Пример за сва времена како се ради са домаћим издајницима и страним плаћеницима…
4. фебруара 1804. године догодила се никад заборављена и у песмама Филипа Вишњића опевана сеча кнезова. Умногоме се данас, по страдању и поробљеношћу, можемо поредити са ондашњим Србима. Ма, шта Србима. Србендама! А зна се ко су дахије наше данашњице.
Турске дахије Београдског пашалука организовале су сечу кнезова, у којој су убијени неки од највиђенијих Срба тога времена, попут Алексе Ненадовића, Илије Бирчанина, Хаџи-Рувима и других. Циљ дахија је био да погубљењем кнезова уплаше народ и спрече побуну, међутим овим је само убрзано избијање Првог српског устанка.
На дан или два уочи устанка, седео је Карађорђе са неколико својих суседа пред кућом, у Тополи. Говорио је оштро:
„Овај се зулум више трпети не може и не сме!
Ваља нам Турке уништавати, да им се не стрв не зна!
Али, да вам кажем шта мислим: слоге међу нама нема.
Неки ће из нас стати на страну Турака.
Е, такве, који год са нама у слогу не крену, треба силом натерати.
Сви Срби да устану на зулумћаре!
Ко са нама неће, турски је слуга и као са Турчином и са њим ваља чинити!“
До њега је седео Станоје Главаш, замишљено гладећи брке:
„Ако нешто хоћемо да постигнемо, ваља нам подићи сав српски народ на борбу. Нама повратка више нема и зато треба одмах да решимо шта даље. Ја мислим да идемо на Београд, а успут да палимо ханове, изгонимо Турке и да дижемо народ на устанак.“
Исте ноћи, као фебруарска мећава, скоро две хиљаде устаника похрлило је најпре у орашачки хан, па у Раниловиће. Ханове запалили, зулумћаре што побили, што отерали.
Затим су пошли даље, газили, палили, јурили, секли. Дрлупа, Рогача, Дучина, Стојник, Сибник. Пред јутро, Карађорђу је, разочаран, дошао Радоје Маринковић Трнавац, да му јави да није успео да побуни и подигне народ у Венчанима, Стрмову и Тулежу, јер је тамошњи виђенији трговац, газда Тома Грбовић, наговорио људе да се не дижу на Турке.
Карађорђе је у Венчане стигао са, сада већ, више од четири хиљаде устаника. Успут је прошао кроз оба непобуњена села, узимајући из сваке куће, милом или силом, по једног наоружаног човека.
Газда Тома је већ био побегао. Карађорђе је наредио да се, за пример осталима, али и за поруку газда Томи, један од заробљених Турака обеси на вратима његове куће, а газда Томиног сина је прикључио устаницима.
Тако се то ради са домаћим издајницима и страним плаћеницима…
Мудро се то и фино каже, да је историја учитељица живота…
Аутор: Сашка Љубичић
