ПРИЧЕ О НАПУШТЕНОЈ ДЕЦИ КОЈЕ НАС ТЕРАЈУ ДА СЕ ДУБОКО ЗАМИСЛИМО

Пред вама су кратка искуства људи који су дошли у контакт или проводили време у домовима за напуштену децу и сирочад.

Да ли је Тесла, кога бије глас (а зачудо не Андрића!) да је – као лек од животног незадовољства препоручивао да се посете гробље, онколошко одељење и сметлиште – то говорио не знам, али знам да је то препоручивала једна Милена, психолог са Бановог брда. То је, говорила је, добар начин за буђење животне радости и захвалности.

Ако пак у сулудој збрци свакодневице, немате времена за то, постоји једноставнији начин да лупимо себи шамар отрежњења.

Пред вама су кратка искуства људи који су дошли у контакт или проводили време у домовима за напуштену децу и сирочад. Она су срцепарајућа, али немају пуку намеру да подигну читаност. Имају намеру да вам скрену мисли, кад нисте задовољни оценом коју је дете донело, кад нисте задовољни услугом на летовању, одабиром играонице, кетерингом, третманом вашег детета у школском или спортском тиму, а нарочито, нарочито када нисте задовољни понудом на распродајама…

*Добио сам понуду да глумим Деда Мраза у дому за напуштену децу. Научио сам неколико песмица, обукао костим, залепио браду и мислио да сам спреман. Не, човек за то никад није спреман. Јер кад сам стигао, деца су прво викала да нисам прави (мислио сам, горе од овога не може бити). А кад је дошао тренутак за дељење поклона, свако дете је прво изрецитовало неколико стихова, а онда ми шапнуло на уво жељу за следећу годину – да нађе маму и тату или да они нађу њега. Сва деца, без изузетка, молила су само за то. После сам дуго пушио и плакао.

*Често сам боравила у дому за напуштену децу и сирочад. Од те деце сам научила много тога, били су ми одлична мотивација. Али један догађај никад нећу заборавити. Седела сам у ходнику. Иза ћошка се појавио дечачић са женом, рекла бих да му је то била мајка, дошла у посету. А за поклон му је донела… паковање резанаца. А тај дечачић је блистао од среће, јер је поред њега била његова мама. А код нас настаје скандал ако не одговара боја ајфона…

*Брат и ја смо остали сирочад, без оца и мајке, и живели смо до пете године у сиротишту. Онда су нас усвојили у различите породице. Не сећам се много чега у вези са братом, али се тог последњег дана сећам до најситнијих детаља: сакрили смо се у огромну кутију за играчке и кроз сузе и смех једно другом говорили како ћемо даље живети и шта ћемо бити кад порастемо. Обећали смо да ћемо наћи једно друго.

Прошле су године. У дому не дају информације, немају права, а сама да га нађем не могу. Завршавам школу и одлазим да се даље школујем за морског биолога, јер сам му тада, седећи у тој кутији рекла да ћу то постати. Верујем, да ћу ако свој живот удесим према ондашњем плану – сигурно наћи брата. Мени ништа у животу не треба, само да њега нађем.

*Дом за напуштену децу. Пролазим ходником загледајући у собе. Тихо је, сви још спавају. Последњи мирни минути мог радног дана. Улазим у собе, подижем ролетне, палим лампе. Деца почињу да се врте, дижу чупаве главице, понеко је већ устао. У једној соби дечак „распрема кревет“ једном руком седећи на ивици и не подижући поглед. У ходнику и тоалету чује се како једни на друге гунђају. Једно дете излази из собе, прилази ми и гура главу у моје крило. Остаје тако неколико секунди, трудећи се да што дуже остане у стању поспаности: „Добро јутро, мама!“, каже ми.

*Помагао сам да се одвезу поклони неравнодушних људи у дом за напуштену децу и сирочад. Нисам ја прикупљао него сам био само возач. Ти погледи и чистота њихове радости не могу се речима описати! Играли смо се, ја сам био џин а они су ме у гомилама нападали. Најтеже је било отићи. Толико ме је то све дирнуло да сам, вративши се кући, ја одрастао мушкарац ридао цело вече. Сада стално мислим о њима. Помагаћу колико будем могао.

*Моја познаница је цео радни век провела у једном летонском породилишту. Испричала ми је да је много пута умрлу новорођенчад замењивала бебама којих су се родитељи одрекли. Водила је списак. За 42 године, од 1963. до 2005. спасила је 282 деце да не буду смештена у дом. На питање да ли се каје што је кршила закон, одговорила је: Кајем се што сам успела да урадим тако мало. Ја сам један са тог списка.

*У дом су дошли новинари. Деца у ходнику грле васпитача: „Ко нам данас долази, спонзори и мецене или министри?“ Деца не виде разлику, али схватају: сад ће бити концерт, а после ће поделити играчке и бомбоне. Најпопуларнији вид чињења доброг дела – дођеш накратко, направиш свечаност, даш поклоне, подигнеш расположење. И одеш, оставивши све како је и било.деца без родитеља

*Ову причу сам чула од запосленика шпанске амбасаде. Реч је о томе како је један добростојећи пар веома желео унуке. Али њихови син и ћерка нису још помишљали на децу. И онда се деси да су једном гледали неку емисију на ТВ у којој се говорило о сиротом дечаку. Испоставило се да дечак носи исто презиме као они. Рекли су да је то судбина и усвојили су га. Сада сви живе заједно и срећно.

*На железничкој станици сам наишао на дечака од око дванаест година. Побегао из дома, просио, постао скитница. Повео сам га са собом, нахранио га и опрао. Испоставило се да је дечак паметница и чистунац. Схватио сам да га не могу тек тако вратити у дом. Договорили смо се да га узимам викендима. Затим је почео остајати код мене и преко недеље. Познаници и пријатељи су то осуђивали. И са дераном није било лако. Свађе, узвици „Ниси ми ти отац!“… А кад је дошло време да добије личну карту, узео је моје презиме. Одгајио сам дивног сина.

*Скупљала сам помоћ за дечји дом. Одвезли смо им играчке, слаткише, ствари. Дуго смо причали са децом, играли се. Кад је требало да кренемо, пришла ми је девојчица од око дванаест година и рекла: „Баш волим што сте дошли. Свиђа ми се када дођете да се дружимо, а не само да се сликамо, а онда да узмете играчке и одете.“

Обично се ових малих људи које живот од рођења не штеди сећамо о новогодишњим празницима. Помажемо колико можемо, кад нам је најзгодније, кад ухватимо време и кад нас друштвене мреже на то мотивишу. Нико од нас није крив за њихове тешке судбине. Саосећамо али болно је мислити о њима често.

А можда је то значајније од одношења старих панталона наше деце или симболичког одвајања од плате за пакетиће. Мисао на њих мења наш однос према свету око нас, нагони нас да спустимо лопту, мало успоримо и ублажимо амбицију, прераспоредимо приоритете, разаберемо се између битног и небитног… Тај однос постаје племенитији, а када се племенитост умножи онолико пута колико свако од нас помисли на њих – можда је то начин да свет постане укупно племенитији – и према њима.

То је једина назнака одговора на проклето вечито питање које је великог Фјодора М. Достојевског неутешно мучило. Њихова патња је отворен позив нашој племенитости.

Приредила: Весна Смиљанић Рангелов

Извор: detinjarije.com

Хвала на поверењу! Молим вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!