Profesorka Ljiljana Čolić o otuđenju srpskih toponima i atroponima na Kosovu i Metohiji
Slovensko-srpska toponimija na Kosovu i Metohiji treba da bude zaštićena i pred međunarodnom javnošću, a rezultati njenog istraživanja treba da postanu sastavni deo obrazovnog programa u Srbiji
U svojoj redovnoj rubrici u kulturnom dodatku Politike od 10. jula o. g. dr Rada Stijović objavila je zanimljiv napis Šta jezik govori o istoriji Kosova i Metohije. Autorka navodi primere etimologije starog naziva za Metohiju (Hvostno, Hvosno) od reči kojom je imenovana korovska biljka koja podseća na rep (u praslovenskom hvost je upravo i značio rep). Tu su i primeri: Peć – „pešt”, pećina, Priština – prišt, izbočina, Goraždevac od starog Goraždova Vas, Goraždovo selo, i mnogobrojni drugi. Tragovi etničke prošlosti, kaže dr Rada Stijović, sačuvani su u toponimiji, a ona govori da Albanaca u davnijoj prošlosti Kosova i Metohije nije bilo. Autorka ukazuje da se postepeno širenje etničkih Albanaca na Kosovu i Metohije može pratiti tek od 15. i 16. veka, a to pokazuje i „turski popis iz 1485. godine (objavio ga je albanski istoričar Seljami Puljaha 1974. godine).” Sve ovo može, a reklo bi se, i treba, da bude blisko i samorazumljivo savremenom srpskom čitaocu, ali to nikako ne znači da je takva interpretacija onomastičkih i popisnih podataka i među albanskim istoričarima na Kosovu i Metohiji, Makedoniji i u Albaniji, njihovoj široj javnosti, kao i među onim delom međunarodnih stručnjaka koji se prvenstveno oslanjaju na savremene albanske izvore o ovim temama. Prošlost se odvijala na način koji ne možemo naknadno da promenimo i istoriografija kao naučna disciplina bi, u idealnim uslovima, trebalo da nam daje jedinstvene informacije o njoj. Međutim, kao što znamo, rad istoričara i bliskih humanista, prečesto je vođen nacionalnim, pa i šovinističkim, predrasudama.
U članku Zloupotreba prošlosti u političke svrhe – kritička analiza radova albanskih istoričara i lingvista, objavljenom u poslednjem broju Istorijskog časopisa, knj. 69 (2020), str. 539–555, profesorka Ljiljana Čolić, polazi upravo od „grčevitih pokušaja” albanskog orijentaliste Seljamija Pulaha da podatke iz turskog popisa 1485. godine protumači u smislu postojanja albanske etničke većine na prostoru Kosova i Metohije. Tako ovaj autor, bez ikakvog utemeljenja, za suprotne podatke koji proizilaze iz toponimije i antroponimije ovog prostora u tom periodu okrivljuje anonimnog turskog popisivača, tobože slovenskog porekla. Navodeći i savremene pokušaje da se albanizuje etimološko poreklo naziva mesta Istok, i druge primere, profesorka Ljiljana Čolić zaključuje:
„Dramatične promene, kao što je npr. albanski naziv za Srbicu Skenderaj, već su uveliko poznate, ali nažalost nisu naišle na primerenu reakciju srpskih lingvista i istoričara. Uprkos kontinuiranom delovanju i istraživačkim poduhvatima, srpska naučna aktivnost, gotovo do naših dana, ostala je ograničena na predstavljanje dometa malobrojnim čitaocima stručnih zbornika i časopisa, bez pretenzija da ovi značajni prilozi dobiju dovoljan odjek u međunarodnim intelektualnim krugovima.
S druge strane, može se bez preterivanja reći da su albanski naučnici, kako u samoj Albaniji, tako i na prostoru Kosova i Metohije i Makedonije praktično oformili školu angažovanih albanoloških istraživanja, usmerenih na preuveličavanje istorijske zastupljenosti albanskog etničkog elementa pomenutih oblasti, uprkos dokumentarnim izvorima koji se odnose na predele nekadašnje Stare i Južne Srbije, i nepobitnim svedočanstvima o drugačijem stanju stvari.”
Prenosimo ovaj zaključak s nadom da će u budućnosti srpski naučnici više voditi računa o oblasti na koju se zaključak odnosi. Slovensko-srpska toponimija na Kosovu i Metohiji treba da bude zaštićena i pred međunarodnom javnošću, a rezultati njenog istraživanja treba da postanu sastavni deo obrazovnog programa u Srbiji.
Pročitajte ceo članak Ljiljane Čolić
Izvor: Stanje stvari
