Пропаст просвете у Јагодини
Основна школа „Бошко Ђуричић“ – Јагодина
Извештај о раду стручног сарадника – школског библиотекара у првом полугодишту школске 2022/2023. године
Што је небо да је лист артије!
Што је море да је црн мурећеп!
Што је гора да су калемови,
па да пишем три године дана,
не би своји исписала јада.
Али
Човек снује, а Бог одлучује.
Будући да се овај извештај, на моју велику жалост, у потпуности наслања на прошлогодишњи и представља кулминацију мог отпора изазваног болесном сујетом директора Зорана Марковића, достављам оба.
Као библиотекар, господину сам препоручила да прочита есеј Јована Дучића „О сујети“ из „Јутара на Леутару“, али је он одговорио да не познаје човека и ја му верујем , пошто је председник Управног одбора Градског позоришта у Јагодини, тако да је и од школе направио Театар потлачених , потлаченији од Борелијевог.
Низ , за једну образовну установу, несхватљиво поражавајућих догађаја , изазваних мојим непристајањем на полтронашку , корупционашку, недопустиво нестручну и недопустиво самољубиву политику управљања школом од стране Зорана Марковића,је огроман и запрепашћујуће засут простаклуком, неваспитањем, необразованошћу, да ћу свој извештај морати да поделим на поглавља, за сваки срамни догађај по једно.
Поглавље прво : Како се кују негве
Прошлогодишњи извештај (из ког се може видети читав низ активности које сам , осим у случају тематског дана посвећеног Милутину Бојићу, као и у низу културно-уметничких програма везаних за прослављање Ускрса ,у ком су ми се, на моју велику радост, прикључиле младе колеге , потпуно сама осмислила, организовала и спровела до финалног резултата на задовољство и деце и родитеља и на ћутање и игнорисање колега и покушај господина директора да новинарима мој рад представи као рад Ђачког парламента који води њему драги Марко Радивојевић ), огледало је реакција недовољно образованих особа на све чему интелектуално нису дорасле, а посебно особе којој је дата функција коју нити уме, нити разуме.
Марка Радивојевића је Зоран Марковић запослио као сина свог кућног пријатеља , иако је у том тренутку на нашем Заводу за запошљавање могао да бира неког од 7 стручњака са далеко бољим резултатима у току студија. Можда је и морао, пошто је тај наш пензионер у време забране кретања 65+ по цео дан шетао школом, све док синчића није укметио на радно месташце као кукавица јаје. А ја се сећам како је тај лицемер, данас спортски „подмладак“ (успело му је да се навуче у Надзорни одбор криминалног јагодинског спортског савеза , који је све само не спортски) , критиковао друштвени неморал. Ecce homo, што би се рекло.
Пријатељство, нарочито кућно, је нешто што господин Марковић посебно цени. Он покушава да то представи као наш дуг према колеги који је отишао у пензију, али и неке друге колеге су отишле у пензију па ми њихову децу нисмо примили . Неки људи раде са нама, али према њиховој деци нема самилости.
Ми имамо сјајног професора, ћерку наше покојне колегинице, са изузетном дипломом, која је уз то и ученик наше школе којим можемо само да се поносимо, али она путује у најзабаченију селендру у Јагодини, ваљда зато што јој мајка није била довољно присна са Марковићем, а њен супруг, иако у то време једини дипломирани професор математике, дефицитаран и потребан као хлеб насушни ( иначе нам децу подучавају џокери и Палмине сервирке које не умеју да реше ни задатак за други разред) , морао је четири године да чека на решење, да се мало утренира, да постане еластичнији и да схвати чија је школа.
То је ваш изданак, господо из Министарства просвете, ви сте то зло дрво, а Зоран Марковић је само лист злог дрвета , танак и слабашан. Уместо да запослимо нашу ученицу и ћерку наше покојне колегинице, са изузетним резултатима на студијама, ми смо запослили далеко слабије професоре, у стручном смислу мислим, тако да је то одличан показатељ критеријума којима се Марковић руководи како би подигао углед школе.
