Историја

„Пријатељски“ Немци у нашим данима

Фото: Shutterstock

И пре дневника Пинокијеве телевизије знао сам да је у Тирани држан некакав „регионални самит“, али ми остаде нејасно по чему би тамо и Украјина била „регионална“. Тек кад чух да Председник Вучић дневничким слушаоцима и родноравноправним слушалицама „реферише“ о понечему што се тамо дешавало, због чега и рече „хвала Урсули фон Лајен“ (1958), председници некакве европске комисије, прогледао сам: пред осталим регионалцима, нарочито украјинским „заступником“ ововремене евроунијске и сeверноатлантске војне „мисије“ против Русије (који је на себе преузео да, у њихово име, оживи фашистичку идеологију и праксу за које се веровало да су искорењене после пораза Хитлерове Немачке), Србе је требало послати на „поправни“ јер се 1941. године, једини (уз Грке) нису прикључили свим „осталим“ европским земљама у немачком нападу на Русију.

„Поправни“ наравно, јер се крајем прве декаде јуна 2022. године, званична Србија није одазвала „понуди“ немачког канцелара Олафа Шолца (1958) да се „придружи санкцијама Европске уније Русији због рата у Украјини“. Кад је у питању злочиначки арнаутски прогон србског народа по Метохији и Косову, исти тај Шолц устврдиће да је немачки „став по питању Косова дуго познат“, што значи да се постојећи проблеми могу отклонити једино признањем затечених прилика настајалих по „поруџбини“ и у интересу немачком и америчком.

Исти тај Шолц, и овога пута као Немац врло заинтересован за србско питање, изјавио је 4. октобра 2023. године да за њега „веома важно да ситуација не ескалира даље када су Србија и Косово у питању“, те да је „веома смо посвећен мирном решењу“, у чему га „посебно активно“ подржавају Француска (чије је „савезничко“ држање средином јесени 1915. године довело до србског страдања током „Албанске голготе“ – што непаметним Србима није сметало да јој у Београду подигну „споменик захвалности“) и Италија (постојбина оних које србско памћење познаје као „Латине старе варалице“) „вредно радећи на решавању заиста тешке ситуације између Косова и Србије“.

Ако се то некоме могло учинити недовољно јасним, Шолц се двадесетак дана касније потрудио да објасни како он у име Немачке, Емануел Макрон у име Француске и Ђорђа Мелони у име Италије (ово двоје последњих као „нечији“ послушници), траже од Србије да „де факто призна независност Косова“ по рецепту који су им пре нешто више од пола године, 17. марта, „дошапнули“ њихови специјални саветници , „да Србија треба да се помири да је Косово суседна земља која има своје место у међународној заједници“.

Све то, већ поменута Урсула, и она из Немачке, али на „високој“ управљачкој позицији у фашикратској Европској унији, последњег дана истога тог октобра притврдила је једном простопроширеном „поуком“ да“нормализација односа Београда и Приштине“ подразумева „де факто признање (и) предвиђа … да Србија призна косовска документа и институције“, што ће „утрти пут нормализацији односа Србије и Косова“, као „неопходан предуслов за европски пут“.

Европски пут за који ће Владимир Филиповић у својој докторској дисертацији „Утицај Немачке на политику проширења Европске уније на Источну и Југоисточну Европу“, одбрањеној 4. октобра 2019. године, рећи „да ће Немачка на одлучујући начин утицати на даља проширења Европске уније на Источну и Југоисточну Европу и да ће се та проширења спроводити у складу са њеним интересима“.

О каквим се интересима стварно ради, видљиво је и из изузетно погубног србског искуства са Немачком током последњих четврт века, макар колико нам га неко представљао „пријатељским“.

Са циљем да створи те­оријски основ за претварање свога гу­битничког статуса у побед­ни­чки, највећа европска економска и по­литичка сила Немачка, потрудила се да најпре разбије Југо­сла­вију, да против Србије окр­е­не све дотадашње њене (Србијине) „сестрин­ске“ републике (или „братске“, како се коме више сви­ђа, у оба случаја „јединствене“), да се Срби из отцепљених ре­пу­блика (у међувремену прогла­шених за са­мосталне државе) из­ло­же биолошком уништењу, да за оружа­ни отпор животно угро­же­ног србског живља окриви Срби­ју, да про­тив ње окрене војну силу европског демократског запа­да (и аме­ричког покровитеља) и да, пошто се очекивана војна интер­вен­ција оконча победоно­сно, Србију избрише са земљопи­с­не карте.

