Мишљења

О де факто и де јуре или О Косову и на небу и на земљи

О де факто и де јуре  или  О Косову и на небу и на земљи [1]

Христе Боже, распети и свети,

Српска земља кроз облаке лети.

                                                                              Лети преко небеских висина,

                                                                                Крила су јој Морава и Дрина.

Химна косовских јунака

              1. Већ непуна два вијека траје отимачина српског националног идентитета, почев од његовог језика и писма, историје, нарочито античке[1] па културе и традиције, а онда су се рептили саможиви острвили да уз помоћ зла домаћега прекроје светосавски идентитет, утемељен на православљу српског стила и искуства, видовданском култу и косовском завјету који  је кров наше бесмртне народне душе. На дјелу је опасни експеримент трансформације националне самосвијести с циљем  однарођивања и расрбљавања путем нас самих, провођен по фабијанском принципу куване жабе и инструкцијама евроатлантских глобалиста, кроз марионетизовање научне елите, што је отишло дотле да  САНУ  данас избјегавава чак и помињање српског имена у  своме називу. 

             Ради се о  пројекту бјелосвјетске  охолократије која проводи морално сламање српске нације у ово, по свим знацима,  предантихристовско вријеме  које погодује онима који не признају васкрсење Христово, већ чекају долазак свога мешијаха, кога ми православни називамо антихристом[2]. Прије него што га устоличе, морају да униште православље које једино спречава његовов довођење на власт и да  душмански похарају  највеће  светиње српског народа осуђеног на  невиђена  материјална и духовна разарања. Никада не смијемо предати забораву НАТО бомбардовање  са осиромашеним уранијумом, 1999. године, када су се против Срба дигле најмоћније силе корумпираног међународног поретка, 26 земаља од којих 19 НАТО чланица, са најмодернијом ратном технологијом.  Све како би нам отели само срце Србије[3], Косово и Метохија на којој  свјетски грабежљивци, нарочито они из реда хазарократије, данас  проводе  друмскоразбојничку приватизацију  свих националних добара.

                На концу је, као врхунац цинизма бриселских властодржаца,  затражено од сателитске  власти Србије да лично призна отцјепљење и независност самопроглашене републикe Косово и тако  да легитимитет тој натовској творевини створеној на беспримјерној отимачини свете српске земље. Ипак, прије него ли што лично учини, најамничка власт је 2015. године за свог дорадника и свједока  позвала новоизабраног предсједника САНУ, Владимира Костића, да управо он буде  посмртни звонар и најави будуће одцјепљење Косова од државе Србије.  И заиста,  до тада аполитични професор   спремно се одазвао захтјеву нових квислинга   и у гести папистичке самовоље клеветничкиизјавио `да Косово де факто и де јуре није у нашим рукама  и да то неко народу мора да каже`.

             2. Двослисленост ове  шокантне формулације коју академик нити је повукао нити измијенио, а у којој је сажета дугогодишња теорија и пракса поступног српског одустајања од  Косова, што сеже још од првог свјетског рата па до данас,  изречене час у име САНУ, чију је функцију оваквим својим исказом обесмислио,  а час у лично име, након што је  био  оштро опоменут,  свједочи о језуитској дволичности овог непринципијелног саговорника, али ништа мање и официјелне власти која такве антиуставне ставове прећутно протежира и толерише.  Квазидипломатском изјавом да Косово словом и духом  није више српско, кооперативни академик Костић је  по други пут поновио, почетком јануара ове године, на православни Божић,  позвавши   јавност да прихвати предају Косова као свршен чин, не бојећи се од страшних  консеквенци  тога признања.  `Режим је ријешио да не призна да је признао Косово`,  иронично  је коментарисао  акаденик Душан Теодоровић  понашање власти на академикову фарисејску твдњу да „Косово у овом часу није наше“. 

           Дјелујући апологетски спрам захтјева дневне политике окренуте ка евроунијатским интеграцијама, овај заговорник  диоба  понашао се као џабни  шиптарски агент од утицаја који кривотворењем међународног и унутрашњег права  крши територијални  интегритет и цјеловитост државе Србије. Као такав, изродио се у примјер саблазни када је у својој одбрани прозвао неке, како рече,  „опскурне манекене патриотизма“ који  су се супротставили његовим  ставовима о статусу Косова и  неопходности  његове предаје Шиптарима. 

            Тим и таквима, као и усамљеним академицима који на његове  пет година старе изјаве више неће да  ћуте већ су се од њих јавно оградили и  јасно им се супротставили, попут академика Предрага Пипера, остао је до данас дужан  одговора: Чији је пак он „опскурни манекен“, кад већ одбија да буде манекен патриотизма? По свему судећи, еунијатске власти која би да дефетистички служи два господара: да се и даље  клања овоземаљском богу Мамону, а под  омофором Светог Саве; да по потреби подржава Брисел и евроатлантизам, али у исто вријеме кокетира са евроазијством; да је јавно за  екуменизам, док  се, с друге стране, не одриче ни православља српског стила и искуства и   у исто вријеме би да буде у табору националиста и глобалиста са њиховим   накарадним пацифизмом.

