Србија и србске земље

Професорка Љиљана Чолић о отуђењу српских топонима и атропонима на Косову и Метохији

Натпис „Наша црква“ на КиМ

Словенско-српска топонимија на Косову и Метохији треба да буде заштићена и пред међународном јавношћу, а резултати њеног истраживања треба да постану саставни део образовног програма у Србији

У својој редовној рубрици у културном додатку Политике од 10. јула о. г. др Рада Стијовић објавила је занимљив напис Шта језик говори о историји Косова и Метохије. Ауторка наводи примере етимологије старог назива за Метохију (Хвостно, Хвосно) од речи којом је именована коровска биљка која подсећа на реп (у прасловенском хвост је управо и значио реп). Ту су и примери: Пећ – „пешт”, пећина, Приштина – пришт, избочина, Гораждевац од старог Гораждова Вас, Гораждово село, и многобројни други. Трагови етничке прошлости, каже др Рада Стијовић, сачувани су у топонимији, а она говори да Албанаца у давнијој прошлости Косова и Метохије није било. Ауторка указује да се постепено ширење етничких Албанаца на Косову и Метохије може пратити тек од 15. и 16. века, а то показује и „турски попис из 1485. године (објавио га је албански историчар Сељами Пуљаха 1974. године).” Све ово може, а рекло би се, и треба, да буде блиско и саморазумљиво савременом српском читаоцу, али то никако не значи да је таква интерпретација ономастичких и пописних података и међу албанским историчарима на Косову и Метохији, Македонији и у Албанији, њиховој широј јавности, као и међу оним делом међународних стручњака који се првенствено ослањају на савремене албанске изворе о овим темама. Прошлост се одвијала на начин који не можемо накнадно да променимо и историографија као научна дисциплина би, у идеалним условима, требало да нам даје јединствене информације о њој. Међутим, као што знамо, рад историчара и блиских хуманиста, пречесто је вођен националним, па и шовинистичким, предрасудама.

У чланку Злоупотреба прошлости у политичке сврхе – критичка анализа радова албанских историчара и лингвиста, објављеном у последњем броју Историјског часописа, књ. 69 (2020), стр. 539–555, професорка Љиљана Чолић, полази управо од „грчевитих покушаја” албанског оријенталисте Сељамија Пулаха да податке из турског пописа 1485. године протумачи у смислу постојања албанске етничке већине на простору Косова и Метохије. Тако овај аутор, без икаквог утемељења, за супротне податке који произилазе из топонимије и антропонимије овог простора у том периоду окривљује анонимног турског пописивача, тобоже словенског порекла. Наводећи и савремене покушаје да се албанизује етимолошко порекло назива места Исток, и друге примере, професорка Љиљана Чолић закључује:

„Драматичне промене, као што је нпр. албански назив за Србицу Skenderaj, већ су увелико познате, али нажалост нису наишле на примерену реакцију српских лингвиста и историчара. Упркос континуираном деловању и истраживачким подухватима, српска научна активност, готово до наших дана, остала је ограничена на представљање домета малобројним читаоцима стручних зборника и часописа, без претензија да ови значајни прилози добију довољан одјек у међународним интелектуалним круговима.

С друге стране, може се без претеривања рећи да су албански научници, како у самој Албанији, тако и на простору Косова и Метохије и Македоније практично оформили школу ангажованих албанолошких истраживања, усмерених на преувеличавање историјске заступљености албанског етничког елемента поменутих области, упркос документарним изворима који се односе на пределе некадашње Старе и Јужне Србије, и непобитним сведочанствима о другачијем стању ствари.”

Преносимо овај закључак с надом да ће у будућности српски научници више водити рачуна о области на коју се закључак односи. Словенско-српска топонимија на Косову и Метохији треба да буде заштићена и пред међународном јавношћу, а резултати њеног истраживања треба да постану саставни део образовног програма у Србији.

Прочитајте цео чланак Љиљане Чолић

Извор: Стање ствари

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!