Crkva

Proterivanjem vladike Artemija iz njegove eparhije, dogodilo se veliko čudo

“Crkva je tamo gde se čuva istinska i neiskvarena vera“

Mudri vladika Artemije je strpljivo čekao da se u potpunosti ispuni vreme otpadništva i bezakonja, da nastupi njihovo vreme tame. Trpeo je smireno svoju braću arhijereje koje su krenuli putem otpadništva, moleći ih da se urazume, sve do momenta kada je morao da izabere, ili će ući u kolo sa ekumenistima ili će im se otvoreno suprostaviti. Kao veran Hristu i Njegovoj Crkvi, učinio je jedino ispravno, po volji Božijoj, otvoreno se suprostavio  ekumenističkom bezakonju u SPC i verni narod poveo u hramove za poslednja vremena, katakombe. Vladika Artemije se nije odvojio od Hristove Crkve, nego se odvojio od onih koji idu putem jeretičkog otpadništva, a to su ekumenisti. On se sa svojim monaštvom, sveštenstvom i vernim narodom koji ih sledi, nalazi na putu ispovedništva i mučeništva za Hrista i Njegovu Svetu Crkvu, svesni da se samo tako može sačuvati istina i ostati na putu spasenja onako kako nam Sveti Apostol Pavle savetuje u svojoj poslanici Korićanima(6, 14-18): “Ne vucite u tuđem jarmu nevjernika; jer šta ima pravda sa bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima vidjelo sa tamom? Kako li se slaže Hristos sa Velijarom? Ili kakav dijel ima vjerni sa nevjernikom? Ili kako se udara crkva Božija sa idolima? Jer ste vi crkve Boga živoga, kao što reče Bog: useliću se u njih i življeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti moj narod. Zato iziđite između njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote, i ja ću vas primiti. I biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj“.

Proterivanjem vladike Artemija iz njegove eparhije, dogodilo se veliko čudo koje nažalost mnogi nisu prepoznali. Tog momenta nekadašnja Eparhija raško prizrenska koja je obuhvatala teritoriju Raške i KiM, postala je cela Srbije (ceo svet). Sveta Nebeska Srbija na čelu sa Svetim Savom je umolila Gospoda da obezglavljenom Srbskom narodu pošalje vođu koji će ga voditi putem istine, putem spasenja. I Gospod nam je dao vladiku Artemija, čoveka malog rasta, ali velikog srca i ogromne vere, ljubavi i nade, koji je danas jedini arhijerej u SPC dostojan trona Svetoga Save (ostali arhijereji ili su otvoreni jeretici-ekumenisti ili svojim ćutanjem odobravaju jeres). Pored neviđene medijske hajke u kojoj su se mogla čuti samo ekumenističko-globalistička laži, narod je prepoznao gde je istina, gde je svetlost i prihvatio je punog srca, Bogom danog svoga vladiku Artemija. Zahvaljujući tome, danas širom Srbije, srbskih zemalja i svuda u svetu gde žive Srbi nastaju katokombe, hramovi za poslednja vremena, koje na poziv naroda osniva vladika Artemije sa svojim monasima i sveštenicima.

Podsećam na tekst vladike Artemija, koji će dobronamreni prihvatiti, a zlonamerne neka Gospod urazumi da shvate i prihvate reči Božijeg ugodnika vladike Artemija.

Vladika Artemije sve poziva da služimo Bogu, kako su to činili Sveta Sava i drugi sveti oci, a ne papi (satani) kako to čine ekumenisti i oni koji ih slede.

Episkop Artemije- DA SE RAZUMEMO(1)