Подразумева се да је Немачкој било врло стало да у томе послу не буде сама, чак и да њена улога буде што мање приметна. Сто­га, цео тај будући „победнички“ концепт био је врло сложен, али зато разрађен до најситнијих појединости.

* Немачка је прва најавила (децембра 1991) да ће суспендо­вати све своје споразуме о друмском саобраћају са Југославијом, а припремни период за увођење економских и политичких санкција она је искористила да не преузме уговоре које је Немачка Демо­кратска Република (Источна Немачка) имала са Југославијом: Конзуларну конвенцију о стату­су трговачких бродова и посада у страним лукама и Споразум о трговини и пловидби. Истовре­ме­но, она је суспендовала своје споразуме са Југославијом о вазду­шном саобраћају.

* У такозваним дипломатским настојањима да се призна не­за­висност осамостаљеној Хрватској (и Словенији, наравно), пред­њачила је Немачка, мада је из Свете Столице, познатије као Ватикан, још 3. октобра 1991. године најављено да се „ради на хрватскоме међународном признању“.

* Немачка је 19. децембра 1991. објавила да признаје прогла­шену хрватску и словеначку самосталност и да ће то признање „ступити на снагу“ 15. јануара 1992. године. При томе, Немачка се није освртала на бројна упозорења да такав чин може да изазове крвопролиће, због нерешеног статуса србског становништва у тим државама, нарочито у Хрватској. Пошто се Немачка тако енер­гично залагала за признавање Словеније и Хрватске, Берлин је оптуживан да је једнострано и преурањено подстицао раздвајање југословенских република, чиме је убрзан распад Југославије.

* Ватикан је признао Хрватску 13. јануара 1992. године.

* Без обзира на то што је немачко признавања хрватске и словеначке независности подстицало подозривост Европске зајед­нице да уједињена Немачка, помоћу политике према Југославији, жели поново да преузме водећу улогу међу европским силама, 15. јануара 1992. Хрватску је признало свих дванаест тадашњих чла­ница Европске уније; учиниле су то још и Аустрија, Бугарска, Маџарска, Пољска…

Наредног дана, маленкости овог потписника тада се дало да за Танјуг изјави, између осталог, и следеће:

Делимични расплет југословенске кризе, на начин са којим смо се срели кроз признање Хрватске и Словеније… потпуно је очекиван. На де­лу су се нашли немачки крупни финансијски ка­пи­тал наслоњен на јефти­ну радну снагу из Источне Немачке и ватиканска католичка интернацио­на­ла. Њима уз бок стала је пре­плашена Европа која као да је заборавила своје искуство од пре пе­десет или седамдесет пет година. Нема разлике у наступу Не­мачке данас и у периоду пред Први или Други светски рат.

Актом о признању Словеније и Хрватске Ватикан је прејуди­цирао од­луку Европске заједнице, али и јасно ставио до знања да се у томе свему мора видети вер­ска компонента. Није се могло деси­ти да, после тог признања, Европска заједница посту­пи друкчије но што је поступила.

Словенија и Хрватска ишчекивале су те потезе, јер су њи­хова ру­ководства, огрнута лажним југословенством (и припрема­јући се да Ср­би­ма „уместо златног коња врате ислужену рагу“), по­м­но пратила и поли­ти­ку Ватикана и оних који су са Запада ту по­ли­ти­ку подржавали. Србски народ, уљуљкан анационалним југо­сло­венством, морао је у свему бити за­течен. Током прошле године (1991), када је почело са наоружавањем хрват­ских паравојних ор­ганизација и чланства „политичких странака“, мора­ло је свима бити јасно да католичка Европа улази у завршни обрачун са пра­во­славним србским народом. Срби из обеју крајина су, нажалост, из држања немачких политичара јасно наслутили да се ради о об­нови фа­ши­з­ма. Опет нажалост, многима у Србији, и даље оптере­ћеним лажним југо­словенством, космополитизмом и интернаци­о­нали­змом, још није јас­но да је Хрватска у овај рат ушла само због тога што је рачунала на по­дршку са запада, пре свега из Немачке која се, наравно, не ангажује директно у овом вој­ном сукобу, али сво­јим јаким утицајем у Европи омогућује Хр­ватској да води рат.