             Све то скупа, та једна велика лаж и обмана која исувише дуго боде очи и вријеђа здрав разум честита човјека,  довела је до тога да се пред националном академијом наука и умјетности у Београду као никад и нигдје у свијету  недавно организује протестни скуп због изјава њеног предсједника којом позива на предају Косова; али и због понашања  предсједника Вучића, који према ријечима једног омладинског акривисте, подржава и „спроводи у пракси“ Костићеву најављену предају Косова.

            3. Стајући у одбарну српске академије од урушавања његовог угледа од стране  предсједника Владимира Костића, поводом његове изјаве о статусу Косова и Метохије, учесници протестног скупа и потписници подршке  су спремни  да бране  неотуђиво уставно право Срба на земљу отаца коју су нам свјетски шпицлови силом преотели у нуклеарном рату са екоцидним и етноцидним посљедицама.  Умјесто да буде примјер јединства са својим народом и његовим косовским завјетом као најсвјетлијим примјером мучеништва исказаним у  борби православних са инославнима; да се одлучно огради од   архијеретичке самовоље свога предсједника који, не питајући наводно никога и не тражећи ничију сагласност, позерски заговара крај српске историје на Косову, изјављујући да оно више није наше,  САНУ  до данас  непринципјелно одлаже  да   изнесе свој јасан став по питању судбине Косова.  И по томе она је више него слична своме предсједнику који  се  након савлажњиве изјаве као морални превртљивац ухваћен у лажи,  у лукавости свога ума,  брже-боље, исправио како „то“ и није рекао у  име академије већ у лично име.  Учинио је то не без   гордљивости тај само на први поглед смиони мислилац, спреман да детабуизира страшни захтјев евоатлантских неоколонијалиста који је стајао као кост у грлу  новоизабраној власти; попут Костића доведеној  са задатком да преда Косово и Метохију бриселским наркодилерима.

            Такву  сорошизовану САНУ, срозану до нивоа невладине организације да ради против свог народа, подржали су на извјестан начин   њени привилеговани фотељаши из Предсједништва који су досад  „мудро“ ћутали не ограђујући се од изјава  овог непокајаног јеретика, који је  отворио пандорину кутију са питањем пуним зебње:  неће ли слиједом  захтјева за одрицањем од Косова ускоро ићи и онај за даљом регионализацијом Војводине и Старе Рашке па чак и онај да се укине Република Српска и низ стрмац  отпошаље у провалију јер, забога, попут Косова  такође није у рукама Србије?

           4.   Упркос поигравања тачкама именовања, све упућује на то да је  своју изјаву Костић ипак дао у име САНУ, колико год се и само Предсједништво наставио да обмањивачки поиграва тачкама гледишта. Па тако и оно Костићев  позива на одрециње од Косова своди  на чин слободномислећег појединца  `који се усудио да своје мшљење изговори`, чак и онда `када, према мишљењу Предсједништва САНУ „има изразито различите ставове према основним друштвеним и животним питањима“. Настављајући игру скривача и само Предсједништво сматра да по природи ствари такви гласови изражавају личне ставове и симбол су интелектуалне слободе изражавања. Закључак Предсједништва  гласи: „Сматрамо да се тиме постижу и сучељавања мишљења која су далеко дјелотворнија него било каква упорна настојања креирања колективних ставова у САНУ.“

Ко је вјера, ко ли је невјера?

            1. Одјељење историјских наука САНУ назвало је реакције на наводно „нетачно интерпретиран“ интерву Владимира Костића хајком,  што све упућује на суморну чињеницу да је САНУ изгубила историјску мисију да буде руковођа свога народа, нарочито у данашњим временима зла. Несумњиво, оваква академија  постала је саучесник у поробљавању властитог народа и отимању дијела њене територије, дијелећи  колективни став са предсједником који упорно остаје у непокајаном гријеху сергијанизма. Све то неминовно је довело  до раздора, који је каткад и добар јер би иначе они   који су у вјери, били туђини у сопственој земљи. Овако, јасно се  видјело ко је вјера, а ко је невјера.  

               2.  У прошлим времена западњаци су према опомињућим ријечима владике Његоша  “и мртву турску руку држали под нашом гушом”,  да би у наше смутно вријеме  безакоња узнапредовали  дотле да  нам  под гушом држе умртвљену српску руку наше „најумније“  главе,  која  би да нас  неуролинвистички програмира ријечима: „Одричемо се Косова јер оно и онако више није наше.“ То нам поручује   овај    вјеровијесник  практичне политике уступака скривајући  иза сувопарне латинштине   своју неправославну природу; који неће да прихвати да Косово никад не може да буде изгубљено  док постоји иједан  од српскога рода, спреман да за крст часни и слободу златну пострада како је то учинио  Свети кнез Лазар и  његова војска, уподобљујући се страшној Христовој жртви.

