Mišljenja

Prodaja “dece za jednokratnu upotrebu“, po katalogu SAD-a

Foto: kurir.rs

S obzirom da vlada Srbije ne ulazi u raspravu o prodaji naše dece u inostranstvo, a da ih američka ambasada u Beogradu* i dalje nudi na “usvajanje“, to jest, na kupovinu, evo jednog šokantnog dokumentarnog filma francuske novinarske investigacione ekipe koja izvanredno predstavlja zastrašujuću i neverovatny realnost trgovine decom y SAD-y:

Film je izašao još pre šest godina i govori o jednom nama nepoznatom, nehumanom običaju u SAD-y : predstavlja re-adopcijy dece, to jest, “ponovno (re) usvajanje“. Radi se o tome da američki usvojitelji mogu da vrate dete agenciji od koje su usvojili mališane, ako se im dete “ne sviđa“, ako  ispolji neku slabost ili ako  jednostavno bude tužno, agresivno posle preživljenih trauma odvajanja od biološke porodice, odvajanja od svog naroda, jezika… Film nosi naziv “SAD – deca za jednokratku upotrebu“ ili na francuskom, doslovno prevedeno, “deca za bacanje“ ( États Unis – Enfants jetables ).

Na samom počegtku ovog strahovitog dokumentarnog filma, koji prevodim skoro u celini, možete da vidite decu koja defiluju na crvenom tepihu kao na modnoj reviji u jednoj evangelskoj crkvi y DIakon-y, u Pensilvaniji, Topton-y.  Ona tu, jadna i istraumatisana, probaju da se prodaju posle neuspelog usvajanja, ili “da se recikliraju“ po zna koji put, kao svaka druga roba.

Ilina, oko desetak godina, je prva koja izlazi na tepih, dok jedna gospođa predstavlja dete : “Ilina je divna devojčica, koja sebe opisuje kao nekog ko je pošten, voli da pomogne a takođe voli da crta, voli umetnost i dekoraciju.“

Drugo dete, crno, Lola izlazi na tepih, a glas “prodavačice“ svoju robu hvali: “Lola traži jednu tradicionalnu familiju, ali bi rado prihvatila i samohranu majku. Treba joj okvir i puno strpljenja (verovatno je ovo aluzija na to da je dete povređeno, ponekad teško). Želela bi da ima braću i sestre, starije od nje same“.

“Ovo okupljanje je odvratno i uznemirujuće“, kaže francuska novinarka. Svake godine ovaj “defile“ se organizuje sa ciljem da se deca usvoje. Teško je za poverovatri, ali ovi budući roditelji su tu da sortiraju i izaberu dete između 16 kandidata. Oni koji defiliju su tu po treći ili četvrti put i spremni na sve, samo da nađu trajni dom. Deci se daju nekoliko minuta da ubede pojavom, a onda imaju dva sata da popričaju sa eventualnim usvajačima. Ova metoda potresa našu savest.

Cyndy je neudata, ima 40 godina i traži jednog malog dečaka od 0-6 godina da usvoji. Kamera fokusira debeli katalog komepcialnog crkvenog društva sa ogromnim brojem dečijih lica. “Predlažete mi Jason-a ?“, pita Syndy i pokazuje ce lice jednog malog dečaka. Prodavačica joj kaže : “Y realnosti dečak izgleda mnogo mlađe (prodajna taktika, jer kupci traže mlađu decu)“.

“Tražim mlađe dete, ovde su sva starija nego što želim… Ovo je kao neki veliki sajam gde su produkt – deca. Za jednu buduću majku, ovo je uznemirujuće da se vidi“ kaže Cyndy za kamere.

“Ovaj strašan sajam dece je posledica re-adopcije, re-homing-a, to jest, ponovnog usvajnja. U SAD dete se može usvojiti, pa objaviti oglas da ga se otarasite. Na internetu možete naći hiljade dece za usvajanje, što je lice američkog košmara. Jedna četvrtina usvojene dece su ponovo napuštena od strane novih roditelja – to je oko 25 000 dece godišnje. Ona se zovu “deca za jednokratnu utrebu“ (na francuskom : “deca za bacanje“ ). Ona se prodaju i menjaju kao roba,“ zaključuje francuska narativka.

Ovde, mi možemo slobodno da zaključimo, da tri četvrtine dece dolaze iz inostranstva, dakle i iz Srbije, kako bi godišnja ponuda od oko 100 000 dece bila ispunjena za američko sramno “tržište usvajanja“. Jasno vidimo da se ameri još nisu oslobodili nekih tradicija trgovine robljem.

