Preminuo je poslednji zlatiborski četnik Radoje Tucović
Neposredno pred smrt, u 97. godini života, dočekao je da mu Amerikanci uruče zahvalnicu za učešće u misiji spasavanja savezničkih avijatičara
Velikim ljudima meru u istoriji daje narod. Prema narodnom sudu veliki su oni čija su dela besmrtna. Takvi žive i posle svoje smrti, odnosno, „dovijeka”, kako je to Njegoš govorio. Kroz bogatu srpsku istoriju više puta je dokazano da se ova teza pokazala kao tačna. Takođe, u poslednje vreme, njoj se slobodno može dodati i ona da je „pravda spora ali dostižna”.
Pre nešto više od tri meseca ovaj svet je napustio jedan od poslednjih boraca generala Draže Mihailovića, Radoje Tucović–Dvobanka. On je, neposredno pred smrt, u 97. godini života, dočekao da mu Amerikanci uruče zahvalnicu za učešće u misiji spasavanja savezničkih avijatičara. Iako duboko zagrizao desetu deceniju života, tada je još uvek čitao, pričao o događajima iz rata i prepoznavao svoje saborce na fotografijama.
Radoje Tucović je rođen 9. marta 1924. godine u selu Gostilju na Zlatiboru, od oca Đoka i majke Tijane. Kroz vekove ova porodica je dala preko 19 sveštenika, veliki broj oficira, podoficira i redova učesnika Oslobodilačkih ratova. Znatan broj njenih pripadnika, i u Drugom svetskom ratu, borio se u sastavu JVuO. Tucovići su, kao i većina Zlatiboraca, imali imanja u ravničarskim predelima zemlje, uglavnom u okolini Požege. Tu je Radoje leta 1941. godine, kao sedamnaestogodišnjak, dobrovoljno stupio u tek osnovani Požeški četnički odred pod komandom kapetana Vučka Ignjatovića. Na pitanje šta će tako mlad u ratu, on je mudro odgovorio: „I Petar je bio mlad pa je postao kralj…“ Nošen duhom svojih predaka, Radoje je odlučio da da svoj doprinos u oslobođenju okupirane Otadžbine. Tada nije ni slutio da će pored oslobodilačkog istovremeno voditi i građanski rat, koji su komunisti dosta ranije započeli.
Za razliku od komunista koji su i decu naoružavali, omladinci u četničkim redovima delovali su uglavnom u pozadini vršeći kurirsku, intendantsku i špijunsku službu. O svojim prvim zadacima Radoje je kasnije svedočio: ,,Oni [četnici-prim. aut.] su meni dali mršavu kobilu i samar i onako me obukli k’o god da sam prosjak. Morao sam ići po Gorobilju, Rasnoj, Trešnjici… kako bih ispitivao kuda su sve komunisti. Ako bi me partizani uhvatili, izvadio bih malo hleba ili proje i rekao im da idem u Gorobilje da kopam ili berem kukuruz,…“
Radoje je dugo pričao o početku sukoba između, četnika i partizana, borbama na Trešnjici, oko Požege, na Ravnoj Gori, Novoj Varoši i drugima. U redovima kapetana Ignjatovića ostao je sve do njegove pogibije leta 1942. godine. Tada je prešao u službu kapetana Miloša Markovića, komandanta Požeškog korpusa JVuO. Njegova bogata sećanja, i posle toliko godina, ostala su urezana u bistrom zlatiborskom umu. Do najsitnijih detalja, opisivao je ljude i događaje tačno navodeći njihova imena, položaje i činove.