Он није на место благајнице запослио ћерку наше помоћне раднице , која је средњу школу завршила са јако врлодобрим успехом. Она мора да чека да неко од помоћних радника оде на боловање и да се прихвати најтежег посла у школи од ког тим женама страда здравље па ниједна од кад ја радим није како треба дочекала крај радног века . Запослио је Палмину даљу снајку, Марију Димитријевић, која није ни мало социјално угрожена, вози џипа па само пуца, има за редовно кварцовање, а то њена плата не покрива, која је већ имала радно место у Палминој општини и могла је да се запосли и код Палминих инвеститора, а средњу школу је завршила са оценом довољан 2. Али, снајке морају да се поштују.Зато му се снајка исплези кад јој нешто нареди , јер он то не види из своје канцеларије.
Он ћерки наше помоћне раднице, нашем детету дакле, одређује да је сервирка, иако има стручну потврду да је квалификована куварица, да се не би погосподила, иако она свакодневно у школу долази зором и меси и пече, па тек онда сервира, стотине ужина. Али ни њена мајка није Марковићева кућна пријатељица.Захвалност за , чак и такво запошљавање, се подразумева, као и ћутање приде. Толико да и себе прећутимо.Наравно и похвала директору спада у обавезе свих њих, иначе…
Према сину свог колеге , директора бунарске школе , Марковић гаји посебну обавезу јер је и он некада радио у бунарској школи, а господин Прцко је близак и лизак градским властима, па је на место професора физичког запослио Филипа Кнежевића који је дипломирао у Косовској Митровици , неки кажу , као у оном вицу :“Поштовани путници, воз стиже у Приштину , факултет вам је лево, кафана десно, пауза десет минута.“Његову диплому нико није видео , као ни остале, јер то није за наше очи, али му је уважено да има апсолутно првенство над оним ленштинама што годинама леже на бироу са срамним београдским дипломама , неки и са просеком преко 9, за које је Марковић изјавио да никад неће бити примљени у нашу школу.
Јер сте му ви, господо из Министарства, на груди везали талисман на ком пише:Татко на школу.
Како беше оно на татков рачун у народу? У туђега (у овом случају у школскога)татка…И он је то схватио буквално, јер изнад Ивањице расте мноштво букава.
Као наследник косовског мита, Филип Кнежевић је постављен на одговорно место у Тиму за безбедност , као и Палмина одборница Бојана Антонијевић , такође некадашња општинска службеница,која сјајно и предано аплаудира свим елоквентним тирадама на градскога татка по којима нам се град прочуо, ( у тој причи поново доминира патка) па су та господа добила прилику да смрсе конце особи која се о њима прецизно и аргументовано изражава и нису је пропустили. То је систем по ком Марковић устројава стручне службе и оне функционишу у складу са његовим жељама и потребама.Они нису успели да запазе не само да Давор Јоцић лаже,знали су да лаже, заједнички су осмислили ту лаж, већ ни то да је неписмен, јер , вероватно, ни они нису ништа писменији.
Имамо ми снајке чланова Палминог Главног одбора, па будуће наследнике Палминог кума из Праћину, Едуа, па још општинских службеница и испробаних партијских активисткиња, скупио нам Марковић свиту и елиту , те постадосмо приватна политичка школа илити таткова миразовина.
Само једна душа никако да му честита на успеху, душа бездушна, остаће та последњи Мексиканац, како рече начитана професорка физике, најважнији школски мериторни фактор која се чак и у овчарство разуме, пошто се изметнула на своју мама Миру која је, осим што је комунистички егземплар , велики верник и доброчинитељ. Учинила је многа доброчинства делећи преко везе радна места , све појући литурђију притом.
Да је ова стручно и не само стручно поткована научница ставила наочари приликом читања, видела би да је у питању Мохиканац.Али она , по упутству доктора Фаучија носи две маске , па није могла добро да види.А овце зна да чува.Ручак јој још увек кува мајка, али кад она буде почела да се бави овчарством , Србија има да извози сто хиљада цигаја на дан.Нарочито се разуме у негу овнића са политичком подршком.Лакој лане, дири дири дане.
