Прот. Јован Пламенац: Анини ембриони и гријех убиства нерођених људи
Ана Младеновић Марковић и њен муж имали су кћерку, али хтјели су још дјеце. Не знам из којих разлога, ушли су у процес вантјелесне оплодње. У међувремену, у јануару 2021. године, Анин муж је умро. У имовинској расправи која је услиједила, Ани су, судским путем, припала и два ембриона. Али, према Закону о биомедицински потпомогнутој оплодњи, Анине ембионе сада треба уништити. Ана се већ двије године бори да сачува своје ембрионе.
У једном недавном клипу Ана каже:
„Ако је нешто на свету моје, онда је то мој ембрион. То је део мене, мог ткива. Ви можете да ми спорите, рецимо, власништво над станом, али над мојим ребром, мојим месом, мојим прстом, ви не можете да ми спорите власништво.“
Ана, која се свим силама свог бића бори да спаси своје ембрионе, која се бори за своју породицу, упала је у замку западњачке новопаганске либералне идеологије која разара породицу, као канцер ткиво. Прихватила је наратив богоборног либералног законодавства о нерођеном дјетету као дијелу мајчиног тијела.
Из тог наратива проистекло је и право на абортус, на насилно одузимање живота нерођеном човјеку: жена има право да располаже својим тијелом.
Нијесу Анини ембриони ни њено ребро, ни њено месо, ни њен прст. Они су – њена дјеца!
И сурово је о њима говорити као њеном власништву. Наша дјеца нијесу наше власништво; она су наша породица. Свако наше дијете је посебна личност, јединтвено, непоновљиво биће, као што смо и ми сами, као што је сваки човјек па био он тек зачет и стар један секунд, или био фетус стар неколико мјесеци, или био беба, или дјетенце, или адолесцент, или био у младости, зрелом добу или старости…
Ако ово накарадно законодавство већ не препознаје породицу као светињу и ембрион као њеног члана, онда је разумно путем власништва над њима сачувати ембрионе у животу.
Ембриони, након што према овом накарадном закону истекне рок обавезе њиховог чувања, бивају уништени како медицински отпад: као ампутирана рука или абортирано дијете. Ани су рекли да ће њени ембриони бити спаљени. Биће спаљени не њено ребро, месо или прст, него њена дјеца.
Човјеков живот почиње његовим зачећем. Било у којем тренутку потом да буде прекинут, ако је посриједи спонтани побачај, болест фетуса, болест рођеног човјека, погибија у саобраћајном удесу, у земљотресу, поплави, пожару…, то је несрећан случај. Али ако је човјеков живот у било којем тренутку након зачећа прекинут интервенцијом другог човјека: абортусом, употребом тзв. контрацептивних средстава, вантјелесном оплодњом у којој уништавају вишак ембриона, или након рођења дављењем, хицем из револвера, ножем, тровањем…, то је убиство.
Огромна већина убистава човјека у пренаталном периоду његовог живота: абортусом, тзв. контрацептивним средствима и вантјелесном оплодњом, регулисана је законима. И – о, морбидности! – друштвено прихваћена.
У вантјелесној оплодњи бива да буде зачето само онолико дјеце колико бива усађено у материцу, у једном или више покушајева. Али и тада само мањи број њих опстане, доживи своје рођење.
Вјероватноћа да ће неко од на овај наћин зачете дјеце бити рођено је мала. И како може бити да за смрт све те дјеце вантјелесно зачете нико није одговоран. Само тако што они који у тој веома извјесној смрти бивају заштићени накарадним законима. Може ли бити неодговоран за смрт дјеце онај који их је натрпао у бушни чамац и горнуо на усталасало море!
За смрт дјеце у вантјелесној оплодњи одговорни су не само они који директно учествују о овом процесу, родитељи и медицинари, него и сви они који су тој смрти пружили законску подршку, или барем покриће, сви они који је пропагирају, али и сви они који је одобравају или, пак, на њу ћуте. Сви они на својим душама носе страшни гријех убиства нерођеног човјека.
И нехотимичне смрти у вантјелесној оплодњи су убиства, јер су плод веома велике извјесности. Онога ко упућује дјецу која су тек проходала да пређу високопрометни булевар, друштво ће сматрати злочинцем. Јер, неко дијете ће прећи на другу страну, али највећи број њих пострадаће. А онога ко врши вантјелесну оплодњу, друштво слави као животодавца. Иако ће притом само неко дијете бити рођено, а највећи број њих пострадаће.
Злочин овог убиства је и на свештеницима који дају благослове људима да ступају у процес вантјелесне оплодње. Колико је неразумијевање овог злочина у самој Цркви најрјечитије свједочи податак да у парохијском дому једне београдске цркве врше вантјелесну оплодњу. Спрат овог парохијског дома закупила је једна приватна акушерка клиника и ту, надомак Часне трпезе на којој свештеници приносе бескрвну жртву Богу Животоданцу, врше злочин убијања нерођених људи вантјелесном оплодњом. По свештеничком благослову!
Тако то бива када се људи играју Бога, када се заиграју у својој науци ограниченој њиховим умом.
Планета липти гријехом убијања нерођених људи. Бог, савршена Љубав, једини истински човјекољубац, дао нам је рјешење да изађемо из гријеха, па и овог тако ужасног. То је – покајање!
Нећемо се покајати тако што ћемо да кукамо над својим гријехом, што ћемо да се самоосуђујемо, што ћемо због њега да патимо. Покајаћемо се тако што ћемо да се са својом нерођеном дјецом коју смо убили измиримо. То морамо учини док смо душом у тијелу. Послије ће бити касно. Измирићемо се са својом дјецом којој смо ускратили прилику да буду рођена, ми који смо рођени, усрдном молитвом, жртвено дјелатном, тако што ће нам она бити у помислима барем колико и наша дјеца којој смо дупустили да се роде, што ћемо додатно постити имајућу увијек на уму да је то наша жртва њима упућена, што ћемо им палити свијеће у цркви… Наш гријех дјецеубиства спраће наш жрвени труд да се јавно одупремо том општеприхваћеном злу убијања нерођених људи, не само вантјелесном оплодњом, него и тзв. средствима за контрацепцију и абортусом, наш труд да у овом мору смрти будемо мисионари живота.
Огроман је наш гријех дјецеубиства, али је Љубав Божија већа. Потребно је само да јој допустимо да усели у наше душе.
Протојереј Јован Пламенац