U Požeškom korpusu ostao je sve do leta 1943. godine kada je njegov rad postao sumnjiv lokalnim komunistima. Tada je dobio prebačaj u Zlatiborsku brigadu, koju je tek preuzeo poručnik Milomir Kolarević. Novi raspored, ovoga puta sa oružjem, dobio je u Gostiljskoj četi, iz sastava Trećeg bataljona, kojim je komandovao narednik (kasnije potporučnik) Milomir Milinković. U sastavu ove jedinice Radoje je učestvovao u borbama protiv okupatora septembra i oktobra 1943. godine, obezbeđenju Vrhovne komande na Zlatiboru, kao i svim borbama sa komunistima jeseni iste godine. Takođe, njegova jedinica izvršila je prihvat, čuvanje i sprovođenje za Pranjane prve grupe američkih avijatičara, koji su se u toku zime 1944. godine prinudno spustili na Zlatiboru.
U četničkim redovima od kurira, zatim redova i vođe trojke, napredovao je do desetara. Naročito je bio omiljen njegovim komandantima, kapetanu Kolareviću i potporučnicima Milinkoviću i Ječmenici. Oni su cenili njehovu hrabrost, vernost i požrtvovanost, pa su ga više puta uzimali u zaštitu i u trenucima kada je bio kriv. Na svojoj šajkači nosio je amblem zvani ,,dve banke“ po kome je i dobio nadimak – Dvobanka.
Bio je učesnik svih borbi protiv partizana proleća, leta i jeseni 1944. godine. Naročito je pričao o Bici na Zlatiboru, Bici na Jelovoj Gori, napadu na bugarski voz u Gorjanima, prihvatu, čuvanju i sprovođenju za Pranjane dela od ukupno 47 američkih avijatičara koji su boravili na Zlatiboru… O njihovom boravku na Zlatiboru ostavio je zanimljivo svedočenje: ,,Na Ilindan su bili na vašaru i ponapijali se… Posle dođu i uzjašu na goveče…“
U sastavu Zlatiborskog korpusa, posle Bitke na Jelovoj Gori povukao se ka Višegradu. Tu je bio svedok ubistva kapetana Radovića, o kome, za razliku od ostalih oficira, nije imao naročito pozitivno mišljenje. Radoje je dugo pričao o svim strahotama Bosanske golgote. Njegovi saborci padali su pored njega pokošeni tifusom i borbama protiv partizana. ,,Ja sam tuk’o ripu o ripu, mnogi su umrli… Uzmem kamen i tučem i vičem da Bog da vam se seme zatrlo. Niđe ne bilo srpa, čekića i petokrake…“
Radoja su zarobili partizani u jednoj borbi početkom 1945. godine. Mobilisali su ga i u njihovim redovima zadržao se nekoliko dana, kada je ranjen u jednoj borbi protiv Nemaca. Posle rata živeo je u rodnom selu Gostilju. Novim vlastima on i njegova porodica nisu bili naročito podobni. Narezi su im bili veliki, oduzimano im je biračko pravo i nisu mogli da se zaposle.
O svojim podvizima dugo posle rata nije smeo da priča. Često se zahvaljivao i nazivao Boga kada je dočekao da o tome govori. Dva dana pošto je sa porodicom proslavio 96. rođendan, Džon Kapelo, predsednik Fondacije ,,Misija Halijard“, uručio mu je zahvalnicu za učešće u spasavanju savezničkih avijatičara. Ponosno, sa rukom na srcu i blagim osmehom oduševljenja, tada je izgovorio: ,,Doživeo sam da mi jedan Amerikanac čestita.“ Radoje je dalje nastavio: „Ostao sam veran idealima Ravne Gore, Slobodnim srpskim planinama, brdima, livadama i potocima,…“
Radoje je preminuo u 97. godini života, ostavši do kraja dosledan i veran položenoj zakletvi kod Đurovića groblja, između Stubla i Jablanice, pred protom Šišakom 1943. godine. Nažalost, nije doživeo da prisustvuje obeležavanju 76 godina Misije Halijard, kao i promociji knjige ,,Slobodna krila Zlatibora“, za koju je dao veliki doprinos. Neka mu je večna slava i hvala!
Autor: Dejan ĐERIĆ
(“Srpske novine“, glasilo OSČ “Ravna Gora“, Čikago, avgust 2020)