Председник Кристофер Хил
ПОСТ-ТИТОИСТИЧКИ ПОЛИТИЧКИ КОНЦЕПТ “ДРЖАВНЕ НЕУТРАЛНОСТИ СРБИЈЕ” НА НАЈОЧИГЛЕДНИЈИ НАЧИН ЈЕ ДОЖИВЕО СВОЈ КРАХ. ОСМИШЉЕН КАО КОЛЕКТИВНА ДИМНА ЗАВЕСА И КАО ИДЕОЛОШКИ ПАТРЉАК ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ОН ЗАПРАВО НИКАД НИЈЕ НИ ИМАО СВОЈЕ УТЕМЕЉЕЊЕ У ПОЛИТИЧКОЈ РЕАЛНОСТИ. ТРАЈНО ЗАТИРАЊЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ ЈЕДИНА ЈЕ ПРИХВАТЉИВА ОПЦИЈА ЗА ГЛОБАЛИСТИЧКИ ДЕО ЗАПАДА .
У овом тренутку, када је рад скупштине Србије претворен у узајамно “патриотско раскринкавање” власти и опозиције а тајне конвенције и брзи сервилни договори, слично као у временима краља Милана Обреновића и тадашњих Напредњака, постају кичма српске спољне политике и економије, поставља се здраворазумско питање: КО ТРЕНУТНО УПРАВЉА СРБИЈОМ? Ако је то Александар Вучић, онда треба поставити питање да ли је он психички и интелектуално способан за даље обављање ове осетљиве функције? Ако се ради о српској удбашкој дубокој држави, мора се доћи до закључка да је она акутно југоносталгична, дубоко инфилтрирана и претежно окренута својим финансијским интересима. Ако пак типујемо на његову екселенцију амбасадора САД Кристофер Хила, ствари добијају један прихватљивији логички оквир.
У његовом имену његова судбина свакако не лежи. Кристофер, или Крстивоје, свакако није човек аутентичних хришћанских начела. Штавише, ради се о прекаљеном дипломати и кадру ЦИА-е који је типичан представник савремене секте секуларних атеиста. Оно што су његови бивши шефови Маделин Олбрајт и Ричард Холбрук започели још деведесетих, Хил би требао да заврши у наредним годинама. Авај, упркос послушности тренутних елита у Србији које споро схватају и прихватају нове тенденције, план о затирању Србије ипак виси о концу. Свет се муњевито мења, Брикс постаје нова паралелна анти-колонијална цивилизација а Запад симултано губи своје ратове у Украјини и Израелу. Са друге стране, амбасадор Хил вешто користи бројне слабости српских политичара и намеће политичке потезе који су противни интересима народа.
Историја нас упућује на закључак да су заправо председник Ричард Милхаус Никсон и његов секретар Хенри Кисинџер, додуше у мањој мери, видљиви зачетници политичке идеје о затирању друге Југославије. Пре њих, амерички политиколог Џон Кембел је 1967. за потребе Савета за Иностране послове (Eng. CFR) саставио дискретну студију о одрживости Југословенске федерације и дошао до закључка да она, после Брозове смрти, неће моћи да опстане као целина. Године 1971. Никсон је, поред обавезног Београда, посетио Загреб и Кумровец те тиме назначио да подржава тежње хрватских сецесиониста Дабчевић-Кучар, Трипала и Пиркера. Због наслеђених унутрашњих нестабилности и неретких осцилација у спољној политици, Американци су усвојили становиште да у Југославији треба припремити терен за цивилни рат из којег ће они на крају имати политичке користи.
Прва најава могућег распада Југославије изнета је од стране Збигњев Бжежинског на конгресу светских социолога у граду Упсали (Август 1978.). Дипломате Сенди Бергер и Ворен Цимерман имали су осамдесетих задатак да, повољно по запад, поставе фигуре на шаховско поље звано”Југословенски грађански ратови”. У томе су им помагали многи људи из политичког и војног врха тадашње СФРЈ, а поготово католичка Словеначко-Хрватска струја. Самим тим, улога Америке се помера од хладноратовске потпоре и зајмодавца до оне у којој она постаје тиха, а потом и очигледни архитекта самог распада.
