Predlozi za sigurno smanjenja zla

Ako se šok i najveća žalost i strah iz ovih dana u Srbiji ne iskoriste za bolji, veći, pametniji i stvaralačkiji  rad svih državnih institucija, onda cela Srbija i nacija gube nadu za skoro ozdravljenje i pojedinačno i opšte dobro. Ophrvani bolom, žalošću, strepnjom i opštim beznađem, briga i ljubav prema najlepšoj Srbiji i, još, najboljoj naciji – podstiče nas i obavezuje da razmišljamo i, kao pojedinci, nešto predložimo kako bismo pomogli, prema svojoj snazi i znanju.

Duže iskustvo nas uči da nedovoljan red u svim oblastima u državi, pre svega u gotovo svim institucijama, posebno u školstvu gde se izmiču bez posledica stolice učiteljicama  i gde učenik strelja precizno u učionici kao na strelištu učenike – može da vodi naš siroti, i spolja najpre obespravljen i napadnut, narod u nekakvu još jednu „revoluciju“ u kojoj narod sâm, bez velikih pojedinaca i normalnih institucija, ne može ništa da valjano reši, a može neko spolja zlonameran da „revoluciju“ iskoristi da narodu nametne snage – s ciljem „da nam pomognu“ koje će ceo naš narod voditi u pravcu opasnih tuđih interesa.

Nismo bez iskustva u tome: samo u 20. i na početku 21. veka: 27. mart, građanski rat (1941-1945), Brozov komunizam, neispitan Jasenovac i smišljeno skrivanje broja srpskih žrtava u njemu i izvan njega, pokušaji da se umesto stvarnim fašistima nametne fašizam baš najvećim žrtvama fašizma – Srbima i od nekih domaćih pripisivanja fašizma Srbiji i Srbima koji su plaćali za jedan tuđi život sto srpskih života u ratovima koje Srbi nisu nikada pokretali, osim u odbrani svojih života, zatim 5. oktobar koji je postao srpska izgubljena nada, međunarodni dogovori i sporazumi čije se stavke sprovode samo za one koji su protivnici Srbije i Srba, kao i još mnoštvo podvala u nepravdi i zlu. Sada posle i naših neviđenih propusta koje su obeležili dosad neviđeni zločini nas samih protiv nas kod nas, mnogo je opasno da se nee pokrenemo na bilo koji način ka smanjenju zal i rađanju nove nade.

Stoga smo svi dužni da nešto radimo i da nešto korisno predložimo. Svi, pa i mi mali i zvanično nepitani. Pitani smo samo svojom potrebom da nee ostanemo šokirani i zaleđeni. Stoga predlažem i ističem ovo sledeće.

A) Za prevenciju, odvraćanje od svakog zla  – ubistava, fizičkog i psihičkog prebijanja i povređivanja dece i ljudi i sl.

1. Uvođenje odmah u školstvo (pogotovo osnovno) novog predmeta Učenje o dobru i zlu. Naravno, učenici bi se ocenjivali i to bi postao važan predmet. (Nisam siguran da li bi ga trebalo smatrati „najvažnijim predmetom“, jer su i drugi predmeti važni, posebno maternji – Srbima, svakako, srpski jezik i književnost, na primer.)

 Zašto novi predmet Učenje o dobru i zlu?

Nužno je sistematsko – školsko Učenje o dobru i zlu zato što živimo svi u sve zlijem vremenu – vremenu rastućeg zla u celom svetu. To rastuće zlo bilo bi sigurno manje kada bi se od polaska u školu deca sistematski vaspitavala i obrazovala da je najvrednije što ljudi imaju –život koji im podare Bog i roditelji – sveto trojstvo u rađanju dece da mogu da imaju ono što je najvrednije – život. Stoga treba vaspitavati decu da je najveći greh prema Bogu i roditeljima oduzeti Bogu i roditeljima radost da mogu da budu srećni što njihovo rođeno živi i stvara ono što su oni zajednički rodili, a to je dete koje izrasta u čoveka i ženu koji će moći da ključno doprinesu rađanju novog najvrednijeg na ovom svetu – novih života bez kojih se ne može ništa lepo na ovom svetu (s)tvoriti i (u)raditi.

Kad bi se novi predmet prihvatio, imao bih (a i mnogi drugi bi imali) predloge, uputstva i mišljenja o čemu treba da se govori na časovima iz predloženog novog predmeta, kakva bi tu bila uloga predavača i kakva bi bila (aktivna) uloga učenika. Učenje o dobru i zlu zasnivalo bi se na primerima iz života i iz umetničkih dela (posebno iz književnosti), kao i na primerima iz života i ko bi mogao odmah da predaje taj predmet – dok se ne (i)školuju specijalni stručnjaci za to posle otvaranja posebnih odseka na fakultetima za pripremu tih novih diplomiranih kadrova.

