Пробудимо се и пренимо из наркозе – последњи је час

Фото: Видовдан.рс

 ЖИВОТ ЈЕ (ЗА)УВЕК АКТУЕЛАН

Сведоци смо данас почетка краја једне себичности, једне потрошачке Дизниленд цивилизације која је сама по себи непоправљива креатура – карикатура. Њој је дошао крај, потрошила – појела је све, па и себе саму. Отезала се, и отезалааа… и нема куд више са својим испразним „животом“. Наиме: Старој вампирици, која нам је вековима сисала крв, поиспадали су зуби. Гледајући траги-комичан приказ њене апокалипсе, њене депресије препуне лицемерја и лажи, констатујемо уз помоћ Св. Николаја: Дрво познања постало је дрво злочина, глупости и леденог мрака… зналци овог света знају све, осим да су робови Сатане. О како сте глупи служитељи дрвета познања… несрећници, преко њега Сатана вам прави скалу за подземни свет и кад сване последњи дан, он ће се зарадовати броју своје жетве = Запад, За – пад, За – АД. На исти начин и због истих разлога отишле су и некадашње „велике империје“. Њихов рок трајања и (не)квалитет је искључиво зависио од принципа узрока и последица т.ј. како народна мудрост говори: шта си сејао, то ћеш и пожњети – сејао си добро, добру се надај, сејао си зло (сам си бирао) пакао те чека. Уједно поучени искуством кроз историју знамо да је свака империја, па и ова данашња, најопаснија не у свом зениту већ у свом суноврату (свака цивилизација када дође до врхунца своје (не)културе, одмах почиње и стрмоглави процес урушавања). Не прети ова данашња војно, са педерима, лезбејкама, наркоманима и нагојеним килавим хедонистима немогуће је кренути у било какву ратну интервенцију; не прети ни економски, ту су прсли  – јуан и рубља су нова платежна средства, опасност је бити близу таквог самртника и везивати се за њега (заразни матерјалистички дух), јер у последњем ропцу, последњем очајничком трзају може да те повуче са собом у незаборав и ништавило, а у паклу нема тог новца којим би могао да потплатиш (непоткупљиве) демоне да те не муче. Бежимо што даље од леша који одавно заудара, који нас је смрадом затровао и ушао у сваку пору нашег живота, избацимо из себе тај највећи, најглобалнији, најсвирепији и најопаснији вирус, не covid, него вирус нестваралачког, комформистичког, потрошачког, материјалистичког, самољубивог, саможивог, куловског, једном речју безбожничког духа. Ако се ми Срби као заветовани народ не тргнемо и не подигнемо ниво нашег битисања, који је тренутно испод животињског, од нас неће бити ништа озбиљно. Понајвише захваљујући жељи за ретардираном американизацијом т.ј. прозападном болесно – блудном (не)културом, од које преузимамо сваку глупост, довели смо сами себе у изопачено, изобличено, јадно и смешно стање. Унаказивши, нагрдивши ЛИК БОЖЈИ у себи и на себи, недостојни, без свечаног одела – свадбене одежде, заслужујемо осуду: А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу (Мт.22,11-13). Заиста Господе, овакав какав је модеран човек – није дело Твоје. Овакав какав је, творац је самог себе – име му је болест, име му је страх, име му је злоба! (Св. Николај). Немојмо се заваравати драги моји, у Царству Небеском неће бити места за обезбожене карикатуре људске, већ само за изграђену верујућу творевину по лику Његовом. Само такве личности Господ препознаје као своје, видевши себе у њима, познавши слично сличним – примаће их и прихватаће их као род „рођени“ (створени).

Пробудимо се зато и пренимо из наркозе – последњи је час; одбацимо, погазимо прљавштину прозападне културе, све те стереотипе и шаблоне таквог мртвила (из масе ђубрета у свим видовима уметности, узмимо на пример, филм јужни ветар: мајко мила каква је то шаблонизирана холвудска фекалија на наш начин – црно, ситно и јадно, или Пинк ТВ…), окренимо се, покајмо се, оставимо све чему робујемо и јурнимо за ЖИВОТОМ! Ископајмо затрпане богато добијене дарове и не враћајмо се несрећи својој – сиромаштву страсти, умножавајмо те таленте, мислимо, чинимо, радимо и стварајмо за афирмацију само онога што је добро – што ће бити на корист свима, окренимо се једни према другима, изграђујмо с љубављу добре милосрдне односе – наш однос према ближњем открива наш однос према Богу. Корачајмо напред са смирењем, скрећимо увек на праве стазе без страха, јер је Господ у нама и са нама, а кад је Он са нама ко сме против нас. Животни дух се не да уоквирити, ставити у стеге, у фарисејске калупе – Он је слободан! Он је неограничен! Запамтимо и најперфектнији шаблон (Запад) је ипак само шаблон, он се од тог све силног понављања на крају увек да усмртити па затим и усмрдети и убуђати. Мртвило јаче од живота! Да ли се то неко нашалио?!