Када је дошла да се мало иживљава , а ја сам са децом у вечерњим часовима, у своје слободно време , припремала једну од многобројних изложби што њу није интересовало, да ме после седам дана обавести да је против мене заседао Тим за безбедност, чему ја нисам придавала никакав значај знајући да ничију безбедност никад у животу угрозила нисам, објаснила је мени госпођа Ошкиња, која је са педагогијом у великом разлазу , да данас све тако функционише. Ту своју занимљиву изјаву прпратила је блиставим намештеним осмејком, одевена у најбољи градски фундус, кићена и злаћена,и извештачена, директору који ју је запослио до гроба одана , до лажи за услугу и до сваке манипулације ако је потребно, као што ми је објаснила и да нисмо ми ти који треба да мисле.
Баш тако ми се обратила, још сам под устиском, иначе она сваки пут на мене остави утисак, рече ми да не треба да мислим јер има ко мисли уместо нас. У међувремену није приметила да у шездесет првој години сама радим чак и физички тешке послове, да сам стуб културно-уметничког и стваралачког живота школе, да улажем изузетан труд и посвећеност. Није јој пало на ограничену поданичку памет да је то нешто што треба развијати у школи, а не потхрањивање било чије болесне и мојом искреношћу угрожене сујете. Згрожена сам чињеницом да је у томе учествовала и колегиница са којом три деценије радим и да им је служила без поговора заборављајући нашу дугогодишњу сарадњу, само да би прикрила нечасну политичку активност своје ћерке и њено нечасно запошљавање.Да би то чега треба да се стиди, претворила у обавезујуће и нормално. Људима који чине остатак Тима за безбедност, а сви су политички намештеници, се не чудим. Једва да их познајем.Знам сам ко их је и како угурао на радно место.
Зато што други мисле уместо ње, госођа Милетић туђој деци на креативне начине потура до гадости детаљне описе врста насиља,летке пуне грозоте . Морала сам више пута да је опоменем да то не ради, а пролајала сам док им нисам објаснила да реч НАСИЉЕ не сме да се нацрта деци на сваком милиметру и да се лепи по вратима и паноима јер је ово Србија, а Срби децу васпитавају Б Л А Г О С Л О В О М.
Само благослов и милост дете за добро везују и дете пожели да се та милост понови. Дечија се душа добротом и лепотом храни. Изем ти ошкињску педагогију, појам јој се затро дабогда.
Госпођа ошкиња (оно педагог јој недостаје) Горица Милетић, преко везе пребачена из рибарске школе као нарочит кадар и , наравно, пријатељица наше пензионисане колегинице Лиле Хедвиге Јанковић, јер они искључиво тако функционишу, у нашој школи спроводи промоцију хомосексуалности путем разапињања роза мајци по читавој школи. Где год нађеш згодно место , роза мајцу простри, па бих ја желела да она сву ту НВО џендер гардеробицу однесе својој дечици , да им одело никад не недостане.Она има снажан утицај на темељно образован остатак колектива, па нам се штрикови са роза гаћама лепршају на све стране. Пошто сам им на главу села са тим да деци мора да се обраћа афирмативно, једна Милетићкина следбеница, опасно надарена, је на роза гаће (шалим се, мајца је у питању, дакле, ипак, доњи веш)написала најафирмативнију: НЕМОЈ ДА БУДЕШ ЗЛО! Оп, црц, грок, наш сељачки рок.А дечица коју су дриловали дајући им исечене роза мајце- цедуљице да се њима боре за права хомосексуалаца и против насилника дечака, писала су , одлично информисана: НАСЕЉЕ ЈЕ РУЖНО, очигледно не уочавајући разлику између насиља и људских насеобина.
Није ту крај Милетићкине креативности, она напредује, постала је аутор сјајних анкета којима нас на већима засипа. Резултати тих анкета су да те глава заболи од Милетићкине памети, али Милетићку сигурно неће. Један од закључака бистроумних је да су девојчице паметније од дечака, а друга анкета је још инспиративнија.Њоме је наша педагошка ошка икона доказала да су дечаци, пошто су мање паметни, насилници, и да се сва деца могу поделити на насилнике и жртве насиља. На овај излив стручности могу да кажем једино : „Спаси, Господе!“
Па како да јој не одам јавно признање ?
Захваљујући бризи Зорана Марковића за запошљавање квалитетних кадрова, добили смо виспрену вршњачку едуканцију у којој Марко Радивојевић потура дванаестогодишњацима презентације које он ради, а деца не умеју ни да их ваљано прочитају, са акцентом на томе да деца имају право да промене породицу.Наравно, обавештење какав бол таква одлука носи нису добили. Овај млађани господин је, иако је раситнио пету банку , није променио, него га је тата увео у школу.
