Протој. Јован Гончаров: Ово је та жестока зима која нам долази, али после које – знамо – сигурно ће доћи васкршње пролеће

понедељак, 31. 01. 2022.недеља, 30. 01. 2022. Kefalo

Истина Божија је као огромне планине, а судбина Божија је „велики понор“. Уз сву своју разноликост, све су они добре, јер Бог је – Љубав. Уз многе туге доликује нам да уђемо у Царство Небеско. Туге и стегнутост живота – то је оно блажено време у коме Господ сазида душу нашу. Кога волим, кажњавам. Туче сваког сина којег прихвати. Те тужне околности које Он шаље у наше животе су Његова љубав и доброта. То схватају они људи који покушавају да успоставе ред у својим душама и у томе налазе своју немоћ.

А када Бог види да човек хоће да се исправи, а не може, онда му помаже, као што отац помаже да научи да син прохода. Бог је створио наше срце да можемо истински да уживамо у животу само када у нашем срцу засија невечерња светлост, када човек напусти простор земаљских гравитација, када осети свежину Вечног ваздуха. Тада права радост инспирише његово срце. А када човек све ово осети, он занемарује све јаде и нереде свог земаљског живота. Тада више не гунђа, не нервира се због онога што му се дешава, већ се радује и благодари Богу. Ово стање пророк Јерма назива – велико разумевање. Односно, схватање да вас Бог „кажњава“ да бисте постали бољи, лепши, и, коначно, нашли оно вечно што је Бог положио у нашу душу – Љубав.

Љубав у православном смислу није наслада и страст. Она је жртвована радост, радост себедарја, чији је симбол Крст Христов, на који је Господ положио душу своју за свакога, прошао болним путем Крста, показао нам пут у вечност, говорећи – Ја сам Пут и Истина и Живот. И када покушамо да се пробијемо до Царства Небеског благостања, онда смо у дубокој и окрутној обмани. Јесен пролази, зима долази. Зима у теолошком смислу значи долазак јереси у цркву. Шта је зима? Хладно је и гладно, нема где да се сакрије, тј. тешко духовно стање. Таква зима нам сада стиже. Знамо да се треба припремити за зиму. Ако се човек не припреми за зиму, онда је неће издржати. Потребна вам је топла одећа, залихе хране, потребна вам је нека врста унутрашњег уређења да све ово издржите и чекате пролеће. Покајање нас припрема за то, а Господ нам даје снагу и разумевање да припремимо и савладамо овај зимски понор и наследимо Царство Небеско. У покајању човек осећа праву радост живота. И светлост у души нашој гаси се од страсти и греха. Боже, волећи нас и схватајући колико смо сујетни покушавајући да нас изведе из овог стања, помажући нам у тузи, као што отац љубави учи свог сина да, када одрасте, зна и уме да заиста живи. Стога на туге које долазе у наш живот морамо гледати као на помоћ Божију испуњену благодатима. Ове туге су унутрашње природе, и спољашње, када се губи благостање живота. Сада нам се све дешава и на унутрашњем и на спољашњем хоризонту нашег живота.

Наш унутрашњи човек сада пати од чињенице да се основне вредности живота распадају, да се савест, племенитост, пожртвованост и друга лепа својства и особине душе, афирмишући живот, потискују у страну, а у њих се стављају нови идеали. Као што су идоли – новац, благостање, неко чудно, страшно, демонско самозадовољство које разара јединство љубави у нашим срцима.А споља видимо застрашујуће друштвене и политичке промене, неке застрашујуће конструкције чудног новог светског поретка. Догађају се такви догађаји који се не уклапају у свест нормалног човека. Све су то одјеци великог Божјег промисла. Они би то требало да буду. Из књиге Апокалипсе светог Јована Богослова знамо да се то не може избећи. Ово је та жестока зима која нам долази, али после које – знамо – сигурно ће доћи васкршње пролеће. Припремимо своја срца да поднесемо туге, да прихватимо судбину Божију са радошћу и уздањем у Њега. Надајмо се и верујмо да ће нам Бог дати снаге да издржимо те тешке и, можда, на први поглед неподношљиве догађаје и тешкоће.