           Позивањем на одрицање од Косова, лијепог поља равног, Костић је исказао лојалност кнезовима овога свијета, али и искорачио из јединственог српског народа који је сачувао своју православну душу под турским ропством понајприје захваљујући косовском завјету и Кнежевој клетви. Наиме, опомињање на косовски завјет је за Србе у дугим вијековима ропства под Турцима имало снагу позивања на Господа Бога јер је видовданска  жртва за Србе персонификовала страшну Христову жртву, тако да је и данас позив на одрицање од Косова раван позивању на одрицање од распетог и првоваскрслог Христа!

           Зна ли то овај разметни син, сав у власти Кнеза овога свијета, чије је свако царство пропадљиво и за кратка вијека, попут царства Сауловог, на шта нас  опомиње Свети владика Николај?

          Таква би била и власт славног кнез-Лазара да је изабрао царство земаљско,   које би као свако друго било и прошло, као што ће на срећу да  прође и ова најамничка власт код Срба. Као што ће да прође свака овоземаљска власт, а само се Лазарева винула пут небеског царства, вјечног и непролазног.  Стога је Косово  за нас светиња, јуче и данас,   јер су на њему `Срби изгубили царство, честитога цара земаљскога`, али су заузврат задобили част да буду причесници непролазног  царства небескога у коме Бошко Југовић не престаје да у вјечном подневу “сагони Турке на буљуке и нагони на воду Ситницу“.

          3.  Утолико је позив слабовјерног Костића на одрицање од Косова за нас Србе  раван позиву на одрицање од христоподобне Лазареве жртве и његових косовских јунака, што је  у исходу   равно позиву на одрицање од  вјечнога живота у Христу. На то нас опомиње неувело косовско предање према коме је кнез Лазар лично од  Богородице примио књигу уочи боја  у којој је писало:

Царе Лазо, честито кољено,

Коме ћеш се привољети царству?

Или волиш царству небескоме­?

Или волиш царству земаљскоме?

           Овај несумњиви Христов борац  дао је  одговор који га је удостојио да се заувијек сврста под Његово вјечно окриље:

Коме ћу се приволети царству?

Да или ћу зарству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се приволети царству,

Приволети царству земаљскоме ,

Земаљско је за малена царсто,

А небеско увек и довека.

                   Упитамо ли се, макар и реторички, које царство воледе академик Костић?, одговор је несумњив:

                   – Он воледе царства земаљскога, којим влада цар овога свијета.

                 Сам од себе намеће се закључак да смо  добили  предсједника САНУ баш према нашој вјери, посланог да код Срба продуби кризу националног идентитета и кризу вјере у могућност побједе добра над злом које је толико ојачало да од данашњих Срба прави кукавице спремне да се без боја одрекну завјетног Косова. Који то чини у име најслободоумнијег народа српског који до данас остаде духом жив управо зато што  се бојао Кнежеве клетве и сачувао неоскрвњен косовски завјет.  Данас, пак  упитан му је духовни и физички опстанак на земљи отаца јер је огрезао у отпадији од Бога и не боји се више `су чим ли ће  изаћ` пред Милоша и пред друге српске витезове`.

             4.  Зашто је незамисливо да  би се  код некоћ богоизабраног народа јеврејског  у 2000 година дугој историји лутања по расејању, могао да појави неки дефетистички Костићев алтер его који би се осмјелио да од Јевреја  затражи да се одрекну  светог града Јерусалима, да га забораве,  само зато што је био палестински пуна два миленијума?

  • То је просто незамисливо зато што би такав истога часа био проклет за сва времена и он и сви његови и изопштен из јеврејског народа као највећи изрод,  отпадник и богохулник.

           Зашто је само  код нас Срба, скренутих са свијетлог светосавског пута у пустињу која непрестано расте, могуће  да такав  предводи академију наука, а да се у исто вријеме  у њено и своје лично име одриче  свете српске земље?  