Dalje vidimo dečicu kojy predstavljaju sa svojim imenima : Frank, Nita… deca koja su bila prodata kao roba, napuštena, pa opet prodavana… Ovo je njihova priča.

Sama reč “re-homing“ koju u SAD upotrebljavaju za “usvajanje dece“ ima značenje po engleskom rečniku : “naći novog vlasnika za životinju za društvo / pratnju, uglavnom za psa ili mačku“ (doslovno prevedeno znači : “ponovno-udomljavanje“). Posle uslikavanja ove definicije na crnoj pozadini, vidimo zabrinuta, tužna lica dečice koju češljaju, doterivaju i spremaju za re-homing“, to jest “usvajanje“. Nekoliko sati pre defilea, deca se i šminkaju u nadi da nađu novi dom.. pokazuju dečka, Frank-a koji ima 14 godina i koga su roditelji napustili kad je imao 8 godina. On ide da se lepo obuče, doneo je svoje crteže da ih pokaže eventualnom novom ocu koji stiže na defile. Priča da su ga prvo stavili u dom gde je čekao na usvajanje sa svojom biološkom sestrom ali su ga odvojili od nje, što ga duboko traumatizovalo. Sada sâm, želi da pokaže svom trećem ocu, svoje najbolje strane, da je senzibilni umetnik kome treba dom. Tom, potencijalni tata je neoženjen, učitelj i stigao je bez da nešto specijalno očekuje (obučen u crveno, on ostavlja utisak pedofila; primedba prevodioca). Frank je ca kapuljačom prošetao po crvenom tepihu kao manekenka. Posle defilea, ima 2 sata da ubedi Tom-a da ga usvoji. Tom treba da plati 5 000 dolara za usvajanje što je dva puta jeftinije nego klasična adopcija. Tom čak ima pravo na probu – može da zadrži Frank-a nekoliko meseci pa da ga vrati, ako mu ne odgovara, Jedan dan posle snimanja, Frank je otišao kod novog oca Tom-a. Ali, posle 6 meseci Tom je javio da je vratio Frank-a u dom, zbog ne-kompatibilnosti. Frank se vratio u dom ! Njegova priča je priča desetine hiljada američke dece.

Nedostatak zakona u SAD dozvoljava sve vrste zloupotrebe. Pijaca dece iz druge ruke nudi hiljade dece, odmah, usvojivljih. Ni jedna od mnogobrojnih agencija za “usvajanje“ nije htela da primi francusku televizijsku ekipu na razgovor. Zato su francuski novinari odgovorili na jedan oglas, pretvarajući se da cy klijenti za usvajanje. Na pitanje, šta je potrebno za usvajanje jede devojčice iz kataloga, Justine, agencija je brzo odgovorila, šaljući cenu od 3’500 dolara, bez ikakvih uslova i provere identiteta. Novinarka je otišla u svojim investicijama i do familije koja hoće da se otarasi usvojenog deteta i koja objašnjava da mališan može odmah da dođe kod nove porodice i pre nego što centar za socijalni rad utvrdi da su uslovi za novu adopciju povoljni. Legalna procedura može kasnije da traje i do jedne godine.

Paralelan, još brži sistem “usvajanja“ postoji. Nita ima 19 godina i živi u lokaciji gde je pobegla od re-adopcije koju smatra prodajom ljudi. Njena definicija “re-homing“ je : Uvek biti spreman na odbacivanje. Soba joj prazna, a ona je puna rana. Pet puta su je usvajali, bilo gde, kod bilo kog, kao neki paket preko pošte. Nita je rasla u domu na Haitima, odakle jy je usvojila jedna američka porodica. Majka porodice je posle nekoliko meseci ponudila besplatno na usvajanje i jedna druga porodica je zadržala mesec dana kada su glasali, da li da je zadrže ili vrate – vraćena je u prvu familiju koja je nije htela, ali koja je zakonski ostala usvojač. U petoj familiji, Nita je pala na pedoKriminalce koje je prijavila policiji. Otac te porodice je osuđen na doživotnu robiju. U međuvremenu punoletna, Nita ne želi više ni da vidi prvu familiju koja jy je pet puta davala na usvajanje i koja se sama raspala.