* У „правом тренутку“ (крајем маја 1992) појавила се једна „тајна студија“ Европске комисије с основним ставом да еко­ном­ске санкције против Србије не би имале успеха уколико их не по­држе Русија, Кина и још неке изваневропске земље. У тој се сту­дији истиче да би за Запад била ма­ња корист од економског не­го од политичког кажњавања, буду­ћи да би се санкције могле у из­ве­с­ној мери негативно одразити и на неке чланице Европске за­јед­нице, којима је током 1991. године Југославија пласирала више од половине свог извоза разних роба. Ова студија позабавила се и забраном коју су Сједињене Државе већ поставиле ваздухопло­ви­ма Југословенског аеротранс­порта (ЈАТ); слетање авионима ЈА­Т-а на аеродроме европских земаља не може се забранити напре­чац, пошто „већина земаља ЕЗ има оба­везу да годину дана раније најави обуставу ваздушних веза са Ср­бијом и Црном Гором“.

Закључни став ове тајне студије гласио је да би много више ефекта имало „политичко а не еко­номско кажњавање“ преоста­ле Југославије. „Власти у Бео­граду су познате по томе што нису много осетљиве на економски прити­сак, али су много пута показ­але како им је важан »ауто­матски и при­родни континуитет старе и нове југословенске феде­рације«. Због тога се чини да, изнад свега, власт у Београду мора да буде изолована на међународном нивоу“.

Тадашњи немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер сматрао је да, пошто остале чланице Европске заједнице нису прихватиле увођење економских санкција против Србије, признавање независности остаје једино политичко средство при­тиска на србског председника Слободана Милошевића.

* Када је југословенска држава, 1999. године, кренула да суз­бије шиптарску терористичку активност на Косову и Метохији, Северноатлантски пакт (НАТО) умешао се у сукоб и војно подр­жао шиптарске терористе. Немачко учешће у необјављеном рату деветнаест земаља Северноатлантског пакта 1999. године пред­стављало је праву прекретницу немачке спољне политике устано­вљене оснивањем Савезне Републике после Другог светског рата. Мада је могућност за учешће немачке војске (Бундесвера) у оружаним сукобима ван територије НАТО створена 1994. године, одлуком Уставног суда о ангажовању авиона-радара Авакс, њено укључивање у интервенцију довело је до бурних реакција и у Немачкој. Ипак, превладало је схватање да је то учешће логична последица веће политичког утицаја Немачке у Европи након уједињења. У Србији, наравно, немачко учешће у интервенцији НАТО оцењено је као наставак традиционалне немачке анти­србске политике.

* Немачка је признала лажну државу Косова 20. фебруара 2008. године, три дана по успостављању такозване шиптарске независности. Председник Венецуеле изјавио је да његова земља неће тај чин признати, пошто је до њега дошло под притиском Сједињених Држава.

* Србија је захтев за пријем у Европску унију поднела крајем децембра 2009. године; још није примљена, пошто су предност има­ле земље које су биле немачке савезнице у свет­ским ратовима.

* Крајем августа 2012. године, немачки лингвист Михаел Шацингер, највероватније на знак из немачког политичког врха, предложио је да се Срби одрекну србског језика и да свој језик на­зову југословенски. Када је већ тако, не би требало да буде изне­нађење ако се, једнога дана, пред Владом Републике Србије нађе захтев њених западних (римокатоличких) „пријатеља“ да, ако јој је већ стало да Србију гурне у чељусти Европске уније, укине не само србски језик већ и све што носи србску ознаку, чак и име „Србија“.

* Некако у исто време ( две године раније), Бранислав Гулан, члан одбора за село у Академији наука, наводно србској, и Вечер­ње новости поплашили су Србе наводом да их Европска уни­ја неће примити у своје чланство док не врате имовину подунав­ским Швабама, иако су морали знати да су и Чеси и Пољаци ушли у Европску унију упркос чињеници да су „своје“ Немце иселили од­мах после Другога светског рата.

* Иако се са више страна могло чути да се од Србије не тражи да призна лажну државу Косово, 14. октобра 2015. године могло се сазнати да је, „уместо напретка у разговорима Београда и Приштине у Бриселу је пред Србију… постављена нова замка у ви­ду немачког амандмана… на предлог платформе за прегова­ра­ч-­ко Поглавље 35 којим се додатно погоршавају услови за еврои­н­теграције Србије и врши притисак да се Србија натера да дире­кт­но или индиректно призна независност Косова“.

* Када се почетком новембра 2015. године расправљало о захтеву лажне државе Косова за пријем у Унеско, у тренутку када се учинило да би тај захтев могао бити прихваћен, Србија је тра­жила да се расправа о томе одложи за две године. Да се тај захтев од­бије гласале су и Сједињене Државе и Немачка…

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!