Прота Драган Велеушић: Ни корака назад, студенти!
Драга децо, студенти Србије,
Ово што Вам говорим схватите као позив на борбу у којој ваше оружје и оруђе морају да буду искључиво књига, перо и наука. Ваше гранате да буду чиста писана или изговорена реч! Ово наглашавам да неко из овог што Вам пишем злонамерно не извуче закључак да вас подстрекавам на, не дај Боже, било који вид оружаних сукоба са било киме. Напротив, против тога сам, много нам је тога било.
Осврнућу се на два трагична догађаја из прошлости српске младости. У оба случаја, ко имало “има у глави”, препознаће трагедију српске младости по нечијем наређењу. Такође, оба пута гинуло се “по нечијој одлуци” и у корист непријатеља српског народа. Не желим да се упуштам у анализу (нисам историчар), тако да ћу да изнесем најбитније чињенице.
Трагедија Прва
У великој трагедији српске војске 1915. године, након славних победа, долази до великих губитака у официрском и подофицирском кадру. По одлуци Врховне команде и Владе Србије, мобилишу се припадници студентске омладине. Наиме, на врло кратку обуку у Скопљу сабрало се њих 1321. За дужу обуку није уопште било времена. Чак су ти млади људи из Скопља кренули као каплари, на путу из Скопља ка фронту у возу постали поднаредници, да би на фронту постали командири водова и чета. Са Београдског универзитета било их је 600. Свршених учитеља било је 300. Остали су били свршени Ђаци трговачке академије, млади професори, инжењери, књижевници, новинари, сликари, глумци, као и доктори правних наука. Ту су и имена великих српских књижевника: Милутин Бојић, Владислав Петковић Дис, Растко Петровић, Нестор Жучни (Прока Јовкић, добровољац из Америке) и Станислав Винавер (Јеврејин-добровољац, један од 34 Јевреја). Међу њима је био и Благоје Поповић, касније Јустин, а данас свети Јустин Ћелијски. У доба најдубље кризе на поприште стиже најмлађа српска интелигенција! Треба нагласити дасе међу мобилисаним школарцима нашао и одређен број оних који су студирали у европским градовима, те су се добровољно одазвали позиву Отаџбине. Дакле, нису бежали у Европу, већ су срцем чули позив Србије и из Европе дошли у своју земљу, свесни своје обавезе да бране свој народ. Од 1321 живот је дало њих преко 1000.
У Горњем Милановцу Врховни командант им је изговорио следеће речи: “Ни корака назад!”
На отварању споменика овим младим српским јунацима у Скопљу 17. новембра 1935. године у поруци послатој од српског Патријарха Варнаве (није био у стању да дође) стајало је да су ови млади људи били “… хероји дивни младићи… надахнути на непресушним изворима великих традиција класичне прошлости.”
Зашто и коме је Србија жртвовала своју школовану младост? За слободу Отаџбине? Истина! Међутим, ови млади људи нису знали да ће на крају испасти да су били жртве за оне који су по Мачви клали српску нејач и са којима ће се касније створити заједничка држава. Поред њих и 1,247.000 живота Србија је (као и Црна Гора) уложила своју краљевску круну у државу која више неће бити њихова. Застрашујуће је сетити се да је након Албанске Голготе и Солунског фронта један Момчило Гаврић (најмлађи подофицир у историји) приморан да служи војни рок у Славонској Пожеги и да му командир буде један од оних који су вешали и клали недужну српску нејач у Мачви, а Момчилова војска његовом народу донела слободу после 816 година живота без државе.
Постављам питање: да ли је уместо страдања војске и народа на путу смрти преко Албаније било неко друго решење? Ако јесте, ко је одлучио да се поступи онако како је и учињено? Никола Пашић, или још неко са њим? Да ли је Војвода Мишић био у праву кад је предлагао против удар, уместо покрета на пут пропасти?
Дакле, ако су српски младићи (и девојке) – интелектуалци- гинули за “Истину, Слободу и Отаџбину”, да ли је било нормално да се са њима сахрањује Србија и њена Круна зарад “братства са небраћом”?
Трагедија Друга
Баш данас 12. априла навршава се 80 година од “пробоја Сремског фронта”. Никаквог ту пробоја није било, већ је тога дана немачка команда одлучила да се њихова војска потпуно повлачи према Северу и Западу. А пре тога?