Па смо добили креативну наставу о емпатији истог господина која је резултирала насилничким , понижавачким иступом наставника , толико емпатичну да ме надахнула да склепам стихове :Емпатијо, мила моја душо, какав црв је сад у тебе ушо, које сам са задовољством изрецитовала деци и они су се смејали, а и ја сам са осмехом отишла кући..Наставница је , наиме, вапијућим гласом указивала сиротом детету које се, као и ја, насмејало њеном скоро хистеричном понашању, да је бездушно и да треба да га буде срамота што нема у себи емпатију.Јер, забога, у тој реченици се говори о детету које је слепо. А ни једно дете које је ту било, хвала Богу, није било слепо, сви здрави и прави . Њеном исфорсираном и извештаченом кревељењу би се свако нормалан насмејао. И ја сам се смејала. И дете се смејало и сва остала деца су се смејала и хвала Богу да су се смејали, смех је здрав за децу, а изазивање трауматичних стања и расположења је чист идиотизам.
Желите ли да их подижете или да их рушите, страшна господо из Министарства ? Ови људи су несвесне жртве идиотских НВО обука које ви организујете газећи, занемарујући и запостављајући све потребне облике стручног усавршавања. Одавно сам се из тога склонила јер сам са таквих обука излазила згађена. Никад нећу да заборавим како су се матори људи кревељили представљајући се кретенским гестовима јер им је едукатор рекао да тако треба, како су се затркивали низ ходник и сударали као атоми да испуне визију те предавачице о очигледној настави, како су школу окитили надувеним куртонима да се боре против сиде, па су навлачили куртоне на банане да децу сексуално образују, па су им напунили џепове куртонима да их здравствено обезбеде, а деца напунила водом па је било много весеља, а школа је добро опрана након тога.Само банане нико није хтео ни да погледа, а камоли да једе. Штета за онолике банане. Сад скоро су се сликале и рекламирале моје колегинице са шиљатим капчићима , без разумевања шта у ствари треба да науче и да пренесу деци иако је реч о методи старој деценијама, која је релативно применљива на старијем узрасту , мада и тада тешко на часу који траје 45 минута и са 30 ученика. Битно је да су капице биле шиљате, шарене и глупе.
На самом почетку продора тих НВО едукација сам схватила да им је циљ ослобађање од мозга и достојанства и није ми падало на памет да пролазим кроз то. Срам вас било, господо из Министарства, ви треба одавно да се нађете на детаљној процени не само стручних, већ и моралних квалитета.
Захваљујући потпуно некритичком прихватању утицаја разноразноих, непровераваних НВО , насиље у школама се појачава јер га непрестано намећете деци , па је постало свакодневни пратилац дечјег живота, упознајете их са стварима које немају код куће, постало је свеприсутно, доминантно школско правило и зато цвета .Ниче вам, господо из Министарства, оно што одавно сејете,а ваш пројекат „Чувам“ би морао одмах да се заустави јер је то у правом смислу те речи паралелна дечја полиција у којој ће свака надувена и од мозга ослобођена Ошкиња добити могућност да се иживљава и биће то још једно, недопустиво генерисање најповерљивијих података о деци , супротно Конвенцији о дечјим правима чији је Србија потписник.
Или је у питању језиво коруптивна селескција кадрова па ми добијамо нестручне људе који све што до њих дође деци преносе формалистички и ужасавајуће штетно. Ви, господо не контролишете ни квалитет кадрова ни начин спровођења ваших едукација у пракси.
У школи више немамо идиотски Форум театар у ком одлични ученици , који су обасути нежношћу и пажњом својих родитеља, глуме сцене насиља, али смо добили напредни Ђачки парламент који води исти млади господин у петој деценији живота , у ком су искључиво, годинама, женска деца. То није ђачки парламент, то је женски парламент, а због чега млади господин тешко сарађује са дечацима, треба размислити.
