Предраг Јакшић: Новим законом о полицији Србија постаје паметни логор

Паметни логори

Пре неки дан (13, 15. и 17. септембра) одржана је јавна расправа о Нацрту закона у унутрашњим пословима који омогућава полицији коришћење софтвера за аутоматску детекцију лица на основу биометријских карактеристика, а што претпоставља и коришћење (за почетак) преко 8.000 различитих врста камера.

Фото; Град Београд

Кажем, одржана је, а свеједно је и да није. Јавна расправа у нашој окупираној држави не постоји. Као и све остало што садашње власти контролишу претворено је у форму која не значи ништа. Тако и јавна расправа о овако битним стварима које дубоко задиру у питање људских права пролази као да је и нема (колико је уопште људи и знало за ову јавну расправу). Три јавне расправе, у три дана, сваки дан у другом граду (Ниш, Нови Сад, Београд) нису ништа друго до ново играње властодржаца са легалношћу законодавних процедура. Но, шта је овде заиста битно? 

Камере које вам снимају лице на местима која из безбедоносних, државних и, разуме се, прецизно законом утврђених разлога (као што су то гранични прелази или неки војни објекти) нису ограничена за јавност (као што су улице, пре свега), нису ништа друго до кршење људских права.Нико нема право да вас снима, идентификује и складишти податке о вама док се шетате улицом. Зашто би неко то имао право, па био то и МУП Србије? Разлози који се наводе, као што је онај да се тиме спречавају потенцијална кривична дела, сам је по себи бесмислен. Наиме, тако се свако гажење и гушење људских права може правдати неком апстрактном „предострожношћу“.

Јер уколико ви некога угрожавате (а снимајући некога без икаквог разлога и кривице, и идентификујући га и складиштећи податке о њему, ви га свакако угрожавате), утолико ви већ чините недозвољену радњу и њоме свакако не спречавате кривично дело већ га чините.
Једно се забрањено дело угрожавања не може правдати спречавањем другог таквог дела. Снимати некоме лице док се шета улицом, уз оправдање да то чиниш да би тај био сигурнији или да би га спречио да чини кривична дела звучи као апокалиптични, дистопијаски научно-фантастични роман. Посебно је неозбиљно помињати, а што се истиче у медијима који преносе информацију о овој јавној расправи, да би оваквим законским решењем узор Србији требало да буде Кина у којој је, путем ових камера и софтвера, спроведена стратегија „сигурних градова“ („сигурног друштва“) односно „паметних  градова“ (с обзиром на то да су наши званичници потписали уговор са кинеском компанијом Хуавеј), када врло добро знамо да је Кина тоталитарно колективистичко друштво у ком не постоје права и слободе појединца и у ком, суштински, појединац као личност није признат.Кина је својеврсни логор. Добро организован, додуше, али логор. Тачније, Кина је „паметно организован логор“ у коме без главе остају сви који покушају да промене логорску структуру или барем покушају да се изборе за сопствену, личну слободу. Зато сав тај силни надзор и контрола у Кини и постоје. Не дао Бог да Србија икада буде као Кина и да српски градови буду „паметни“ кинески градови, који подразумевају коришћење технологије масовног биометријског надзора.

Такође, објашњења да би ове силне камере требало да, по „кинеском рецепту“, омогуће боље контролисање комуналних и других сличних проблема у граду, показују баш то што смо и рекли – неко ко сматра да су комунални проблеми вредни угрожавања људских права указује да је циљ управо то – не стварање „паметних градова“, већ стварање „паметних логора“, баш као у Кини. У крајњем случају, нечије намере се цене и према томе шта је до тада урадио. И заиста, на који  се начин полиција понашала (и понаша) током владавине ових тренутних властодржаца? Може ли се то сматрати транспарентним и професионалним понашањем у складу са принципима демократског грађанског друштва?

Према истраживањима агенција из области безбедности, у Србији је већ извесно време у употреби технологија праћења људи.

Читава прича о масовном надзору грађана још је једна ствар која се подмеће као лажна дилема: „слобода или сигурност“, односно, то је чувено питање – „да ли бисте пристали да будете мање слободни, али сигурнији“. Неслободан човек није сигуран човек, односно – само слободни људи су збиља сигурни људи. С друге стране, они који се одричу (дела) слободе зарад некакве (веће) сигурности у ствари прихватају страх као свој модел живљења. То „прихватање страха“ је глобалистички дискурс који се намеће људима широм света да би се људи добровољно одрекли своје слободе. Треба се, тако, плашити свега – и да ће вас неко напасти, и да ће вас неко опљачкати, и да ће се неко забити у ваш аутомобил другим аутомобилом, и да ће вам неко отети дете, и шта све не, а све да би што лакше дозволили владајућим стурктурама да имају што већу контролу над свим сегментима вашег и живота свих грађана државе. И такав процес постепеног одустанка од сопствене слободе „зарад сигурности“ траје већ увелико. Тако видимо да у појединим државама света постоје и чипови – платне картице, које људи добровољно стављају у сопствено тело, уз објашњење да је то „једноставнији“ и „сигурнији“ начин плаћања и да уз овакав чип људи не морају да се боје да ће изгубити или да ће им неко украсти новчаник (или идентификациону картицу за посао, на пример).