Пре тога, онај који је наредио својим пролетерима да се у Србији понашају као окупатори, користећи сервилне српске комунисте, направио је план да Србија опет изгуби младост у голобрадим још у стасању српским интелектуалцима, који ни у школи ни у животу нису били положили матурски испит.
Сва нада Србије насилно је мобилисана (250.000), без икакве потребе и без основне војничке обуке, послата у сремске равнице да свој живот понуди искусној и у сваком погледу наоружаној немачкој сили. У ствари, на оној страни Саве заједно са Немцима био је огроман број опет “браће” Хрвата, који су спремни да у Срему остваре још један Јасеновац. Разлика је била у томе што су уместо њих овога пута насилно привођење на кланицу извршили неки други по свему њима слични непријатељи српског Рода.
Никакве одбрамбене положаје у Срему Немци не би формирали да после уласка Црвене Армије у Београд комунисти нису пожурили да насилно мобилишу српске дечаке и жртвују их у јединој офанзиви против Немаца у току Другог светског рата. Свих оних ранијих седам биле су дефанзиве. Кад су већ биле приморане, усташко-нацистичке снаге су се утврдиле, а трагедију у прераној смрти доживели су Срби школарци. Испред ровова и бункера као снопље су падали дечаци – Ђаци! За шта? За кога? Не за Србију! Колико? Према подацима који се могу наћи у Војном музеју – око 80.000.
Драги студенти, добри момци и добре девојке!
Ако знате кога ко још увек жали за Југославијом, првом, другом или трећом, пустите их нека се залуђују. Ви за било каква убеђивања немате времена. На Вама је да извршите историјско дело, да спасите оно што је остало, да спасите Србију. Нема више ни једне капи српске крви која би смела да се пролије! Нема, народе мој! Србија и њена будућност је у Вама. У Вама је и армија деце коју треба да родите, у Вама су наука, уметност, спорт, изградња, утврђења, граничари, официри, пилоти, у Вама је све. Али, под једним условом: да земља Србија не изгуби више ни једног педља своје благословене земље, да из Вас, тј. из народа, избију на чело државе савесни и способни, часни и поштени челници народа.
Устукнете ли само један корак назад, све што сте до сад учинили – пропало је! Пропашће и Србија! Неће много времена проћи а неће више имати шта да се брани! Сећајте се шта написа наш велики Ђура Јакшић:
“… костију кршних то је гомила,
што су у борби против душмана
дедови твоји вољно слагали,
лепећи крвљу срца рођеног
мишица својих кости сломљене,
да унуцима спреме бусију.”
Такође, не заборавите ни ово: просвета значи просветљење ума. Образовање је појам који потиче од појма ОБРАЗ из старословенског језика. А образ значи икона. Икона значи Лик. Лик Бога у човеку. Образовање је изнад и просвете и науке. Према томе, чувајте образ, јер безобразан значи безличан, удаљен од Бога. А удаљен од Бога нема куда већ у загрљај нечастивог. Много их је тамо – тамо за Вас нема места, нити сте Ви за тамо.
Што не будете могли Ви, учиниће Бог. (П. Павле).
Верујте у Бога, верујте у Српство, верујте у себе и све ће бити добро.
Не заборавите ни ово: у борбу и страдања у обе горе поменуте трагедије студенти су одлазили по нечијем наређењу, по нечијој команди. У Вашем случају, дични момци и девојке, команда која Вас је мобилисала су Ваш разум, чиста савест, чедна душа, родољубље и свест о потреби да се борите за опстанак државе и слободан живот у њој. И Вас је позвала Отаџбина, а мобилисала Вас Ваша савест. Она Вам неће дати да клонете. Победа је на домаку, али ништа “преко ноћи”. Напред у пуној снази, али, као и до сад, достојанствено и смирено.
Стрпљење је у ствари жртва. На очиглед целог света Ви сте, драги студенти, себе већ принели, дали себе, али не на пропаст, не на смрт, већ за боље сутра, за бољу Србију, за живот у Србији у љубави према њој.
“Ни корака назад!
Воли Вас Ваш чика-прота Велеушић
Аутор: Прота Драган Велеушић
Извор: Стање ствари