Да би Марко Радивојевић добио радно место, дотадашња психо Ошкиња , Гордана Тодоровић је морала да прионе на десет упола с луком и да се прихвати одговорне функције заменице директора , тако да је постала зам дир Ошкиња, и толико је одговорна да ће вам на свако питање одговорити :“Па питајте директора, зашто питате мене? Чак и у тренуцима поспаности, кад одреагује инстинктивно и каже вам да можете у школи да организујете добротворну акцију посвећену српској деци која живе на Косову и Метохији, немојте се у то поуздати јер ће вам, кад ви одрадите добар део посла, рећи да директор каже да не може. Али да буде дрска у заштити свог доминатног положаја, не мањка јој таленат. Ако треба да слаже или да учествује у намештаљци, неће јој бити тешко. Све то ће учинити с надменим изразом лица, стављајући вам до знања да је она интелектуално и у сваком другом смислу много изнад вас.То су темељни и необориви постулати њеног стручног доприноса раду школе.
Кад нема одговор , не само зато што није претерано елоквентна, пре би се рекло зато што одговор треба сакрити под тепих, она се огрне златом ћутања и игнорисања и на лице стави маску доминатора . Што је то озбиљан вид насиља њу не погађа , јер има подршку праћену упутствима према коме се како треба понашати. Зна Тодоровићка да у животу треба бити пријатан и срдачан према директорима и „великанима“ и аминовати, или макар понижавати оне који „великанима“ не признају политички ауторитет. Тодоровићка се пред политикантским ауторитетима растапа од умиљатости.
Најважнија особина и вештина заменице директора је да не реагује на пропусте директорових миљеника, чак и да смести сваку могућу пакост оном ко на то укаже. Ко сме да зуцне о нашим људима? Госпођа је, иначе обавезни члан свих конкурсних комисија, као најпоузданија особа за спровођење корупције. Зна Марковић да одабере умиљато јагње а и да га адекватно награди напредовањем. Ми смо их све пажљиво пробрали , тврди Гордана, просејавајући кроз сито и решето кандидате којих није било, чудно, али истинито, иако на јагодинском бироу има 79 учитеља, неких са сјајним дипломама,мастер учитеља, чак и инвалида који би морали да имају првенство.
Они заиста неће да се јаве на конкурс , не само зато што ниче где га нико не очекује, него и зато што знају кога и чијег сте на то место засејали, господо из Министарства, пуштајући лоше људе да младима суде.Искористићу прилику да вам честитам што сте у школи „11.мај“ на силу запослили Душана Марковића, архивара без архиве, који је средњу школу једва завршио, а у свим покушајима студирања пропао , који, пошто нема архиву , радно време проводи у просторијама своје гонго партије .Странку је, иначе, купио са све гласачима који су Руси па не разумеју шта је са њиховим гласовима урађено.А људима из те школе недостају дефектолози, логопеди, олигофренолози, лекари, за сву тешку дечју проблематику са којом се суочавају.
Наравно , кад је Давор Јоцић, праћен будном пажњом читавог колектива, испирао по ко зна који пут уста са мном у мом одсуству, лажући да сам му клела децу, Зоран Марковић је дошао на сјајну идеју, да окупи Тим својих полтрона који му дугују разне услуге, оп, тим за безбедност, и да им да инструкције како ми треба наметнути да јесам и оно што нисам, како ме треба у најгорем светлу приказати и ко може да се употреби ако они који су стајали тик уз мене не пристану да лажу.И научио га је, јер Давор такве ствари лако учи, иако још увек није успео да се описмени, да прво иде у Хитну помоћ и да одглуми потресеност, па одатле да оде код приватног психића и да плати једну потврду, лепо и оптужујуће срочену, па да се врати тако психички излечен и релаксиран, у школу где ће ударничким снагама , раднијем бригадама, да прикупе све производе своје сплеткарошко-шпијунске активности, текстове Данице Петровић са фејсбука, вибера и приватне преписке у којима не пише да је Давор Јоцић говно, али су они одлучили да се то подразумева. Видела сам га кад се, очигледно добро расположен, вратио у школу да штампа мој голооточки досије који ће доставити суду. Било је негде око 17 часова и ја сам још увек радила са децом за сутрашњу предивну изложбу праћену културно-уметничким програмом, школи на понос. Због тога нисам присуствовала Наставничком већу па је неписмени описмењавач добио прилику да ме опањкава пред колективом до миле воље. Ја сам све време била у школи и радила са децом, али се нико није сетио да ме позове да и ја нешто кажем. Сви су знали да Давор лаже, али су сматрали да комфор директорских услуга које им Зоран Марковић пружа треба по сваку цену сачувати. Зато ми је само један колега дискретно пренео шта је Давор Јоцић жвалавио на мој рачун. Нико се није сетио да каже шта ја, потпуно сама, месецима предано радим. Можда зато што им такав пример пред очима смета и ремети њихов комфор?