Наравно, поново страх као фактор убеђивања. Уз то, на таквим чиповима, кажу они који тако брину за нас, могуће је да буду и сви ваши медицински подаци, па ће, ето, то можда да вам „спаси живот“ ако вам не дај боже негде позли. Па да, треба се бојати да ће вам позлити и одмах се због тога чиповати. У крајњој линији, није ни чудно што се људи (посебно у земљама Запада) већ сада медијски припремају (додуше стидљиво, али припремају) на то да у будућности чипују и сопствену децу, као да су кучићи, а да би, је ли, ако им неко отме децу полиција могла што пре да реагује и „лоцира их“. Замислите власти једног друштва које плаше своје грађане да ће им деца бити отета и да их стога морају контролисати као да су кућни љубимци? И није то далека будућност, нити је то нешто што нема везе са овим камерама и масовним биометријским надзором. То је на истом путу лажне дилеме – слобода или сигурност. Постоје државе у којима су већ постављене камере у школским учионицама. Замислите будућност у којој ће вам деца све време у школи бити под оком неког великог брата, све уз оправдање да је то „безбедније“ за њих? То је само логичан след уколико се дозволи овакво снимање људи који не крше никакав закон и који све што раде јесте да ходају улицама. 
О свим политичким конотацијама и тешким последицама по друштво оваквог снимања и идентификовања грађана тек можемо да наслућујемо. Снимање људи који су, на пример, дошли  на неки политички скуп и њихово „превентивно“ идентификовање од стране полиције, није ништа друго до укидање политичких слобода. То се у суштини не разликује од тзв. ћоравих кутија које су постављане када су титоисти организовали „изборе“ након Другог светског рата, а онда након истих процесуирали оне који су се одважили да на тим лажним тајним изборима гласају против Комунистичке партије. Исто је све то. Изазвати страх у народу да је сниман и да је боље да остане у кући и да „не таласа“. Можда чак и да остане у кући и када су избори јер, ко зна, можда ће и тамо нека камера да га сними, можда ће у „паметним градовима“ да се спроводе „паметни избори“?

И шта још све ово значи? То што вас стално снимају да би вам, с једне стране, повећали „безбедност“ у ствари значи да се навикавате да у свакоме поред себе гледате потенцијалног непријатеља или некога ко вам жели лоше. С друге стране, и ви сте потенцијална „опасност“, „криминалац“, „непријатељ“ ономе ко пролази поред вас, па стога и тај вас доживљава као „опасност“. Тако се ствара друштво страха, неповерења, сумње, и то, разуме се, тада и није друштво, већ логор у коме је свако на опрезу од свакога, због чега, је ли, камере „могу само да помогну“, а и чувари логора су ту „за ваше добро“. Тада се повлачи онај аргумент – „ако ниси ништа згрешио или ако не желиш да прекршиш закон, зашто ти смета што те снимају“.А тај аругумент је чист софизам – уместо да се постави питање због чега ограничаваш слободу људима који не чине ништа забрањено, ти ствар изврћеш у нешто потпуно неприродно и кажеш – „ми не знамо да ли ћеш ти чинити нешто забрањено и зато ти унапред ограничавамо људска права“. Уколико се овакаво законско решење усвоји – сви смо априори проглашени криминалцима и тако ћемо бити третирани. И тада ни не знаш где ће бити крај свега. 

Ко зна, можда некоме падне на памет да донесе пропис да се и у куће грађана ставе сигурносне камере како би се „смањило породично насиље“, или да се у хранитељске породице поставе камере да би надлежни из Центара за социјални рад имали „бољу контролу“ како пролази хранитељство? На свашта су људи спремни да пристану када из страха крену да се одричу слободе. И све је исти низ – и пристајање на обавезну вакцинацију, и пристајање на обавезну дистанцу, и пристајање на пропуснице – аусвајсе, на обавезне маске, на ћутање, на камере, на биометријско идентификовање… Све то је део „паметних логора“ који се увелико граде и у којима живимо. 

Аутор: Предраг Јакшић

Извор: КМ новине

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!