Postoji samo jedan centar za pomoć adoptivnim roditeljima u SAD gde hiljade ljudi traži pomoć kako da izađu na kraj sa problemima koje deca nose sa sobom. “Videli smo zdrave porodice koje su poludele, jer nisu znale kako reagovati na agresije usvojene dece koja su vikala, plakala… zbog trauma iz prošlosti“- kaže direktorka tog centra  Puno roditelja  ima visoka očekivanje pri usvajanju i ne cxvata koliko problema mogu da iskrsnu. Nisu spremni za to bpeme. Terapija može da pomogne deci da ožale predhodne usvajanje pre nego što se vežu za nove. Na internetu nema kontrole i moguće je predati dete bilo kome. Predatori pedofili se tu često nalaze. Lažne predstave i lažni uslovi za usvajanje su mogući (Big mama – priča Megan).

“Sistem za re-adopciju ne bi smeo da postoji“, smatraju neki USA političari. “Decenijama na Internetu, trgovina na crno sa decom na virtualnom e-pijacama gde se deca napuštaju, samo ide dalje. Re-adopcija bi trebala da bude kriminalizovana. Država bi morala da pomogne usvajačima sa sredstvima da bi samo jedna jedina adopcija opstala.“ 50 miliona dolara je potrebno za ovaj budžet (pre 7 godina).  Niko u vladi ne smatra da bi taj budžet trebao da ima prioritet.

Na severu SAD-a stvoren je jedinstven privatan sistem za ovaj problem “dece za bacanje“ – centar za reedukaciju usvojene dece. Ova deca su bila usvojena iz inostranstva (verovatno i iz Srbije) i pokazala su se agresivna. Ona su bila suočena sa nasiljem u najmlađem dobu, neka imaju alkoholni urođeni sindrom… Za mnoge, ovo je zadnja šansa da izbegnu re-adopciju.  Pored sve dobre volje, ovaj centar u stilu izolovanog ranča, ipak liči na zatvor. Najstarije dete ovde ima 16 godina i tu je već 6 godina. Spava sa devetoro drugih u jednoj sobi. Njegovi roditelji ga ne žele nazad, niti žele da ga daju nekom drugom. Slika jednog manjeg dečaka sa ovog ranča koji bi trebao da spreči re-adopciju,  je ipak osvanula na sajtu za re-“usvajanje“ (primedba prevodioca: najverovatnije, dete je spremljeno za pedo-“file“ na ovom ranču, s obzirom da deca nemaju svoje sobe, svoju intimnost, koja je deo prava u pravnoj državi).

Dokumentarac završava sa suđenjem jednom pedo-“filu“ koji je dobio 30 godina zatvora. Megan-ina ćerka je bila svedok. Posledica ovog suđenja je promena zakona u državi Ohio – sada je objava za usvajanje dece preko oglasa striktno zabranjena i može da ide  jedino  preko sudije. Ali, samo 9 od 51 države su sledile izmenu zakona. U većini zemalja USA, trgovina decom ide dalje.  Ovo stanje je proizvelo zabranu usvajanja ruske dece od strane Amerikanaca. Da SAD ne bude više zemlja dece za kratkotrajnu upotrebu, treba da sredi svoj JURISTIČKI sistem i prilike 100 000 mališana koji se svake godine nađu na e-pijaci – završna rečenica, potresnog dokumenta o prilikama za usvajanje dece u USA.

Zašto vlada Sbije prati decu prodatu u inostranstvu samo dve nedelje, a ne više, postaje sasvim jasno – američki roditelji mogu da vrate neželjeno dete, pa bi opet pali vladi na grbaču. Komunističkim, ratnim i prostim vulgranim mafijašima koji decenijama prodaju našu izvanrednu decu, odgovara samo, da kasiraju pare, od prodaje. Dalje ih ne interesuje ništa. Nikada, niko nije ni reč izneo o prodanim mališanima.

Kako su Rusi pratili svoje mališane, sxvatili da su deca silovana od pedofila i bolesnika, pa glasali za zabranu usvajanja ruskih mališana u SAD ? Zašto naši nisu mogli da učine isto ? Ili, da bar imitiraju Ruse, ako nisu mogli i hteli da istražuju ? Ako su Rusi i Francuzi, znali šta se dešava, zašto su Srbi zatvarali oči, ćutali i dalje decu prodavali ? To normalni ljudi ne mogu da rade – samo mafijaši, psihopatske prirode, mogu.

Sama prodaja, kao deo “prava detteta na internacionalno  usvajanje“ definisanog i potpisanog od strane Srbije u Haškim dokumentima, jeste suprotna POVELJI LJUDSKIH PRAVA KOJA DAJE PRAVO NA PORODICU JEDNOM DETETU. Ali zar advokati, koji deluju baš kao i mafijaši, da se brinu o deci ? Ceo sistem je toliko perverzan, da mora da potone, bude spaljen i da ne ni ostane ni PEPEO od njega. Sasvim je jasno da juristički sistem ne štiti decu – niti na nacionalnom niti na internacionalnom nivou. Zato se deca otuđuju od bioloških roditelja koji su jedini pravi branitelji dečijeg blagostanja.

