Прошлост и карактер Александра Вучића увелико доноси зло коме се крај не наслућује

Четири Александра увелико обележавају главни део историје Срба

Римљани су оставили бројне мудрости, једна од њих гласи: Историја је учитељица живота!

Да бисмо схватили шта нас чека морамо да разумемо нашу туробну садашњост јер је она последица незнања сопствене, крваве прошлости.

Србија је кроз своју историју имала великане, вође, јунаке, издајнике… који су завршавали у легендама и митовима, са или без реалног утемељења. Зато је историја бурна и у знатној мери неразјашњена.

У новијој историји од Карађорђа до данас, најчешће име владара било је Александар: књаз Александар Карађорђевић, краљ Александар Обреновић, краљ Александар Карађорђевић и Александар Вучић. Због начина владања сва четворица су имала сукоб са противницима, додуше свако на другачији начин.

Првој тројици је заједничко да су свргнути са власти – протеривањем или убиством. За четвртог ни Господ Бог не може да одреди судбину, јер се и њему замерио на безброј начина!

Кнез Александар Карађорђевић
Књаз Александар Карађорђевић 1858. протеран из Србије

Књаз Александар Карађорђевић (1806–1885), Карађорђев млађи син, против себе је имао оне који су га и довели на власт, потоње чланове Државног савета и групу која се одредила као уставобранитељи. Када су постали јачи, 1858. године протерали су књаза из Србије и довели старог коџу Милоша Теодоровића Обреновића. Књаз Александар је у изгнанству поживео још много година! Умро је у Темишвару и најпре био сахрањен у Бечу; гроб му је на Опленцу, у Шумадији.

Краљ Александар Обреновић свирепо убијен 1903.
Краљ Александар Обреновић

Краљ Александар Обреновић (1876–1903), Миланов син, унук Милоша и праунук господар Јеврема (брата кнеза Милоша), замерио са Западњацима због окретања ка Русији, радикалима Николе Пашића што им није дао неограничену власт, патријахалном грађанству што је оженио удовицу и нероткињу, архијерејима што их је постављао и смењивао… Убијен је брутално на исти дан када и рођак му кнез Михаило Обреновић (29. мај 1868, по старом календару), само 35 година касније.

У државном преврату пострадали су најближи краљичини рођаци из породице Луњевица, председник владе Димитрије Цинцар Марковић и још неколико десетина присталица покојног краља. Тада је директна и законита мушка линија Обреновића истрачена (нестала). Краљевски пар (Александар и Драгиња – Драга) најпре је сахрањен поред старе цркве Светог Марка на Ташмајдану, али су земни остаци 1942. године пренети у крипту новог храма сазиданог на истом месту.

Атентат на Александра Карађорђевића 1934.  у Марсеју

Краљ Александар Карађорђевић (1888–1934), млађи син краља Петра, унук кнеза Александра и праунук вожда Карађорђа, био је престолонаследник и регент у Краљевини Србији, у Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца регент и од 1921. краљ (са титулом Ујединитељ).

Краљ Александар Карађорђевић

У Балканским ратовима (1912–1913) као регент био је врховни командант и командант Прве армије, у Великом рату (1914–1918) само врховни командант!

Као престолонаследник 1. децембра 1918. године бацио је у ропотарницу историје Краљевину Србију и прогласио Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Мада је ослободио и ујединио јужне Словене, највише противника било је међу Хрватима без обзира на то што су се као народ готово сви нашли у једној држави. Неколико пута је морао да прави компромисе са радикалима Николе Пашића чак и по цену историјске заблуде. На пример, Нишка декларација као ратни циљ! Посебан однос имао је према онима који су његову породицу 1903. вратили у Србију, нарочито према пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису, коме је у јеку рата на Солунском фронту 1917. године дошао главе!

Унутрашња политика овог владара може се видети и у броју југословенских влада од 1918. до 1929. године (било их је више од 20): ниједна није свргнута у Скупштини већ у краљевом двору! Највише поверења као председника владе имао је у радикалу Николи Пашићу.

Краљ Александар није симпатисао комунистички Совјетски Савез, са Французима је усклађивао спољну политику, има индиција да се почетком 1934. године тајно састао са Адолфом Хитлером, са Ватиканом је покренуо процес склапања међудржавног споразума (конкордата).

Краљ Александар је био оличење деспотизма

Старијег брата краљевића Ђорђа уклонио је из јавног живота, чак и сместио у психијатријску болницу.

О краљевом богатству има свакаквих недокументованих прича. Син његовог омиљеног председника владе, Раде Николе Пашић, био је за своје време прилично богат, што би се данас казало био је ратни профитер и тајкун.

Краљ Александар убијен је у 46. години, 9. октобра 1934. у Марсеју од припадника терористичких група македонствујушћег ВМРО-а и хрватских усташа. Имао је много противника како у сопственој држави тако и у европским престоницама, од Лондона, Рима, Берлина до Москве.

Највећи део свог живота био је окружен ордонансима, ађутантима, маршалима и управницима двора. Имао је добро памћење али је био и злопамтило. Нису му сметале интриге у околини ни они који су били слаткоречиви и ласкави. Напротив, пријали су му!