                                                                                                                              ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!!

САБОР,САБОРИ, САБОРИСАЊЕ…

То је оно што нам је преко потребно – неопходно, наравно пре свега у Цркви.  Нечастиви (кроз екуменистички покрет) зна то, и баш ту удара свом силином наметнувши атомизацију црквено – литургијској популацији, свакоме понаособ, правећи од нас несаборне јединице (јединке). Па чак и удружења попут братства и сестринства при Цркви су само добро контролисане атомизоване групације. Захваљујући екуменистичкој упорности а и нашој пасивности, дешава нам се највећа несаборност у односу на све друге категорије људског живљења. У Цркву одлазимо искључиво зарад себе самих, заједница нас не дотиче (занима). Господ је рекао: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима. (Мт. 18, 19-20). Туге наше, данас нисмо у стању и вери ни овај минимум (а камоли 51%) да испунимо, а самим тим није чудо што бивамо у сталној опасности да се слијемо у делте јереси и отпадништва и да тако несаборни доживљавамо ко на лутрији, како се коме шта заломи. Немајући ни полазно дружење, ни изграђивање односа, а поготово саборисање у Богу – у Љубави речју и делом, не видевши и не осетивши присност и свеприсутност Његову, нити пројављујућу оллакшицу као последицу саборног деловања коју нам Он загарантова, ми упорно држимо то крајње место, да код нас Срба не може другачије, ту вековну матрицу да се стално на најгори и најтежи могући начин „судбоносно“ крвљу искупљујемо. А не мора тако, нити то Господ тражи од нас… По стоти пут поновити и по стоти пут на ово обратити пажњу: Ми као јединке ништа не можемо да учинимо за веру, него само ако се ујединимо у једно, онда је то снага и моћ (Старац Тадеј). Сви ситни, преситни, несавршени морају се здружити јер без саборисања које проузрокује пројаву и помоћ Божју слични смо римокатолицима, те смо самим тим и у њиховом друштву а једини начин да их се отарасимо и све те не-животне жабокречине (а и свих осталих негативних структура) је бити слободан за заједницу, не Старог Завета у који нас утрпавају кроз закон и правила, већ у испуњавању две највеће хришћанске заповести – опипљиво с љубављу живећи Православље! Будимо Хришћани речју и делом!!!

РЕАЛИЗАЦИЈА ПРАВОСЛАВЉА  – Св. Јустин          

…Подвижници су једини мисионари Православља; подвижништво је једина мисионарска школа Православља. Православље је подвиг и живот, зато се само подвигом и животом проповеда и мисионари. Развити подвижништво лично и саборно, – то треба да буде унутрашња мисија наше Цркве у нашем народу. Од парохија треба начинити подвижничке центре; но то може урадити само парох – подвижник. Треба појачати молитву и пост; развити благољепије црквено, јер је оно главно средство Православља којим оно препорођајно утиче на човека, нарочито на словенског човека. У том циљу треба оснивати православна братства при свакој парохији, која би имала за циљ: кроз Христољубље и братољубље смирено служити Христу и свима људима, служити кротко, смирено, пожртвовано до самозаборава. И службу проникнути молитвом. То је главно; то је неопходно. Но све то као предуслов тражи: да наши свештеници и монаси сами постану подвижници, – а за то: Господу Богу помолимо се.

