda se ovo odnosi i na Nemce. Teško je reći. Sigurno je da su očuvanje unutrašnjeg oblika i neiskorenjivost psihotipa slični izabranosti od Boga.

Tako je Jevrejin koji kao nomad putuje po zemljama i kontinentima jednak sam sebi i takav će ostati do Strašnog suda. Jer, takva je njegova misija: da svedoči o istinitosti svete istorije, makar i kao dokaz od suprotnosti.

* * *

Ono što je večno kod Rusa jeste Smutnja. I to s velikim slovom.

Elita se izrodila, stranci su drski kao kod svoje kuće, „narod ćuti“. A ako ne ćuti, to je još gore, jer „sačuvaj me, Gospode, od toga da vidim ruski bunt, besmislen i nemilosrdan“.

Smutnja dovodi do toga da seljak prestaje da ore, narod ne zna ko je među njim glavni, svi piju i prave pakosti, pljačkaju na putu, a svet se ljulja, i sa sigurnošću se može govoriti o „smaku sveta u pojedinačnoj zemlji“. I tada, kad je sve već skoro gotovo, počinje nešto čudesno.

Možda narod počinje da se kaje i da se moli, možda sveti ugodnici koji su za zemaljskog života govorili ruski uznose Bogu zajedničke molitve, možda se Sama Carica neba i zemlje meša u tok događaja, ali se život ne završava, talasi se smiravaju i bolesti se isceljuju. Tako je već bilo, i ne jednom, i ne dva puta. Postoji čvrsta nada u to da će se i u buduće tako dešavati. Iako postoji i suprotno osećanje: ovo ne može večno da traje.

* * *

Žilavost i neiskorenjivost su poput osobina izabranosti od Boga.

To smo već rekli.

Za vreme Pashe (razume se, njihove, a ne naše) kod Jevreja odvija isti ritual koji je uvrežen već vekovima. Malo dete za stolom pita najstarijeg muškarca: „A zašto smo se mi danas okupili?“ I najstariji muškarac izgovara reči koje se toga dana izgovaraju u svim jevrejskim kućama već vekovima. On kaže: „Naš narod je bio rob u Egiptu, u domu ropstva, u gvozdenoj peći. I Svevišnji se sažalio na nas i izveo nas je iz kuće ropstva pruženom rukom i visokom mišicom.“ Zatim se izlaže deo onoga što je opisano u knjizi Ishod. Posle toga piju vino i izgovaraju blagoslov. Onda se kazivanje nastavlja. Posle opet piju vino, jedu, blagodare i pričaju.

Zašto ovo govorim? Zato što je to izuzetno upečatljiv primer tradicije koja ne umire i istorijskog sećanja osveštan Božjim prizivom. Ne zna se ko koga čuva: Jevreji obred ili obred Jevreje. Najpametniji od njih su govorili da čuvaju subotu kako bi subota čuvala njih.

Ovu misao treba usvojiti u vidu analogije.

* * *

Ako narod ne želi da umre on treba da se seća glavnih perioda i etapa, glavnih događaja iz sopstvene svete istorije. Mislim da niko ne sumnja u to da svaki narod koji je poverovao u Hrista ima svoju svetu istoriju.

Potrebno je da mali dečak upita oca ili dedu: „A koji je danas praznik?“ i da stariji muškarac može da mu odgovori:

„Vidiš, sinko, pre mnogo godina naš narod zamalo da pogine. Ljudi su prestali da se vole, stalno su grešili i nisu se bojali Boga. Zato je Bog učinio da nas zadese sve nevolje. Bila je nerodica. Bilo je bolesti, bio je glad. Onda su došli neprijatelji. I tada je naš narod počeo mnogo da plače pred Gospodom i da moli za oproštaj. I Bogorodica, Majka Spasitelja, takođe se molila Sinu za nas. I Gospod je pomilovao naše očeve i nije ih istrebio do kraja. Blagodarimo Gospodu zbog toga, i još: sećamo se toga da ne bismo grešili. Jer ne znamo hoće li Gospod biti tako milostiv sledeći put.“

Zamislite ovakav dijalog u svakoj porodici i dobićete Dan narodnog jedinstva.

***

Vera zahteva veću naslednost nego predavanje algebre. Ako se u predavanju algebre prekine naslednost brojaćemo na prstima i svet će nam se smejati. A ako se raskine neprekidnost u veri i sećanje sa zahvalnošću, pretvorićemo se u divlje zveri.

I već idući na sve četiri kao nekada Navuhodonosor, još uvek imamo mogućnost da se sećamo velikih dea Božjih: izgnanja Tamerlana u XIV veku, oslobođenja od Poljaka u XVII veku i mnogo-mnogo toga drugog.

Ovo sećanje će nam omogućiti da osetimo reči Pisma i molitava u kojima se Bog naziva „Bogom oca mog“. Ne prosto „moj Bog“ kao da pre mene nikoga nema i nije bilo, već „Bog otaca naših.“

„Gospodi Vsederžitelju, Bože otec naših, molimtisja, usliši i pomiluj,“ – zar se u ovim rečima ne govori o tome?

***

Naši preci su zemlju svog prolaznog tuđinovanja nazivali Domom Bogorodice. I zaista, nema nijednog grandioznog po razmerama i spasonosnog po suštini događaja u našoj istoriji koji ne bi bio obeležen učestvovanjem Bogomajke u njemu.

Praznik u čast Kazanske ikone je još samo jedna potvrda za to.

Ne mislim da su se oni Rusi koji su živeli u XVII veku mnogo razlikovali od nas. Očigledno, bili su raspojasani u pijanstvu, i glupi toliko da su dozvolili da budu prevareni, i u braku nisu bili čedni, i u radu nisu bili usrdni. Ukratko, mi i oni smo kao iver i klada.

Ali su ipak umeli da otresu sa sebe prašinu i trulež svakodnevice kad ih je smrt gledala u oči; umeli su da postanu ono što jesu i da se istinski mole, i da umiru za pravu stvar, a ne za mačji kašalj.

I mi treba da stičemo smisaonu okosnicu, odnosno vertikalnu koordinatu, odnosno smisao života koji se sastoji u Bogu Ocu našem Koji je na nebesima.

Upravo ovo je istinsko kretanje prema svenarodnom jedinstvu koje se stiče na putu ka Bogu.

Ovo je krsni, pokajnički i molitveni put koji su nam oci zapovedili.

Srećan praznik!

Protojerej Andrej Tkačov

Izvor: https://srpska.pravoslavie.ru/142760.html

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!