Сукобљавао се са војводама Степом Степановићем, Живојином Мишићем и Петром Бојовићем, генералом Живком Павловићем и другим. Неколико пута је готово понизио војводе Мишића и Бојовића, свесно превиђајући њихов положај и звање – начелник Врховне команде.

Александар је био оли­че­ње де­спо­ти­зма. Ту црту на свој начин правили су му политичари, многобројни министри и посланици. Он се просто играо са њи­ма и они су ра­ди­ли шта је он хтео.

Све од­лу­ке, би­ло вла­ди­не или скуп­штин­ске, чак и најсудбоносни­је, за­ви­си­ле су са­мо од ње­га – да бу­ду при­мље­не или одба­че­не. Он је држао стал­но ди­зги­не у сво­јим ру­ка­ма и од ње­га је све зави­си­ло. Све је би­ло за­мр­ло, бо­ри­ло се за власт и за па­ру. За­то је и наста­ла оп­шта ко­руп­ци­ја, де­нун­ци­ра­ња и изгубљен сва­ки осе­ћај о мора­лу и ча­сти.

Око Александра није­ би­ло ин­те­лек­ту­а­ла­ца, или љу­ди из на­ро­да за ко­је се зна­ло да су у сва­ком по­гле­ду ис­прав­ни, ис­так­ну­ти, ува­же­ни и од вред­но­сти.

Однос краља Александра према СПЦ и патријарсима

После уједињења Јужних Словена створени су услови да се уједине и помесне српске Цркве. Мада су све припреме архијереји спровели и довели готово до краја, то јест до избора поглавара, престолонаследник и регент Александар је желео да његова буде последња. Тако је и било! Патријарх Димитрије Павловић је поново биран а започео је своје архипастирство тек после указа о именовању. Александар је желео да Цркву назове југословенском а не српском!

Краљ Александар је имао знатног удела и у избору другог патријарха, Варнаве Росића 1930. године. Најпре је посредством генерала Петра Живковића припремио законске услове који су гарантовали да ће бити изабран онај кандидат који је по краљевој вољи. А краљ је желео првосвештеника који ће му помоћи у форсирању југословенства. После краљевог убиства, Варнава се окренуо Српству.

Јосип Броз није бирао патријархе Викентија и Германа, То је препустио свом блиском сараднику Александру Ранковићу. Викентије је био против наредби о Македонској православној цркви и за то је платио главом. Германа је изабрао Ранковићев помоћник Слободан Пенезић звани Крцун, по препоруци Добрице Ћосића. После уклањања поменуте двојице (Пенезић убијен, Ранковић уклоњен са свих функција) Броз је допринео самопроглашењу аутокефалности. Знао је и да на то Герман неће пристати па се послушници и нису обазирали на њега.

Вучићев однос према СПЦ и патријарсима

Александар Вучић у свом карактеру има много заједничког са тројицом имењака мада по карактеру и деловању највише подсећа на краља Александра Карађорђевића: однос према влади и скупштини, околини, сарадницима, патријарху…

Ако се Александар Обреновић огрешио женидбом са нероткињом, онда је Александар Вучић учинио још већи грех са Аном Брнабић, припадницом ЛБГТ популације, коју су му Британци поставили за председника владе и са Александром Шапићем на челу Београда.

Ако је краљ Александар Карађорђевић бирао двојицу патријараха (Димитрија и Варнаву) како би православну Цркву држао под контролом, онда је и Александар Вучић исто намеравао са митрополитом загребачко-љубљанским Порфиријем Перићем. Та тројица првосвештеника, међутим, не могу се ни у чему поредити: Димитрије и Варнава нису имали никакве прљаве трагове у биографији што се за Порфирија баш не може казати. Да је Порфирије имао проблема са блиским сарадницима говоре и судски процеси…

Вучић је архијерејима много обећавао, нарочито новац, али је мало давао. А и то што је дао, није ни његово ни његове напредне секте већ овог народа.

Александар Вучић, председник Србије

Давао је много више управницима колоније Србије (међу којима посебно место има Енглез Тони Блер) разна обећања и готово све испуњавао: велике субвенције страним капиталистима, државних медија, електропривреде, форсирање настраних обичаја… Потписао је Бриселски споразум о отуђењу Косова и Метохије али ипак није смео да га призна као државу, бар до сада. .

С обзиром на посао са давањем аутокефалије и томоса Македонцима који је одрадио патријарх Порфирије могуће је претпоставити да ће послужити у признању Косова и Метохије .

Краљ Александар Карађорђевић није имао никакве папире нити досијеа појединих архијереја и није могао да их уцењује.

Будући и сам уцењен (од колонизатора) гресима из прошлости, Александар Вучић примењује исту тактику и са својим сарадницима, јер о њима има довољно папира чак и против оног кога је поставио за поглавара Цркве.

Све у свему, прошлост и карактер Александра Вучића увелико доноси зло коме се крај не наслућује. На основу онога што је учинио до сада, може се закључити да ће иза њега остати пустош каква у српској историји није запамћена! А пустош коју је произвео радикал Никола Пашић представља само ситницу у односу на овог напредног радикала, менталног сина војводе Војислава Шешеља!

Аутор: Немања З. Стефановић

Извор: Између сна и јаве

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!