Црква

Пресвета Богородице спаси нас

Пред вама су делови Богонадухнутих беседа наших владика поводом празника Сабор Пресвете Богородице.

Нажалост, није за Бога било мјеста овдје на земљи, очигледно, као што и сами знате. Није за Пресвету Богородицу, обручника Јосифа, било мјеста, потом и за младенца који је требало да се роди, Богомладенца, није било мјеста у гостопримници; нигдје није било мјеста у граду Витлејему, него гдје су се смјестили? У хладну пећину гдје су пастири смјештали своје животиње – ту се Бог родио. То је већ наговјештавало да заиста на овој земљи нема мјеста за Бога, и да човјек Бога одбацује и да човјек Бога презире, чега смо свједоци сви ми све до дана данашњега.

Али, овај велики дан и овај велики празник посвећен Пресветој Богородици управо нам свједочи и говори да има мјеста за Бога овдје на земљи, јер она својим смирењем и својом послушношћу на оне архангелове ријечи које је објавио у граду Назарету једној малој, безазленој дјевојчици, Пресветој Богородици, која тек што је изашла из храма јерусалимскога, и даље се поучавајући Закону и страху Божијем, рукодјељи и смирењу, одговори оним смиреним ријечима: „Нека ми буде по ријечи твојој, ево слушкиње Господње.”

И управо тим смиреним ријечима, својим смирењем, својом послушношћу, даје нам наду Пресвета Богородица да има мјеста за Бога на земљи. Она Га је овдје на земљи родила, није Га родила на царском пријестолу, него Га је родила смирено у убогој витлејемској пећиници, повила Га у пелене као што се дјеца иначе повијају, и тако је смирено из витлејемске пећине изашао опет не да царује, и опет не да влада, и опет не да наређује, него да куца, да призива, да отвара срца људска да би Он могао да уђе, не као неки насилник, не као неки разбојник, него да би Он смирени могао смирено да уђе у наша срца.

И заиста, ни над ким од нас Господ не чини насиље, него нас смирено призива и позива да и ми срца своја отворимо ка Њему, као што га је отворила Пресвета Богородица, и онда тим њеним дивним примјером надахњивани да видимо да заиста на земљи има за Бога мјеста, да може човјек са Богомда се сједини, да нисмо одбачени, да нисмо презрени, да нисмо само истјерани као што нас је Бог праведно и правилно истјерао из раја због нашег преступа, него да има наде за човјека да се поново са Богом сједини. А како ће се сјединити најбоље и најљепше него кроз само то оваплоћење Логоса, доласка Христовога овдје у тијелу на земљу – да Бог постане човјек да би опет човјека који је то своје достојанство изгубио приведе себи, да би човјека учинио Богом по благодати.

Владика Ксенофонт

Ми Бога заправо непрестано гневимо, поготово наша генерација, наше савремено покољење које као да је себи поставило за главни задатак да што више греши и да што више гневи Бога.

Али, и у таквом духовном стању које нас често доводи до ивице очаја, ми не смемо да очајавамо, него да се држимо за ту сламку спасења, да се држимо нашом молитвом за скуте Пресвете Богородице, као што то деца чине. Када се уплаше, када им је тешко, деца се збијају око своје мајке и од ње очекују заштиту и помоћ. Тако и ми да поступамо као деца, и онда када највише сагрешимо ка Богу и онда када нам је најтеже, да се увек враћамо њој, јер ми знамо шта је особина мајчинске љубави – она ни ону најгору децу, ни ону најнепослушнију децу не одбацује. Готово да нема на земљи ни неке обичне мајке која ће своје дете одбацити, а камо ли Пресвета Богородица.

По сведочењу Светог Јована Кронштатског њена љубав према роду људском је највећа после божанске љубави, и она је људском уму несхватљива. То је факт, то је чињеница коју треба да памтимо, и на темељу тог факта, те истине вере православне да темељимо нашу веру у моћ молитве и заступништва Пресвете Богородице, да то буде укрепљење нашој вери у самога Бога, јер какав је и колики је тек тај Бог који има тако велику и дивну своју Матер, која је толико велика у свом заступништву, у својој ревности, у љубави према роду људском, у свом заступању, јер она заиста својим омофором, својим покровом заступа и покрива све православне хришћане и штити читав род људски од многих катаклизми и несрећа које ми сами изазивамо нашим гресима, али их она својим молитвама ублажава, и она те грехе и тај наш дуг поравнава пред Богом својим смелим заступањем.

Али, свеједно, таква њена мајчинска љубав и нас позива на духовну ревност, да се непрестано њој молимо, да јој благодаримо на таквој мајчинској љубави, али и на одговорност да не одбацујемо својим гресима, својим немаром такво заступање њено, такву њену ревност за нас и за наше спасење. Нека Оваплоћени Богочовек Христос примајући свагда молитве Његове Свете Мајке и нас њеним молитвама спасе и уведе у вечни живот, у Царство небеско. Амин, Боже дај.

Владика Максим

Извор: Епархија рашко призренска у егзилу

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!