Od početka nastanka problema zvanog „slučaj Artemije“, bilo je dosta onih koji su Naše stavove u potpunosti razumevali i svesrdno podržavali. U novije vreme kod nekih od njih došlo je do izvesnog kolebanja, zbunjenosti, neodlučnosti da Nas slede. Kako saznajemo, na ovaj ili onaj način, u poslednje vreme njih, kao vernike, muče neka pitanja i nedoumice, koja za njih predstavljaju „kamen spoticanja“, te nisu u stanju da Nas i dalje onako otvoreno podržavaju i slede na Našem liturgijskom i eklisiološkom putu. U najboljoj želji da tim Našim prijateljima i dobroželateljima pomognemo da razreše i prevaziđu svoje nedoumice, pokušaćemo da u najkraćem objasnimo neke Naše poteze i stavove, koji upravo i predstavljaju za njih „kamen spoticanja i stenu sablazni“. Uvereni da su oni, i pored toga, ostali Naši prijatelji, istina, momentalno u nevolji, u dilemi „kome će se privoleti carstvu“, Mi im se kao takvima i obraćamo u nameri da im, kao prijatelj prijatelju, pomognemo da prevaziđu momentalnu krizu. Stoga, dragi prijatelji, kako čujemo i saznajemo, prvi „kamen spoticanja“ za Vas jeste DUBOKI POTOK. Iako samo „potok“, on se za vas pokazao predubok i nepremostiv. Naš odlazak tamo za vas je bio prelazak iz statusa „MUČENIKA“ u status „BUNTOVNIKA“, što za Vas predstavlja problem, jer ne vidite opravdanost toga čina. Za Vas je, možda, bilo bolje da Mi i dalje ostanemo u statusu „mučenika“, kako biste Nas Vi, i mnogi drugi, mogli „sažaljevati“ svesrdno i „braniti“ požrtvovano. Nama, pak, nije bio cilj, niti bi to bilo na dobro Crkve Božije, da glumimo „mučenika“, nego da za Crkvu i verni narod (od Boga Nam poverenu pastvu) nešto konkretno i uradimo. Zato Naš odlazak u Duboki Potok nije bio prelaz u status „buntovnika“, nego u status „ispovednika“, onoga koji otvoreno, javno i odlučno ispoveda VERU predatu Nam od Svetih Apostola, Svetih Otaca, Svetih Vaseljenskih Sabora, koji sačiniše i Crkvi na sva vremena ostaviše SIMVOL VERE, u kome, između ostalog, ispovedamo veru ”U JEDNU, SVETU, SABORNU I APOSTOLSKU CRKVU“. Da se „Duboki Potok“ dogodio tek posle saborske odluke o „raščinjenju“, onda bi to zaista bio odlazak u „buntovnike“. Ovako, taj Naš potez je eklisiološki i kanonski potpuno opravdan, jer smo Mi, kao kanonski i legitimni Episkop Eparhije raško-prizrenske, postupili shodno 15. pravilu Prvo-drugog carigradskog Sabora, u kome Sveti Oci nalažu Pravoslavnim Hrišćanima da prekinu pominjanje i crkveno-liturgijsko opštenje sa Episkopom ili Patrijarhom „zbog kakve jeresi, koja je osuđena svetim Saborima ili svetim Ocima, a koju on (Episkop ili Patrijarh) javno propoveda ili otvoreno uči o njoj u Crkvi“. U tom slučaju naloženo je ne samo Nama, kao pravoslavnom Episkopu, nego i svakom Pravoslavnom Hrišćaninu, da se ogradi „od opštenja sa takvim Episkopom (ili Patrijarhom) i pre saborskog razmatranja“. Mi smo potez „Duboki Potok“, i sve kasnije što je usledilo, povukli ne da bismo „raskolom razrušili jedinstvo Crkve“ (ne dao Bog), već naprotiv – pohitali smo da bi „Crkvu sačuvali od raskola i razdeljenja“, kao što i objašnjavaju sveti Oci u navedenom 15. pravilu Prvo-drugog Sabora. Jer po njima, kada je jeres u pitanju (a zar ima neko kome još nije jasno da je danas jeres ekumenizma duboko ušla na široka vrata u Srpsku Pravoslavnu Crkvu), takav potez ograđivanja ne znači „da su se takvi (koji su se ogradili) odvojili od Episkopa, već od psevdoepiskopa i psevdoučitelja“, te „nisu napravili raskol u Crkvi, već su, koliko je to od njih zavisilo, oslobodili Crkvu od raskola“. Shodno tome, pokazalo se, u kratkom vremenu, da je Naš potez postao velika uteha i velika nada za sve Pravoslavne vernike. Jer uvek su kroz istoriju Crkve postojali ljudi koji nisu bili ravnodušni kada je u pitanju sudbina Crkve i čistota njenog učenja. Primera ima mnogo i oni su manje-više poznati svima, pa i Vama. Mi se i u ovom vremenu trudimo da sledimo te svetle primere, ponavljajući reči sveštenomučenika Josifa Petrogradskog: „Ja ni u kom slučaju nisam raskolnik (a pogotovu ne „sektaš“, Ep. A.) niti pozivam na raskol, nego pozivam na očišćenje Crkve od onih koji seju raskol i koji ga izazivaju“ svojim nepravoslavnim učenjima i stavovima, jer se, po reči svetog Grigorija Bogoslova, „ćutanjem se izdaje Bog“. Drugo bolno pitanje za Vas, dragi prijatelji, jeste Naše (ne)pominjanje Patrijarha na Liturgiji, jer po Vama, to „označava ne samo nepriznavanje nekanonskih odluka Sabora, nego nepriznavanje celine SPC , u kojoj ima“, kako kažete, „i klira i laika koji nisu odstupili od Hrista“. Pre svega, moramo da kažemo, da nepominjanje Patrijarha jeste samo Naša doslednost gornjem stavu, kojeg smo, nadamo se, u prethodnoj tački dovoljno objasnili. Što se tiče, pak, nepriznavanja „celine SPC“, što Nam neko prebacuje, to nigde i nikada do sada nismo ni rekli ni napisali. Takav zaključak se iz Naših dosadašnjih stavova ne može izvući, a da ne postane jedna od mnogih kleveta izfabrikovanih na Naš račun. Pitanje blagodati u SPC još niko nije postavio kao nešto o čemu se treba izjašnjavati. Za sada su u pitanju samo individualne izjave, postupci, ispovedanje prave vere ili jeresi. Stvari će se iskristalisati u svoje vreme. U tom smislu, niko ne dovodi u pitanje pravoslavnost Naših „saboraca“, koji se svi trude na istom poslu, „svaki prema svojim moćima“, kao što kaže Sveto Jevanđelje. Zato smatramo da se treba uzdržavati od teških reči i kvalifikacija bilo koga iz naših redova za „izdaju“, „kukavičluk“ i slično, jer to može samo naneti štetu pravednoj borbi za odbranu Vere Pravoslavne u koju smo svi uključeni. Ono što bismo ovde još dodali jeste da je došlo vreme da se „odvaja kukolj od pšenice“. Mi nigde nismo negirali validnost Tajni u SPC. Ali pojedinci, očigledno, više nisu u Crkvi Simvola Vere. Treba li Vas podsećati na govore i izjave Patrijarha Irineja u Beču u septembru mesecu, na ekumenske susrete i zajedničke molitve nekih naših Arhijereja, na nedavni slučaj HANUKE u beogradskoj sinagogi, i… da ne idemo dalje. Formulacije se tek kristališu. U ovom periodu sigurno nije svaki izraz (i sa Naše strane) dogma sam po sebi. Pitanje opštenja sa još nekima od braće Episkopa i ostalih klirika je samo pitanje vremena. Ako ne pre, to će sigurno biti rešeno 2013. godine. Jer i sva deca ne prohodaju i ne progovore u istom mesecu. Neka ranije, neka kasnije. Svako u svoje vreme. Tako i u ovom našem pitanju. Kad ko shvati Istinu, onda treba da je i prihvati, i počinje da je ispoveda rečima i životom. Razumljivo. Do tada Mi jesmo i ostajemo samo – Eparhija raško-prizrenska u egzilu. Ekumenizam je svejeres od samog začetka svoga. Nikako ne tek od slučaja „Teodosijevog postavljenja“, čak ne ni od takve formulacije od strane Prepodobnog Avve Justina. Protiv te svejeresi smo se borili godinama i decenijama iznutra iz Crkve. Tako je bivalo i sa mnogim drugim jeresima kroz dugu istoriju Crkve. Sve su one u početku, neko vreme, živele u samoj Crkvi. A kad je dolazila „punoća vremena“, kada je vreme „sazrelilo“, one su od strane Crkve odsecane i anatemisane. Tako će biti i sa svejeresju Ekumenizma. Ta jeres u našoj Crkvi, kao i sve nekanonske odluke Sinoda i Sabora SPC tokom cele 2010. godine, zaključno sa postavljanjem Episkopa Teodosija na tron Eparhije raško-prizrenske, pri Nama živom i zdravom kanonskom Episkopu, bio je prelomni trenutak kada je trebalo povući odlučujući potez. Oni su tim zadnjim činom presekli, ustvari, pupčanu vrpcu opštenja. Svaki vid daljeg opštenja bio bi ozakonjenje kako same jeresi, tako i svih bezakonih i nekanonskih odluka, pa i – raščinjenja. Nadamo se, dragi prijatelji, da će ovo nekoliko reči doprineti da bolje shvatite Našu borbu, te da nestane zbunjenosti kod Vas, „i nekih drugih“, jer, kako se čuje, Vi „ne znate kuda Mi nameravamo ići dalje“. Ako Vam nešto znači, evo Vam Našeg odgovora: Mi, zaista, ne nameravamo ići bilo gde, nego ostati gde smo i do sada bili – u jedinstvu sa Crkvom Simvola Vere, sa Svetim Apostolima, sa Svetim Ocima, sa Svetim Vaseljenskim Saborima, sa našim Svetim Savom, Svetim Vladikom Nikolajem, Svetim Avvom Justinom Ćelijskim, i ostalim Svetiteljima koji životom svojim Bogu ugodiše i nama svetao primer ostaviše. Verujemo da se po tom pitanju i Vi, koji ste momentalno zbunjeni, u potpunosti sa Nama slažete, i da niko od nas ne namerava da trasira neki novi put ili osniva neku novu svoju „crkvu“. Jer samo tako u zajednici međusobno i „sa svima Svetima“, imamo nadu da dostignemo cilj koji je Gospod postavio pred nas – Život večni.“

(1) Objavljeno prvi put krajem 2010. godine

Neka bi dao Svemilostivi Gospod molitvama Presvete Bogorodice, Svetog Save i Svete Nebeske Srbije, da se nerazumni urazume, uspavani probude i naivni uozbilje i da svi poslušaju glas razuma, glas volje Božije, glas vladike Artemija:“…Mi smo sabrani ovde u ime Gospoda Isusa Hrista i ispovedamo veru koju smo primili od Svetih Apostola, Svetih otaca, Svetih Vaseljenskih Sabora, preko Svetoga Save i kralja Milutina, Svetoga vladike Nikolaja i Svetog Justina Ćelijskog. Eto mi smo na tome putu i na tome putu treba da ostanemo bez obzira na sve napade i sve kritike, na sve laži koje se iznose protiv nas. Treba da budemo sigurni da je ovo taj put, put spasenja, put prave vere, put koji vodi u život večni, radi čega smo i stvoreni od Boga i poslati u ovaj svet ovde…“.

Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!

Rab Božiji Goran Živković

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!