Naše narodne pesme (hvala Vuku makar na tome posebno što ih je beležio i ostavio nam zapisane) neiscrpan su izvor primera za tumačenje dobra i zla ne samo za sve ljudi u Srbiji nego i za ceo svet i nije se slučajno tim pesmama divio i jedan Gete i mnogi slični njemu koji su ih proučavali, tumačili i oduševljavali se postupcima junaka iz tih pesama i često samokritikom tih junaka, kada, na primer, Marko Kraljević pogubi Musu Kesedžiju, uz pomoć „vile iz gore“, i nad mrtvim Musom kaže: „gde pogubih od sebe boljega“. Ili, kada porodica u liku majke Jevrosime kaže sinu da ne sudi „ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“.

Ko to (ovaj novi predmet i njegovu ulogu i uticaj na smanjenje zla svakojega) ne razume danas, ne vredi mu mnogo objašnjavati, jer je nedovoljno vaspitan i obrazovan i ne zna dovoljno šta je ni goli ni duševni (oplemenjeni) život i kako treba pošteno i korisno živeti ne samo, naravno, u svoju korist.

2. U porodici, vrtiću i svuda gde se deca nalaze do polaska u školu korisno je vaspitavati ih i učiti na primerima koje gledaju iz stvarnog života o dobru i zlu. Treba, dakle, učiti decu o korisnom i štetnom, o lepom i ružnom, o kulturnom i nekulturnom – odmah po rođenju, a pogotovo od onda kada deca stanu na svoje noge i progovore.

To znači da bi svaki roditelj (buduća majka i budući otac), po obavezi, trebalo da u nekoj instituciji (ako takva ne postoji, trebalo bi je osnovati ili njen posao nekome dodatno propisati) ide na neku vrstu kraćeg predavanja ili obuke (od najmanje desetak dana) iz obaveza i radosti roditeljstva.

B) Kad se zločin dogodi, prevencija od novog zna je i u dobrom sudstvu

1. Današnje sudstvo (treba da nas zanima posebno naše), slobodno se može reći – katastrofalno je u pravdi, pravičnosti i odvraćanju od ubistava i nanošenja nepravdi. Po mnogim znacima i pojavama, ono je, na neki način, u praksi više podsticajno, nego što je odvraćajuće za sve vrste zločina. Ono nije poučno, nije ni pravedno ni pravično i svojim presudama često slabo utiče na osuđenike da postaju savesni, odgovorni i razumni u svom popravljanju u zatvorima. (Posebna je priča i o uslovima, praksi i ulozi zatvora u popravljanju osuđenih. Mada i ti uslovi u zatvorima, po pravdi i pravičnosti, ne treba da budu isti za sve osuđene. Što je veća kazna, sve je manja zasluga za dobre uslove u zatvorima. (Ako svi u životu na slobodi nemamo iste uslove, kakva je, onda, logika da baš u zatvorima imamo iste uslove za sve vrste počinjenih zločina.)

a) (Pre)spora pravda (ma kakva bila) malo je korisna bilo kome i poučna ako u našim sudovima suđenje u proseku traje desetak i više godina. To je katastrofalno loše i štetno u svakom pogledu.

b) Drastično različite kazne za isto ili slično zlo ukazuju na nedopustive i opasne propuste u sudstvu, na suđenje po „babi i stričevima“, na kriminalne pojave u sudstvu i sudovima, na potplaćivanje, na politička i rodbinska uticanja na sud(ije) i sl. (To je deo kriminala o kojem ne znam dovoljno tačno, samo znam da su kazne za to, po ocenama i osećaju mnogih ljudi u društvu, preblage ili gotovo da ih i nema, mnogo je počinjenih zala za koja krivcima niti je suđeno niti su ikako i ičim odgovarali i bili kažnjeni za naneto zlo drugome.)

Mislim da bi u svim našim  sudovima u svim advokatskim kancelarijama i svim ustanovama u vezi s pravdom  i pravičnošću trebalo na ulazu odmah da se ispiše: „Ni po babu, ni po stričevima“. To bi unelo, ne samo simbolično, makar malo više poverenja u sve ljude koji ulaze u te sudske i slične institucije i bili bi i krivci, makar za nijansu svesniji važnosti kazne koju će dobiti, ako im se presudi krivica.

Zakoni (makar za jedan sigurno znamo) po mnogim slučajevima ne zadovoljavaju ni ustavnost, ni pravdu, ni pravičnost, ni ravnopravnost, ni moralnost, ni ono, malopre navedeno, bogatstvo narodno i savet majke sinu Marku, pozvanom da (pre)sudi „na kome je carstvo“ – „ni po babu (ocu) ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“.