ПРИКЉУЧАК…

Две Србије узајамно (паралелно) обитавају данас. Једна световна, у казану глобалистичко – екуменистичког поретка мучена, на жалост пре свега по свом избору, по свом нахођењу. И друга: духовна, слободна, у процесу кретње од ништавности до узвишености – прогледала у колико толикој мери ка бољитку. Прву чине посветовњачена „демократски“ изабрана издајничка позиција и опозиција и свих тих 58,72% гласача – несрећника, приде (велики проценат театар зомбија који вриште и млатарају заставама на скуповима – изборним кампањама). Сви су заједничког безбожничког духа; заокупирани једним истим циљем: незајажљивој јурњави за бољим хедонистичким животом и похотом (власт + новац). Такозвана опозиција – наказна творевина, лицемерна, издајничка, ситноћа душе; неприкосновени „пси чувари“ који одрађују улогу (у дугогодишњем серијалу „великог брата“), не рушења, него учвршћивања богоборачког АV трона. То су највернија изрођена дечица (чеда) његовог култа, дајући му легитимитет, неко свесно – неко несвесно, а нас минирајући на перфидан начин, укидају нам било какву могућност стварне промене. А за узврат од татка бивају добро даривани овоземаљским сластима и почастима. Ово речено, да се лукавство њихово разобличи! О власти као продукту нашег непокајања (водећи људи у свим структурама су плод нашег све-народног духовног квалитета или неквалитета) само једна једина мисао: Окруживши се горима око себе, немајући никакве шансе у скоријој будућности на пораз, сигурно нам прте пут у очајну EU – брод који тоне. Претворили су нас у земљу млакоња, где је достојанство и самопоштовање ишчезло, где тупост незадрживо цвета и где је кукавичлук завладао – те са таквом масом нас, није им тешко чинити шта год пожеле. Само „слеп човек“ не види да су нас довели пред свршен чин – продато робље, ухваћено у мишоловку. Не желећи да се окренемо јединоме истинитом Богу (Православљу), јер EU нема алтернативу, пристајемо да нас та иста EU – матора стрвинара и даље мрцвари, исисава и цеди. Само нас овог пута вукући спрат или степеник наниже у свој сатанистички бездан (отвара нам ново поглавље у провалији без дна – UNDERGROUND). Ту нам домаћи издајник – инфантилни празноглавац, како каже, преко prajda припрема што бољу позицију, што боље место у просперитет за нашу државу и за нашу децу – у паклу, зар не!? У тамни вилајет, препун бљувотина, перверзија, сплетки и мрачних тајни који кроз јавне медије, штампу, филмове, серије и позоришта, кроз школство, историју… нуди из почетка добре и неутралне доживљаје, па све до оних који су настрани и застршујући, а на крају отворено демонски. Социјално – ментални слој данашњице који прети младости сутрашњице. То је страшна заоставштина. Шта ће она у будућности унети у психу и карактер наше деце, нашег народа, не смемо ни да помислимо. Свесно смишљено и плански скоро идеално одрађено од стране слуга нечастивога. Другу Србију чине 41,28% оних који неће казан, који хоће живот ван њега – бирајући добро, а не по оној тупавој: од два зла бирајмо мање. Захваљујући овим (не)бирачима, Бог још увек држи Србију у животу. Радујмо се оволиком проценту трезвених и трпељивих (Београде Содомо и Гоморо – земљо Гадаринска, докле ћемо те трпети!? Да хоће ЕU да прими само тебе, тамо где и желиш па да остатак Србије прогледа). С друге стране медаље, туга је преголема јер је ова иоле свеснија половина народа, претходно већ објашњено: разбијена, растурена, распарчана – НЕСАБРАНА! (свака вашка обашка). И у овом случају опет свесно смишљено и плански још идеалније одрађено од стране… Ипак, не ропћимо, уздајући се у Господа, са жељом да ће не-екуменско свештенство и монаштво ступити на сцену (ако га има уопште, а верујемо и надамо се…!?) са Унутрашњом Мисијом Цркве, да сабере и просвећује овце своје, те да тако сложни у Христу и у Крсту, чак и по питању политичких избора имамо најјаче (непобедиво) бирачко тело. Слоган и поклич несрећника Б. Тадића „Ајмо људи“ је горд, неутемељен по хиреархији, безбожан, светован… Ми исправно рецимо: Ајмо Патријарси, ајмо Владике, ајмо Свештеници и Монаси – хоћете ли или не, сада или када? Ви сте со, необљутавите екуменизмом (јерес, власт, новац…), држите се Свето Отачке Вере Православне, будите вође речју и делом у првим борбеним редовима – не излазећи никада са попришта, а ми ћемо за вама таквима и по цену сопственог живота… Присетите се да привилегија не може без одговорности, одбаците луксуз на који сте навикли, изађите из ваших велелепних издања, бесних аутомобила и остале шминке, престаните да бивате сурогат хришћанства – да живите позоришно, посматрачко, пасивно Православље, ослободите се окова фарисејског формализма у којем сте заробљени, не чувајте у себи страх који вас је паралисао у време corone и уопште, обуците пар сандала на ноге, понесите сендвич и флашицу воде, будите јунаци и раскините своје окове јер Ви имате снагу да дрешите и везујете, КРСТ НА ЛЕЂА и навалите на позив – призив: Сабирајте растурене, усправљајте људе из дубине незнања – просвећујте помрачене, убаците нас милостиво у процес лечења – у духовној обнови, поставши сејачи чистоте. Да се спаси усев Божји док није коров потпуно преовладао! Само немојте ћутати и правити се као да је све у реду – мирна Бачка, раван Срем. Деценијама жељно очекујемо да проговорите (а не да вам ми причамо шта треба) и надамо се једном оваквом вашем обраћању, у посланици на пример:

СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

        Ми ваши духовни оци, размотрисмо и критички оценисмо своја (не)деловања. Пали смо и напокон смо свесни тога. Пожелели смо да се вратимо својој обавези, да преузмемо сву одговорност на себе и нађемо своју кривицу у суноврату којег преживљавамо. Знамо да смо код вас изазвали огорченост, саблазан… вероватно довели и у искушење – ОПРОСТИТЕ! Знамо да од нас, ваших пастира тражите херојску – живу Цркву са пророчком речју, актуелном проповеди за младе, која није посветовњачена, већ бескомпромисна, слободна и снажна. Цркву што се не боји да се одупре лукавом систему овога света, чак иако то доведе до прогона и мучеништва:

        – пре свега да будемо ослобођени за оно ново што нам је Христос дао – не живети себи него Богу и ближњима.

        – да признамо да је пад глобални проузрокован најпре падом нас Православних Архијереја

        – да нам буде циљ и задатак, да свака парохија постане центар кроз који би наш пастирски рад дотакао и обгрлио свакога човека и друштво у целини. Да заједно развијамо добротворну саборну делатност (молитва, просвећивање, мисионарење… нахранити, оденути, физички помоћи – сав живот да нам буде у испуњавању две највеће Божје заповести)

        – да не затварамо очи и уши на било какву неправду, већ да будемо спремни на сведочење и жртву, под број један по питању екуменистичког и геј кукоља у нашим редовима и по питњу свакаквог новотарисања и реформи Св. Литургије, поста, исповести, причешћа…

        – да нам подвижништво буде део природе и самим тим против отров култу потрошње… да будемо углед стаду, одбацивши страсти гордости, среброљубља и властољубља…

        – да јасно искритикујемо власти за вођење државе у пропаст… (издаја – продаја ресурса и духовних и материјалних, изазиање вештачке кризе ради пљачкања већ осиромашеног народа, општа квареж – врхунац лукавства и лицемерја…), да јасно обелоданимо превару запада: АV лидер западног Балкана, а за узврат добијају NАТО полигон на овим просторима. Да обелоданимо нашу велеиздају мајке РУСИЈЕ. (Која је срамота тежа од ове? Тешко нама, нема већег стида, него кад целокупни народ испуњава жеље свога непријатеља! )

        – да се безрезервно осврнемо на забрињавајуће стање породице, брака, образованог системадеце наше залутале (алкохол, дрога, блуд, секте…) и да све ресурсе које поседујемо, духовне и материјалне, управо исцрпимо до последње капи крви, до последњег новчића, за кориговање и поправак…

        – Исто тако, да наше наследнике – богослове, будуће свештенике и просветитеље повратимо из далеке земље порока у коју одлуташе највише нашом заслугом. Да се ману ноћног банчења, кафана, певаљки и сокачара, да се ману алкохола, дроге и односа са девојкама пре брака, и да им се за почетак поврати стид, срам и спознаја узвишености најодговорнијег позива.

        – да као пастири будемо склони сталном не-световном, него духовном разрешавању свих искушења и тешкоћа и да тако и паству своју у томе учимо… Томе у прилог да користимо дат нам хришћански ресурс: Литургије, Јелејосвећења, Молебани, Литије, молитве саборне и личне, расуђивање… вапаји, да плачемо и ридамо из свега гласа, да се у груди ударамо да би се у овом актуелном тренутку спречио долазак изопачене белосветске погани. (Мада искрено речено, због духовног пада ми њима хрлимо у загрљај – у њихову раван, а не они нама). Да се покајнички помолимо Господу да нас извуче из овог брлога (макар степеник више) да не би Београд постао највећа депонија, ђубриште – смећиште на кугли земаљској, ма у читавом космосу а ми помрачени народ, који би остао без живота у животном Сунцу!!!

        Црква је једина (жив организам) која може стати уз човека и подржати га. Црква – то смо сви ми (сабор), и у томе се састоји Њена и наша сила. А то јединство између пастира и пастве желе да униште „светски владари“. Они знају да ако поразе пастире, лако ће растерати и заробити стадо. Морамо признати, скоро да су успели. Нисмо реаговали на време, брзо и истински и довели смо до стања које је многе осакатило и повредило и које свима нама прави огромну штету. КАЈЕМО СЕ… и бесконачно пута тражимо опроштај, и од Бога и од вас – повереног нам народа! КАЈЕМО СЕ!!!

