Продаја воде је доказ да заправо државе нема
Вода је благо
На Црквицама изнад Рисна током зиме падне највише кише у Европи, а на рту Оштро, удаљеном десетак километара ваздушне линије, падне најмање – што је још једна од специфичности сложене за тумачење Боке Которске. Сва се вода махом сјури низ фјордовске стране у брзе потоке, или нестане у шупљинама кречњачких стијена.
Љети је киша ријетка ријеч. Природа буде толико сува да борову шуму или маслињак почесто упали искра из погледа обалних љубавника.
Памтим једнодневне излете које је волио да прије нешто мање од пола вијека предузима мој отац, када би наша тада трочлана породица ишла пјешке дуго до извора Пијавица да пече месо или рибу на граделе, усред жарког љета поред хладне питке воде, чије се ушће у Бокешко море налази удаљено око седам километара.
Увијек кад чујем да је моја држава толико продала душу врагу да је дозволила да се приватизује оно што је Бог поставио да буде бесплатно, а то је извор воде, ја на српском каже ли се – дебото попиздим.
Јер је продаја воде доказ, у мору других, да државе заправо нема, него само има корпорација, којима наша власт дугује што је на власти.
Као Приморац који од рођења има искуства с рестрикцијама воде, нарочито сам наоштрен када је отимање насушне потребе у питању. „Грехота је“, каже Андрић, „дирати у живу воду, одвраћати је и мијењати јој ток, па макар само на дан или сат.“
Извор у селу Требесин, Бока Которска (Фото: Н. М.)
О изградњи малих хидроцентрала се тренутно не говори, али тиха корупција бријег рони, па се хидроцентрале и даље граде.
Пазимо…
По којој је то цијени наша влада допустила изградњу око 800 мини-хидроцентрала на бистрим водама? Да због 3% укупне електричне енергије останемо без многих вода? На питање ко је ту нормалан, цијела природа гласом пастрмки, кленова, мрена, ракова, жаба, птица, дивљих животиња и људи виче: нормалан је онај ко брани своје воде. А не онај ко их отима. Можда је боље рећи: сраман је до стрва онај ко воде подводи повлашћеним инвеститорима.
Деривационе мини-хидроцентрале су најјефтинији облик хидропостројења по систему. Оне запосиједају највишу коту због пада и кинетичке енергије, када се у цијеви – положене у корито ријеке – сјури до турбина сва вода са комплетним живим свијетом који у њој живи.
Инвеститори су толико бездушни да од људи у чијем је власништву природа, посебно пијаће благо, отимају не само издашне ријеке, него рјечице и поточиће који љети пресушују (?!).
Научен да и на заливској води Пијавици моја брижна држава Црна Гора може да забрани народу да у водоток стави сламку и из ње пије бисер-воду, ево каталога тек неких од ријека и рјечица, потока и поточића, које моја земља Србија не пије сламком него цијевима:
Ракитска ријека, Гржа, Темштица, Црновршка, Равнобучка, Алдиноречка, Вучиделска, Папратна, Попова, Радуша, Крањска, Студеница, Гокчаница, Рудњачка, Дубавска, Предолска, Дојкчиначка, Топлодолска…
Ово су имена тек 18 од 800 ријека предвиђених за еколошки одстрел.
„Вода је благо. Чувај је“ – мора да пише изнад сваке чесме, понајприје у школама, потом и у парламенту.
Вриједи устати да би се одбранило благо што га је Бог посадио да буде бесплатно. Сад, увијек, и у све вјекове вјекова.
Аутор: Никола Маловић
Извор: Стање ствари – Печат