Прави морал почиње искреношћу. Покајање је свемогућа сила Божија. Нема таквих грехова на свету, човек не може да смисли такав грех који Бог не би опростио. Али Он не опрашта ни мали грех ако се човек не покаје за њега. Покушавамо да уђемо у Царство Небеско, спајајући своју веру и љубав према греху. У наредним временима све овоземаљске вредности су обезвређене, а ако то још не видимо, видећемо ускоро. Остаће само једна вредност – наша вера, а ми је занемарујемо, али је имамо – нацртану. Покушајте да живите у окреченој кући. Неће радити. Тако је и у нашој вери. Правимо се да смо верници, али ће доћи искушења, а наша кућа је саграђена на песку, без темеља. Распашће се. Морамо озбиљно схватити изградњу наше куће вере, како би, када дођу невоље, имало где да побегнемо и сачекамо овај пут. Овај процес изградње куће ваше душе је процес покајања. У покајању, као у житу, је сав стварни духовни вечни живот човека. У покајању морамо почети са тако једноставном мишљу да смо, у ствари, безвредни људи. Заиста смо лукави, занемарујемо Бога све време, волимо страсти, па смо зато у непријатељству са Богом, желимо да спојимо неспојиво – веру и грех. Без покајања нема спасења, нема православља. Покајање је увид, то је разумевање, то је све што нам је заиста потребно. Да би то сазрело у нашој души, потребна нам је стална пажња према себи. Површно знамо да смо нефункционални. Чини се да смо сити, „скоро пијани“, а код нас је све мање-више нормално. Али све је то лаж, то је обмана. Зато нам Господ шаље туге да и ми сами видимо ову глупост како нам седи у глави. Уопште, ми смо у веома великој невољи, страсти нас неодвојиво поседују. Кроз страсти нам демони намећу своју вољу, увлаче нас у сваку врсту непријатељства, у сваку досаду, у сваку незахвалност, у свако незадовољство. Они нам усађују све друге страсти и „обликују” их као легитимне, као разумне.

Како је демон завео Еву, тако и ми сваки пут обмањујемо пре него што учинимо сваки грех. Упркос тешком мамурлуку који долази после сваког греха, своје грехе понављамо изнова и изнова. Толико неразума, толико туге и несреће живи у нашим срцима, али ми то као да не примећујемо, не желимо да видимо очигледно. Да не бисмо видели ово очигледно, увек се кријемо у гужви. То је за нас као дрога. У гужви и гужви желимо да заборавимо, да се расејамо. Кажемо да има много ствари које треба урадити, много различитих брига, али све је то самообмана. Ово је наш велики проблем, јер кријемо своје лажи од себе.Имамо једну стварну бригу – покајање. А када почнемо озбиљно да се бавимо тиме, онда ћемо решити и сва друга питања и недоумице. У Јеванђељу је речено – тражите Царство Небеско, а све остало ће вам се придодати. А ми, супротно свему у Јеванђељу, тј. Не слушамо Бога, не примећујемо Његове заповести, штавише ми се и правдамо, а притом се и поносимо, а у исто време и осуђујемо и ругамо се ближњима, уопште, понашамо се сумануто. То је као велика луда кућа. А ми живимо у њему и још увек покушавамо да се спасемо. Немогуће је у овом безумљу наћи себе онаквим какав треба да буде прави православни хришћанин. И у томе је цела поента, пронаћи – шта јеси и шта треба да постанеш. Тада налазимо Бога и радосно се сједињујемо са Њим у Љубави. И тада ни туга ни несрећа више не могу да нас узнемирују – разумемо њихову добру педагошку суштину. Тада се предајемо милости Божијој, и Он исцељује наше болесне душе.