Проблем је у онима који осуђују студенте, а не у студентима
Онај ко је осуђивао студенте да су „сатанисти, идиоти, плаћеници“ под маском “преподобија“, да никакво таласање нема смисла, да ми који пружамо подршку студентима у том смислу (без еуфорије и очекивања нечег невиђеног сјајног) “чекамо боље време, а не Христа“ – видимо на основу овог текста вл. Максима да такав није могао да се уклања од зла, већ га је тим својим ужасним навијањем против антирежимске стране заправо подржавао из петних жила. Макар да је ћутао или рекао једном да је све илузорно, па се повукао из “блата“ у “тиховање“, али не, део “верујућих“ је дан и ноћ ширио офанзиву буквалног пљувања младих људи прво зато што нису помињали Бога, а онда када су Га и помињали (заставама, иконама, песмама, славским колачем) што тобоже нису радили све по типику и слично. Јер, владика каже јасно да су млади морали некако реаговати, јер им то налаже савест. А ти нападачи, махом нису били ни крштени ни црквени у своје младо доба. Лицемерје на куб.
Студентски захтеви су ограничени на неколико услова који нису идеолошки и као такви су нужни да им се да условна подршка (то је оно што студенти “неће“), али не и довољни за бланко подршку за неку нову визију будућности (што студенти нигде и не истичу), а што ће рећи – таласање против антинародног и издајничког режима да, не и фаворизовање ове или оне странке, ове или оне идеологије након АВ. Без еуфорије и идолопоклонства. Када се ово зло смени, против наредног се мора таласати, ако крене путем претходника, премда би најбоље било протесте усмерити што је пре могуће на Патријаршију због екуменизма, али то можда неће бити могуће одмах, јер је потребно да млади сазнају боље своју веру и проблеме у Цркви. Зато су ту ревнитељи са разумом да студенте подрже, али да им сведоче својим примером и делима (не толико речима) где је корен зла.
Они који само бљују осуде према студентима (већ месецима, и то жешће и јаросније него да су плаћени СНС ботови, а можда неки од њих и јесу ко зна), не да им неће помоћи у томе да дубље загазе у веру, већ ће их само одбити сасвим. И не само то, већ ће својим фанатичним и непристојним навијањем против студената (а самим тим и навијањем за другу страну, ма колико се правдали), навући на мирјане Егзила неке мрље које немају везе са везом. Ја први кажем да нисам као они. Нека би им Бог дао времена да схвате да је проблем у њима (говоримо о овом питању), не студентима. Нека пажљиво прочитају следеће владикине речи:
“Очито смо, ми Срби, њоме кажњени и то из истих разлога. Не зато што је српска омладина пружила отпор злу (кад стари, титоистичко-идеолошки „лоботомирани“, не желе, млади морају нешто предузети, а и савест хришћанска на то обавезује), већ зато што су и стари и млади очито изгубили духовни компас. Зато, попут нашег епископа, владике Ксенофонта, отпор злу подржавамо, али не и даље од тога, јер се то „даље“ не назире, барем не довољно јасно. Стога није могуће дати бланко подршку и некоме или нечему што би следило после текућих протеста, јер се не види куда тачно они воде? Посебно што студенти сами, често истичу, да међу њима не постоји ни елементарно идеолошко јединство, дакле, да поновимо: зна се само против чега су, али не тачно и за шта су? Знају свој став до пола, а од пола па надаље није прецизиран. Претпоставка је да ту прву половину свако словесан подржава, а другу није ни могуће подржати, јер је, углавном, непознаница. Уклони се од зла и чини добро (Пс. 34, 14), то је целовит корак напред, уклонити се од зла је само пола тог корака. Управо то „уклањање од зла“ (режимског, али и идеолошког, а још више јеретичког-екуменистичког), подржавамо, али и идење ка добру саветујемо.“ (1)
Аутор: Марко Пејковић
(1) Владика Максим: Отпор злу подржавамо, али не и даље од тога…