        Ипак, никад није касно, направићемо искорак. Да не буде више: не могу, не смем, нећу, не желим! Бог нас није створио плашљивим, већ нам је дао дух силе и љубави. Дао нам је част истинског синовства. Тим духом, збијени око наше хришћанске заједнице – наше Цркве Православне, бивајући свесни наших грешака, у потрази за смислом живота и љубави, жеља нам је да саобразно поделимо муку са вама, и да изађемо сви као једно тело, из ових сложених ситуација. Да нас Божја рука ојача и упути на пут спасења.

                                                                                               Патријарх Србски и преко 40 Епископа

Не дозволимо да ово буде само санак пусти, не дозволимо себи да будемо саучесници у стварању Али Бабе и 40 хајдука, не дозволимо да нас било ко или било шта укалупи – велики је улог а време је кратко. Не губимо и не траћимо га на политичаре, криминалце, екуменисте, педере, Крвате, Шиптаре… на натакање са њима – они то и желе, јер јадници опстају нашим бављењем с њима а нама ту бива укочен и заробљен духовни живот. Шта тражимо ми ту: Наказе и робове налик њима!? Раздвојимо се под хитно од дуалистичког надметања двеју крајности, које су у истом казану и код истог злог господара. Прође нам живот људи – бавимо се собом да би нас Господ удостојио животворног Крстоносног средњег пута. Без духовног разрешења и покајања, грешних пастира и нас грешног народа, нема нам спаса. Без узајамне комуникације и узајамних повратних информација, без синергије четири С у крсту – тешко нама! Морамо сви заједно мењати огреховљене животне навике и ослободити се екуменистичког система – јарма, не тражећи разрешење одозго, од њих, већ одоздо на маргини као кад је Христос сакупљао рибаре, правио од њих војску за уништавање сваког система и мрежа смртних (ђавољских) – давши им у сабору слободу, силу и моћ… Потрошачка западна цивилизација је мртва – не лепимо се за њу; то је празна љуштура (као и Ватикан) у којој је остала само грамзивост, насиље и присила. Оно што не- носи у себи живот, доброту, стваралачку енергију, имаће тенденцију нестајања. Запажамо већ у овом деликатном тренутку, да нечастиви (кроз своје следбенике) посредством онога чиме ратује са слугама Божјим, посредством тога руши властиту моћ, не својевољно, него када мудри и вешти Бог искористи његово оружје и његове методе против њега самог. А долази и дошло је време (и увек било) где ће само они који понесу барјак: који се безазлено а мудро труде, који се жртвују и стварају, који с љубављу служе Богу и ближњима до самозаборава, само такви ће као носиоци барјака  носиоци светлости, хватати прикључак и корак са животом = Богом. Као што рече Св. Владика: „Радост је у давању. Благо ономе који служи и који је на корист другоме, јер неће остарити – биће вечно млад“. Потрудимо се да будемо и ми део ове истине, да будемо слични семену баченом у плодну земљу које поништавајући себе (нестаје као такво) задобија Васкрсењем нови облик, нови живот – огромни, стоструки плод. Само да не закаснимо! Много је званих а мало је одабраних – имамо ли страха Божјег!

ДАЈ НАМ БОЖЕ ДОБРА ПОПА И РОДНУ ГОДИНУ!!!                                   

Аутор: Будимир П. Стојанов                                                                                                                         

П.С.  БОГ ДАЈЕ СВЕ НА КОРИСТ!

Немајући квалитет и способност за боља духовна разрешења, тврдокорно непокајани хитамо стрмоглаво ка задњој могућности искупљења – ка тешкој муци. По Правди и Љубави небеској, батине (опомене) ће бити све јаче и јаче, и биће злата вредне. Захвални будимо на невоље и страдања које предстоје – заслужили смо их, па чак и на покварености и нестрпљивост наших непријатеља будимо захвални, јер сва ова искушења и тешкоће су нам позив за узвишенији живот, позив за покајање, преиспитивање и корекцију (поправак) – заокрет са странпутице и повратак у окриље Господа Бога нашег. Нека буде било шта, само да се прекине ова воденица смрти, овај свакодневни деценијски покољ – масакр Србских душа, обитавањем у западном сатанизму и у погубној јереси Ватикана. Пажња свима, одлука је на нама – Хаос влада светом, али не бојмо се, хаос неће победити… оно што тежи да умре, умреће, оно што тежи да живи, живеће – регрутација је у току!

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!