Изненадих се и обрадовах својим делима, никад им нисам придавала толики значај. На сваку сам реч поносна. Тако говори и пише интелектуалац са очуваним системом вредности, свестан своје дужности и одговоран човек.Али полтронизовани и одавно изопачени, морално деградирани механизам зна како он функционише и све друго му је несхватљиво.
А у пријави , званичном документу на основу ког су ме осудили , упркос изјавама три сведока да нисам изговорила ни реч наведену у пријави, неписменост до дна.Међутим, на мој писмени захтев да се формира независна стручна комисија која би проверила стручне компетенције Давора Јоцића добила сам од просветног саветника одговор да то није могуће.
Инспектор у Школској управи је са свим тим упознат.Саветник Савић је чак учествовао у у испитивању случаја Даница Петровић , разговарајући са свима, осим са Даницом Петровић, о великом броју анонимних пријава које чак немају садржај, па их је могуће према потреби уобличавати.Пошто сам реаговала на те променљиве и широко применљиве појаве, саветник их је забранио,.Али ми је скренуо пажњу да Зоран Марковић има политичку подршку, као да то и врапцима није јасно.
И прећутао је саветник да је у школу примљено пар стотина ученика преко капацитета, да се то постиже политички и медијски исконструисаним саморекламерством без квалитетног рада и без квалитетних резултата , да су наставници уместо зборнице добили место испред тоалета, у Клозетарији како сам је ја назвала, да су деца смештена у радионици која је издвојена као зграда и небезбедна , јер је без надзора, да су деца збијена у некадашњу припрему за биологију која није учионица , већ гушионица, да нам долазе деца из Вољевча, Буковча, Рибара, Кочиног села, Трнаве, чак и из других градских школа које имају боље резултате од нас.Да се поверљиви родитељски састанци одржавају на ходнику јер нема простора за родитељске састанке , да дете плаче на ходнику у присуству свих пролазника , да нису обезбеђени услови за предмете који су обавезни, а подразумевају употребу техничких средстава , а која су уклоњена да би се и од мултимедијалне учионице направила обична за пренатрпану , болесним амбицијама прегажену школу без културних активности и са много, много лагања. То није био разлог да се преиспита начин на који Зоран Марковић са групицом својих помагача годинама управља школом, па је то чак награђено и Светосавском наградом на основу дописа који је његова редовна сарадница, својевремено поштеђена од отказа због шестомесечног одсуства, без оправдања, доставила господи из Министарства.
Неке ствари су решене прећутно, без званичне реакције, да се заштити политички изабраник и миљеник, али и послушник који је школу приватизовао чинећи приватне услуге својим пријатељима преко школске грбаче јер нема навику да поклања своје, а поклањањем туђег стиче могућност куповине људских душа, па и политизовао, омогућивши локалним партијашким кабадахијама да у школу угурају снајке и активисте, пријатеље и поданике, без дискусије о стручности , са много лажи, као и обично.. То је уједно био начин да се господин ослободи одговорности, а Даница Петровић направи лудом.
Наставници су се, на моје велико задовољство, вратили у зборницу, деца више нису у радионици, ваннаставне активности, нешто сиротиње што кобајаги постоји су у ходнику, припрема за пријемни је у ходнику , јер нема простора за толику децу. Али има за осионост и бахатост, јер је Министарство просвете директоре школа узвисило у власнике и назвало их ПОСЛОДАВАЦ.
Да мени Зоран Марковић из Ивањице, са, ја мислим, мада нема могућности да се то провери, то је нама онемогућено иако би морало да буде јавно, вишом стручном спремом, буде послодавац у школи у коју ни једну циглу није уградио? Шта та особа има мени да да ? Он није у мом образовном рангу пре свега , а нема ни одговарајући људски капацитет да ми буде на било који начин надређен . Може да буде једино Р А В Н О П Р А В А Н и ни микрон преко тога. Ко је њему поклонио школу и да ли је био свестан шта ће таквим услугама да изазове?
