Пример како необразовани лажни неутралац покушава да исмеје студентске протесте
Ова објава је пример како необразовани лажни неутралац покушава да повуче историјску паралелу између наших предака који су дизали Први устанак против дахија и данашњих протеста студената и народа против режима. Овом ироничном сликом хоће да каже како наши преци нису сарађивали са султаном и другим Турцима против дахија, већ да су храбро одмах ударили на све њих, док данас – наводно – студенти и народ улазе у блато политике сарађујући са људима који су – опет сви наводно – експоненти Вучићевих глобалистичких газда. Те да је сулудо обарати Вучића са људима који су из истог кола као и он.
На страну сад што је од свега најбесмисленије што лажни неутралци као он нон-стоп искључиво или скоро сасвим нападају једну страну, тј. што су у хистерији и страху што се једној страни љуља столица. Тиме откривају за кога раде. Но, ова објава је сасвим историјски лажна.
Наиме, наши преци су дигли устанак, управо тако што су сарађивали са мање лошим Турцима по њихове интересе у датом тренутку. И пре устанка су Срби ратовали заједно са турским спахијама и београдским пашом Хаџи-Мустафом против дахија и њиховог покровитеља видинског паше Пазван-оглуа. Када су дахије убиле српског покровитеља Хаџи-Мустафу, завели су терор. Отимали шта су хтели, не само новац. Отимали су децу, девојке и удате жене, силовали их месецима и годинама, растурали Свету Тајну брака. Наше олтаре у храмовима су поганили изметом од коња и говеда. Опет, само десетина народа је активно решила да се томе супротстави латентном хајдучијом, остали су мирно посматрали ова скрнављења Српства и Вере. Дакле, велика већина је тешко била побожна, осим на устима номинално, али на делу – мркли мрак.
Мањина кнезова и свештеника, са десетином народа која се охајдучила у неку руку, одлучује да дигне устанак на дахије. Не на султана, не Османско царство, већ само на дахије. И пишу писмо султану, моле га да им постане савезник у борби против дахија. Он то чита и пише дахијама да престану, јер ако још једном чује од Срба за зулуме, има заједно са Србима да потуче дахије и истера их из Београда. Дахије су још пре султанове претње сазнале да су Срби писали султану против њих, да се жале. Дојавили су издајници из редова кнезова који су знали за писмо. Онда дахије одлучују да велику већину кнезова побију и заврше почети геноцид над Србима.
Срби нападају дахијске ханове и у томе имају помоћ турских спахија (старих феудалаца). Када је дошао босански Бећир-паша, замолили су га да им помогне да ухвате одбегле дахије које су се склониле на Ада-кале, острво код Ђердапа којим су управљали Турци. Бећир-паша одмах налаже рођаку управника турске тврђаве Ада-кале да помогне устаницима да ухвате дахије. Он је поручио Србима да ће издати дахије и онда је Миленко Стојковић посекао ноћу на спавању дахије и послао главе устаницима у Београд.
Тек после тога, Срби полако почињу да без икакве турске помоћи освајају даље своје слободе и тек након 1807. објављују рат султану, дакле више од три године након почетка устанка. У почетку, Срби су желели само званична дотадашња права која су имали од султана – ништа више.
Дакле, и те како има смисла борити се у политици (не говорим о личним животима појединаца) против већег зла уз помоћ сарадње са мањим злом. Није то једини пример у нашој историји. Ко тврди другачије спиновањем и манипулацијама, као што то данас раде лажни неутралци на Вучићевом списку сарадника, тај минира било какву борбу ка већим слободама српског народа у политици и заправо држи страну савременим дахијама оличеним у Аганлији Вучићу (АВ).
Тачно је да је након (па и ту току самих устанака) Србин заражен западним идејама лажног просветитељства. И да смо после плаћали велике цене због тога. Али, то никако не значи да није требало дизати устанак против дахија, сарађујући тада са мање лошим Турцима по Србе. Јер, да се нисмо дигли, дахије би довршиле геноцид – претвориле би све наше храмове у кокошињце и штале, отели би нам жене и девојке, уништиле заувек Свету Тајну брака, ми бисмо нестали као народ, као колектив. Појединци би се спашавали увек као и до краја времена, али ми бисмо као народ нестали. Не бисмо имали СПЦ касније, не бисмо имали Св. аву Јустина нити Св. владику Николаја и друге светитеље. Они, и ако би се родили таквог формата – припадали би неком другом народу.
Вучић данас у степену не примењује дахијско насиље према нама, али суштински спроводи тихи и капиларни геноцид над Српством (делимично и Вером кроз пумпање екуменизма у дослуху са Порфиријем). Предаје Шиптарима и глобалистима КиМ који су срце Србије, јер су освештани монашко-манастирским наслеђем, моштима мученика и Лазаревим Заветом. Уводи нас у ЕУ и суптилно у НАТО, пропагира вештачку интелигенцију, биополитику корона-мера и вакцина као законски обавезне. Крши Устав и законе када промовише премијерку која има лажну супругу и лажно дете, организује геј-параде на којима се мала деца шарају у ЛГБТ боје и скарадности.
Због тога, треба са мањим злом обарати ово зло које је сада на власти. Ако се то мање зло сутра када дође на власт покаже као једнако или веће зло него Вучић, исте секунде креће побуна и против њега. Јер, до сада је често наш народ обарајући једно зло мислио да је све готово и да следе бољи дани, па се опуштао. Не, када се смени Вучић морамо исте секунде мотрити и бдити над корацима нове власти и исте секунде кренути у бунт ако застрањују по битним питањима.
Имамо данас друштвене мреже за писану и говорну реч уз помоћ које можемо да таласамо (и које имају огроман утицај на јавно мњење), то није толико скупо нити одузима много времена. Ко може, правац и улица и протести и други облици грађанске непослушности. Уз Божију помоћ.
А паралелно радити без икаквог прекида на духовној обнови и успостављању будућег неонемањићког поретка када душе буду зреле за то.
Аутор: Марко Пејковић