  • Зато што је Кнез овога свијета, Сатана,  толико омрзнуо Србе да се устремио да их тотално уништи, физички и духовно, само зато што су православни.  Јер Кнез таме, силе и свакога зла  зна за снагу њихове молитве Господу, која га спречава да  устоличи свог сина погибли у трећем Соломоновом храму и прогласи га за лажног спаситеља човјечанства. Стога је у помоћ позвао тајне владаре овог палог свијета да му се ставе на располагање како би духовно уништио то племе Светог Саве  које неће да се одрекне Косовског завјета по цијену НАТО бомбардовања радиоактивним отпадом.  Ови пак нашли су помагача у лику предсједника  најстарије и најугледнију институцији српског народа,  Српске академије наука и умјетности: да нас позове да се сви јавно одрекнемо Косова као срца Србије. Знајући да ћемо се тим јавним чином у исти мах одрећи и Кнежеве посљедње вечере,  а самим тим и Христа Бога, распетог и светог. У томе је садржан есхатолошки значај одрицања од Косова, тог за Србе суђенога мјеста,   на којем толико упорствује несрећни Костић опсједнут тиме да морамо признати силу у топузу.

              5. Да се на крају овог текста подршке академику Предрагу Пиперу, још једном упитамо, обраћајући се академику Костићу:

               Зна ли тај заврбовани слуга Оца лажи, спреман да се домунђава са квислиншком власти  свјетујући нас да заборавимо крсташ барјак са Косова равног те да се као страшивице са њега занавијек повратимо – да такав захтјев није само  издаја косовског завјета већ  је раван највећој националној издаји?!

               Зна ли тај незнајша који све оне који  се боре да  Косово остане нераскидиви дио Србије, поспрдљиво   назива „опскурним манекенима патриотизма“ –  да   ако би се Срби  попут њега јавно одрекли Косова, да би се тиме  одрекли  и  Светог кнеза Лазара, а са њим и Христа повједоносца над сваким злом?

              Стога би  прије него што преда  кључе од српске академије наука и умјетности достојнима тога високог дома и историје наше, морао у најмању руку да се покаје  због свог грозног непочинства у коме је тражио   од Срба   одрицање од Косова равног, а са њим и од Светог Лазара Косовског и српске круне златне. Такође, да се покаје  што је тражио од српских академика да подрже његово јавно одречење од Косова и Косовског завјета, по којем су наши витешки преци пошли  на рочиште честитоме кнезу   како би „за крст часни крвцу пролијевали и за своју вјеру умирали“.

            То покајништво требало би да учини што прије не само због народа српског него понајприје због спаса душе своје – да у томе пожури  док  се  њега није  одрекао Отац наш небески,  а онда му спаса нема ни на небу ни на земљи.

              Ако ли се пак покаје и за спас Косова  призове Светога Лазара Косовског, а са њим и све друге српске витезове који својом крвљу натопише то косовско страшно разбојише, на које су пристигли  пошто  су се причестили светом крвљу Христовом  – и њега  ће  Господ јавно да призна за Христовог борца и  сачува  од сваког  искушења ђаволског.

                 У супротном,  пада на њега  Кнежева клетва  како ју је народни пјевач у стихове исковао: Од руке му ништа не родило …

Аутор: Проф. др хаџи Мирјана Стојисављевић


[1]Наша школа учи да смо се доселили иза Карпата, а руска, опет,  да су се доселили из Подунавља.    Значи ли то  да је сто хиљада Словена могло да пороби осам милиона Илира у околностима када цар Јустинијан има 600 хиљада војника? И да тај досељени народ који се пред Римљанима сакривао у воду дишући на трску, без опаљеног шамара   потом  асимилује све друге старосједилачке, цивилизоване  народе и притом славенизује цјелокупно Хелмско полуостро са свим његовим ријекама, планинама и градовима? Заиста,  интелектуалном паразитизму српске научне елите као да нема краја када је дозволила да се већ  два вијека проводи овакво наказно мајмунисање народних маса и препарирање ума кроз индоктринацију  лажном и дубоко антисрпском науком.

[2] `Процвјетаће и осилиће се они који чекају лажног месију`, пророчке су ријечи богомданих отаца наших којим нас припремају да без страха чекамо надолазеће немиле догађаје пуни послушности према Искупитељу свијета.

[3] Присјећам се тих догађаја из 1999. године  када је моја кћерка Ана побјегла кроз прозор  из школе коју су били закључали,  како ђаци не би могли да се придруже демонстрацијама у Бањој Луци организованим у знак подршке одбрани српске свете земље Косова и Метохије. Три дана  остала је без гласа од  подвикивања: Косово је срце Србије!  – Јест и биће, мила моја кћери!


[1][1] Ово излагање посвећујем српским јунацима, нашој „браћи Југовићима“ из Републике Српске,  близанцима Зорану и Горану Орељу, који херојски погинуше истог дана, 23. октобра 1994. године на подгрмечком ратишту као питомци Центра војних школа из Бањалуке у својој двадесетој години. Као српски добровољац  предавала сам им   књижевност од које су нарочито вољели епске народне  пјесме косовског циклуса. Нека је вјечна слава и спомен мојим ђацима, новим косовским витезовима, а нама да Господ подари снагу вјере да наставимо њихову борбу за Српство.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!