Pravedno je suditi ravnopravno zločinu, a ne ljudima samo po broju godina ubice, jer ne postoji „maloletni“ i „punoletni zločin“

v) Kakvi su to zakoni koji propisuju kazne za ubistvo s drastičnim osvrtanjem na broj godina i na potpuno oslobađanje za svaku krivicu onoga ko je bio i mentalno i fizički spreman,  odlično u streljani obučen, za upotrebu oružja koja mogu da oduzmu deci ono najvrednije što svako ima – život. Kakav je to, an primer, zakon, kao što je Zakon o upotrebi srpskog jezika i ćirilice (izvorni naziv je takav da ga normalan čovek ne može zapamtiti a usvojen je u Skupštini Srbije, čak jednoglasno, 15. septembra 2021) u kome svako opismenjen i u osnovnoj školi može da se uveri da nije u skladu s Ustavom i opštom praksom u  svetu, nego se taj niži akt od Ustava postavio iznad Ustava i postao važniji od njega jer u Ustavu u stavu prvom Člana 10. piše svakome normalno opismenjenom jasno u rečenici – odredbi, obavezi: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“ Nasuprot tome, usvojen jednoglasno u Skupštini Srbije, navedeni zakon ne spominje ustavnu obavezu (a to je ovde citirana narodna obaveza s referenduma za Ustav Srbije iz 2006. godine, zapisuje zakonske ordebe 2021. godine u kojima su pred tim zakonom građani neravnopravni, nejednaki, pa: jedni imaju obavezu da poštuju Ustav i da srpski jezik pišu ćiriličkim pismom (to su, na primer, po tom zakonu, samo jedne firme – one koje nisu osnovane na privatnoj svojini). Drugi građani ne moraju da srpski jezik pišu srpskim, ćiriličkim pismom po odredbi iz Ustava, nego mogu da pišu nekim drugim pismom (to su oni koji su osnovali firme u istoj državi Srbiji na osnovu privatne svojine). To je donelo drugi apsurd (koji, osim u Srbiji, ne postoji ni sličan nigde više na svetu) – nejednakost građana u materijalnom smislu u vezi s pismom. Oni prvi nemaju pravo na smanjeni porez ako pišu  jezik svojim, ćiriličkim pismom, a ovi drugi (samo oni) imaju, po spomenutom neustavnom zakonu, pravo – ako se svojevoljno odluče za svoje pismo za pisanje srpskog jezika – pravo na novčanu redovnu nagradu sadržanu u smanjenom porezu.

Prosto je neverovatno da tu neustavnost u rečenom zakonu jednim istim glasom (jednoglasno) usvoje poslanici u Skupštini Srbije previdevši toliku – dvostruku neustavnost dotičnog zakona.

Ako kod nas Predsednik „mora“ da radi sve, šta rade odgovarajuće institucije?

Takav zakon za upotrebu potpisao je Predsednik države Srbije i uputio ga u primenu. Čudno je što je on, kao, kažu, bio odličan student baš prava, a prevideo je to ustavno nepravo u zakonu. Pretpostavljamo da je on prezauzet (jer stvarno ono što on radi, pa i pravljenje puteva po Srbiji, na primer) – ubistveno je zamarajuće, jer ne može niko normalan, kao čovek, ako institucije ne rade normalno, da sâm sve normalno (u)radi.

Znači, strašna je neodgovornost onih koji su pripremali taj zakon i oni koji su ga jednoglasno usvojili, a koji niti su pročitali Ustav, niti ih Ustav zanimao, pa su za toliko apsurdan u svetskim razmeramaa zakon glasali, valjda, po nekoj „partijskoj disciplini“ svi isto, bez obzira na tolike apsurde u zakonu. Stoga nas ne čudi što više taj takav zakon niti ko više spominje, niti ga ko ogde i iko u Srbiji primenjuje, jer je takav zakon, kao apsurdan, apsolutno nesprovodiv. I, evo prakse, za blizu dve godine od usvajanja toga zakona niko nije kažnjen. Da jeste kažnjen, kazna bi se morala sudski poništiti jer bi bila ispisana po apsurdnim neustavnim zakonskim odredbama. Ko bi normalan smeo da bilo kome ispiše kaznu po apsurdnom zakonu u svetskim okvirima.

Treba li spomenuti i to da je takav zakon donet bez javne rasprave. Udruženje „Ćirilica“ (od 2001), čim je saznalo šta piše u Predlogu toga zakona, odmah je zamolilo Skupštinu da se ne bruka tim takvim zakonom, ali su predlog naš ili kasno dobili, ili nisu hteli da naše upozorenje pročitaju.

Takav rad u zakonodavstvu je uistinu katastrofalan i sramotan za državu i naciju. I potpuno neodgovoran prema onome što je narod većinski jasno izglasao na referendumu za Ustav.

V) Najvažniji je u svemu ovome prethodnom – normalna država u ustavnoj zakonitosti

 Za kraj ovog našeg predloga, mišljenja i naše garancije da će sve rečeno biti bolje, pod uslovima, koje smo navodili – ostala je država, tj. njene institucije i ljudi, kadrovi i stručnjaci u njima. Ako naše institucije rade sve isto ili slično kao do sada, nemamo čemu da se nadamo. Ako nema ko da u našim institucijama razmotri predloge svih nas koji svima u državi želimo bolje u svim oblastima života i rada, svih nas koje strašno boli ovakvo stanje i česti javašluci, pa i neki izdajnički postupci (ako ih ima u našoj najlepšoj državi na svetu, a za nas je izdaja i ako smo svesni šta je dobro, a dobro ne radimo), onda ćemo nastaviti da živimo u sve većem zlu, sa sve češćim ubistvima i prisilnom navikavanju na njih.

Autor: Dragoljub Zbiljić

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!