Ckriva ce, po svim medicinskim statistikama i jurističkim procedurama, da deca odvojena od majki, tešo bivaju traumatizovana za ceo život. I tako, umesto da se majke i porodice pomognu sa svim vidovima darežiljovisti, dobrote i milosti, one se ruše, razaraju otuđenjem, bezumno i sotonski. Majke zanemuju, očevi se obezpomoćuju. Srbija zamire.

Primetili ste da priča počinje upravo u jednoj crkvi koja se transformisala u modnu pistu za potrebe trgovine dece. Tu se vidi ko vuče konce u ovom strašnom i unosnom biznesu – teokrate su oduvek ako ne trgovale, onda iskorišćavale decu za svoje perverzne seksualne potrebe o kojima sam pisala ovde :

https://borbazaistinu.rs/mafijaska-drzava-zajedno-sa-ekumenistickom-spc-om-prodaje-srbsku-decy/

Vatikan i njegove španske, jezuit-ske sluge su najaktivnije u ovim sotonskim radnjama – prodaja dece nije ono najgore. Najpametnija, najsvetlija deca koja zrače dobrotu se oko jedanaeste godine privode tajnim ritualima  u kojima se žrtvuju đavolskim silima i njihova krv pije (Perth, Australia, 13-convents). Krađa beba ima istu svrhu – uglavnom se bebe koriste za sotonske rituale ili za dalju prodaju organa. A, zašto se organi ne smejy ni dobrovoljno davati – o tome sam pisala ovde :

https://borbazaistinu.rs/zasto-da-ne-damo-organe-za-transplantaciju/

Otimanje beba i dece, se sistematski sprovodilo u Španiji protiv roditelja koji su se stavli na stranu revolucionara. Njihova deca su davana na usvojenje frankstima. Mnoge bake, traže svoje potomostvo i danas po špaskim administracijama. Tako su postupali i argentinski diktatori – decu su otimali protivnicima režima. Postoje strašne reportaže o tome.

Tako, znamo da politički razlozi mogu biti razlog otimanja dece i sproveođenja tihog genocida koji se decenijama odigrava u zločinačkoj tišini mafijaške države Srbije, pored zanemelih majki. Zlo je toliko veliko i toliko strašno da je nezamislovo. Sasvim je jasno da prodaja dece ne služi dobrim svrhama – odvajanje od biološke prorodice je zlodelo koje mora da se kazni. Umesto da se problemi siromaštva, alkohola, droga, bolesti… reše na samom izvoru, u porodici koja je izrodila dete, problemi se ostavljaju nerešeni a deca odvode stvarajući i nezalečive traume kod roditelja koji se uglavnom ne podižu posle doživljenog državnog nasilja. Nesumljivo je da bi i tri divna sina Ane Mihaljice završila na crvenom tepihu američke e-pijace decom.

Ovaj francuski prilog o perverznom stanju na USA e-pijaci “za re-udomljavanje“ pratioca je dodatak švedskom dokumentarnom filmu koji je nedavno izašao u srBskim alternativnim medijima i koji opisuje kako se naša deca “usvajaju“ po Švadskoj. Spoznaja o ovoj internacionalnoj trgovini bi trebala da bude dovoljna da se cela zemlja digne kao jedan i promeni celokupan sistem. Postoje divne alternative njihovom sotonskom sistemu u kome i deca postaju roba.

SrBska vlada mora da padne zbog ovog. Ceo svetski  juristički sistem prava, takođe. Decenijsko ćutanje o krađi beba po srBskim porodolištima mora da uđe u isti fokus pod istu temu: OTIMANJE DECE OD RODITELJA i NJIHOVA UNOSNA PRODAJA PO INOSTRANSTVU. Sada je svima jasno, zašto država nema pare da pomogne siromašnim biološkim porodicama a ima pare da plaća “hraniteljske“ familije. Odvajanje deca od korena, od prirodne okoline, od Srbije – jeste cilj ovih delovanja. To su GENOCIDNE RADNJE koje moraju odmah da se stopiraju i krivično osude.

“Neka borba bude neprestana“

Svima sa blagoslovom,

prevela s francuskog i komentarisala,

Dr med Jasmina Vučić Peev

u srBskoj 7532-oj  godini, u suhom, 21-og

*

US embassy in Belgrade:

https://rs.usembassy.gov/adoption/

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!