Па изазвали сте, господо из Министарства, премрежили сте образовни систем неадекватно образованим полтронима и партијским послушницима. То да нам децу подиже ? То себе није способно да контролише. То зна само да осмишљава подлости и покварењаштва јер му се на томе заснива бивствовање. То је бескарактерно, навикнуто да вара и лаже , а самим тим неспособно да било шта корисно оствари. Зато и добијате флоскуле, шупље фразе, формализме, шмире и подвале. Сами сте их створили.
Захваљујући мом васпитном утицају, ових дана , директор лично је уредио списком својих лепих неостварених жеља пано који је шест месеци стајао празан, након што је мени наредио да са њега скинем то своје како је он то назвао , иако сам паное у холу декорисала у договору са њим и његовим сарадницама. Попишманио се да покаже колико је он глава школе. Тако се то доказује. Чак су и још три паноа додали , јер сам ја инспекцији скренула пажњу на нападе које доживљавам од Зорана Марковића који покушава да ми забрани да се појавим ван библиотеке, машући кажипрстом, претећи , покушавајући да ме понизи речима:Јел знате ви из које сте ви приче? , на шта сам му одговорила да знам и из које је он, наређујући да не смем да се крећем ван просторијице од двадесетак квадрата , тридесет година неокречене за мене и око 15000 књига која је, пре него што сам ја уложила дане и дане да је бесплатно уведем у ред личила на мрачни тунел затрпан гомилама прашњавих књига. Ова школа је имала лепу просторију за библиотеку и у њој су књиге биле сложене и изложене како треба, али је она пребачена у данашњи неокречени собичак да би се направила учионица за сву децу која са свих страна долазе обманута лажима о најбољој школи.
Директор на последњем наставничком већу захтева од мојих колега да осмисле ваннаставне активности , да буду оригиналне, креативне и да на посебан начин представљају нашу школу. Одлично, али зар то није требало одавно да се деси? Да није та стручна активност условљена тиме што је слика о најбољој школи у ствари слика директора који уступцима држи колектив у стању оданости, а пошто су проглашени за најбоље и у стању захвалности , коначно доспела у јавност , па су колеге из осталих, понижених и омаловажених школа, почеле да прате и упоређују резултате?
Више пута сам скренула пажњу на то да је Зоран Марковић место у локалним медијима стекао поклањањем моје песме, наравно без питања и без дозволе , Палми да се спотом, који је снимила екипа РТС-а за Дан школе и са преко 500 ученика наше школе, без питања родитеља за дозволу, бесплатно рекламира седам година седам пута на дан, све док деца нису порасла па сам ја забранила даље емитовање. Да је коришћење мог рада у сврху бесплатне политичке пропаганде услов за његово редовно појављивање на локалној лажовизији, а стално појављивање на екрану створило је утисак и да је Палма домаћин, а не криминалац, дезертер и ратни профитер, па и да је школа „Бошко Ђуричић“ најбоља школа у граду, што није потврђено резултатима. Они су јавно доступни и далеко од тога да су најбољи. Рад у пренатрпаној школи је блокиран, нема услова , па је лако одустати од свега што једну школу чини васпитно-образовном установом. Културних догађања нема, песме нема, представа нема, плеса нема, игре нема , има само превише часова, супротно свему што стоји у Конвенцији о правима детета чији је Србија потписник.
Има у школи „Бошко Ђуричић“ и квалитетних просветних радника који нису у школу ушли клизајући се низ политичку прљавштину и иза којих стоје квалитетне дипломе и квалитетан рад, али су , као конкуренција, гурнути у запећак , а манипулисањем наведени да прећуте превише ружних појава. Мој пример их такође учи да треба да ћуте. Ретки су људи који могу да издрже године и године малтретирања, потцењивања, иживљавања, и да остану поносни и принципијелни.
Задовољна сам својим васпитним утицајем на колеге и директора посебно , па да сад пређем на извештај о својим покушајима да радим са децом , што ми је најстрожије забрањено, са много више осионости, простоте, бахатости, него што сам у стању да поднесем.
Аутор: Даница Петровић