По америчком поједностављеном когнитивном моделу, сваки холивудски сценариста ратног или акционог филма прво подели ликове на ”добре и лоше”. Противно мишљењу легендарног геостратега и хладноратовског дипломате Џорџ Кенана, Срби су добили улоге “негативаца”. Док су сенатори Боб Дол и Џозеф Диогарди активно подржавали шиптарску сецесију, многи југословенски политичари су у тишини почели да склањају своју децу на запад. Поред ове двојице финансијски обилато награђених политичара, Косово 1990. посећује седам америчких конгресмена. Групу је предводио конгресмен Том Лантош, вођа про-албанског лобија финансираног из шиптарске мафијашке трговине опијатима. Дипломата Ричард Холбрук имао је задатак да учестало “страши” председника Милошевића и да умањује резултате проблематичног српског војног тријумфа у Херцег-Босни. Његова десна рука, Кристофер Хил, водио је бројне етапе преговора који су заправо имали задатак да затегну масну омчу око жилавог српског врата. Истовремено, Американац Вилијам Вокер и Британац Педи Ешдаун су својим вишегодишњим радом на терену оркестрирали локалне терористичке групе и привремено губљење 18 посто српске територије, илити Косова и Метохије. Шеф Британске обавештајне филијале у Србији, сада пензионисани британски аристократа Џорџ Базби, глумио је у представи “Очеви и оци” грађанистичког Атељеа 212 (лик Patrick Walker-a). Авај, он је у дезорганизованој држави Србији могао све и свашта, па чак и да костимиран глуми у познатом београдском позоришту. Овај чин енглеског сарказма може се протумачити и као шамар Милошевићевом попустљивом државном апарату. После својих теспијанских авантура, Базби је потом био и један од архитеката убиства Ђинђића, Милошевића и неуспелих покушаја свргавања Милорада Додика. За свој минули рад је био лично одликован од стране краљице Елизабете II.
Најновији (а стари) дипломата од вишег ранга Кристофер Хил је у свом “дипломатском” багажу понео глогов колац и дрвени чекић. Погађате, “вампир” којег се треба решити је држава Србија а Хил је Ван Хелсинг који се после четврт века враћа на место недовршеног вампироуморства. После прогона српског живља са К и М, Хрватске и делова Босне, то јест његовог стратешког удаљавања од обале Јадрана, дошао је ред и на завршну фазу која подразумева тровање, физичко расељавање и финално истребљење нашег народа. Ствари у свету су се изузетно закомпликовале те нови притисци на Србију треба да се преиначе у нове субверзије на, у ратовима и дипломатији презаузету “непослушну” Русију. Штавише, Русија треба да остане без евентуалне будуће војне базе у европском делу Медитерана, то јест зони Јадранског мора. Она такође треба да трајно буде без ослонца међу православним балканским народима а њени економски интереси морају бити сасечени. О трезвеном разматрању стварних руских намера према Балкану и Србији, за сада на западу нема ни говора. Такође, ма колики год био, профит (и званично Ротшилдовог) Рио Тинта није за занемарити, а ни бонуси који би уследили вредним сарадницима на извођењу овог пројекта. Summa summarum, деструктивне силе запада рачунају да овако “убијају три муве” једним компликованим ударцем. Прва су мува Срби, друга је западни профит од експлоатације литијума и осталих руда а трећа трајна војно-економски контрола овог простора.
И како је француски социолог Емануел Тод написао у својој популарној књизи La Défaite de l’Occident (Gallimard, 2023.) или “Пораз запада”, насиље, унутра самог система а и споља од њега, постаје основна вредност либералног и разбоженог запада. Са друге стране, мантра пацифизма као трајног политичког пута Србије, која долази у таласима од стране очигледно уцењеног и корумпираног Александра Вучића и сродне компрадорске елите, отвара додатне апетите запада ка пљачци и затирању нашег народа.
Ко је заправо Кристофер Хил? Оно што је Пол Бремер био 2003. у Ираку, Кристофер Хил је данас у Србији. Колонијални управник Хил не либи се грубог кршења локалних закона и “владавине декретима”, додуше полу-тајним у случају Србије . Као дете америчког дипломате, рођен је 1952. у Паризу а други разред основне школе је био похађао у Београду. Магистрирао је на Поморском Ратном колеџу у Њупорту а колеге га из миља називају “Булдожер”. Деловао је у више земаља као дипломата и обавештајац: Пољска, Јужна Кореја, Камерун, Македонија. Уз свог надређеног `Ричарда Холбрука, Кристофер Хил је био један од главних преговарача и аутора Дејтонског споразума. Преговори које је водио са Србима крајем деведесетих нису уродили плодом (намерно?) и то је резултирало бомбардовањем Србије и Црне Горе. Као убеђеног америчког демократу/клинтонисту и дипломату глобалистичке провенијенције, заједно са својим старим сарадником Габријел Ескобаром, Хил је поново послат на наше просторе. Стејт Департмент га је позвао да изађе из пензије и своје богато искуство поново употреби против наших интереса и коначно реши косовску кризу по шниту дубоке државе. Колико дуго ће, после преузимања сената и конгреса од стране Републиканаца, остати на овој позицији, питање је које тренутно врло занима дипломатске кругове у Београду.
Нови напад Рио Тинта на Србију заправо је следећа планирана фаза затирања српске државе. Срби и остале родољубиве мањине ће у наредном периоду бити пред великим испитом; или ће се успоставити шири народни фронт који ће поново зауставити масовно тровање српских тела, душа и природе, или ћемо наставити да послушно срљамо у сопствену пропаст. А што се тиче Хила, Вучића и Ђиласа, на руку им не иду обрушавања грађевинских структура и победа Доналда Трампа на скорашњим изборима у Америци.
Аутор: Александар Теодоровић
