Предлози за сигурно смањења зла
Ако се шок и највећа жалост и страх из ових дана у Србији не искористе за бољи, већи, паметнији и стваралачкији рад свих државних институција, онда цела Србија и нација губе наду за скоро оздрављење и појединачно и опште добро. Опхрвани болом, жалошћу, стрепњом и општим безнађем, брига и љубав према најлепшој Србији и, још, најбољој нацији – подстиче нас и обавезује да размишљамо и, као појединци, нешто предложимо како бисмо помогли, према својој снази и знању.
Дуже искуство нас учи да недовољан ред у свим областима у држави, пре свега у готово свим институцијама, посебно у школству где се измичу без последица столице учитељицама и где ученик стреља прецизно у учионици као на стрелишту ученике – може да води наш сироти, и споља најпре обесправљен и нападнут, народ у некакву још једну „револуцију“ у којој народ сâм, без великих појединаца и нормалних институција, не може ништа да ваљано реши, а може неко споља злонамеран да „револуцију“ искористи да народу наметне снаге – с циљем „да нам помогну“ које ће цео наш народ водити у правцу опасних туђих интереса.
Нисмо без искуства у томе: само у 20. и на почетку 21. века: 27. март, грађански рат (1941-1945), Брозов комунизам, неиспитан Јасеновац и смишљено скривање броја српских жртава у њему и изван њега, покушаји да се уместо стварним фашистима наметне фашизам баш највећим жртвама фашизма – Србима и од неких домаћих приписивања фашизма Србији и Србима који су плаћали за један туђи живот сто српских живота у ратовима које Срби нису никада покретали, осим у одбрани својих живота, затим 5. октобар који је постао српска изгубљена нада, међународни договори и споразуми чије се ставке спроводе само за оне који су противници Србије и Срба, као и још мноштво подвала у неправди и злу. Сада после и наших невиђених пропуста које су обележили досад невиђени злочини нас самих против нас код нас, много је опасно да се нее покренемо на било који начин ка смањењу зал и рађању нове наде.
Стога смо сви дужни да нешто радимо и да нешто корисно предложимо. Сви, па и ми мали и званично непитани. Питани смо само својом потребом да нее останемо шокирани и залеђени. Стога предлажем и истичем ово следеће.
А) За превенцију, одвраћање од сваког зла – убистава, физичког и психичког пребијања и повређивања деце и људи и сл.
- Увођење одмах у школство (поготово основно) новог предмета Учење о добру и злу. Наравно, ученици би се оцењивали и то би постао важан предмет. (Нисам сигуран да ли би га требало сматрати „најважнијим предметом“, јер су и други предмети важни, посебно матерњи – Србима, свакако, српски језик и књижевност, на пример.)
Зашто нови предмет Учење о добру и злу?
Нужно је систематско – школско Учење о добру и злу зато што живимо сви у све злијем времену – времену растућег зла у целом свету. То растуће зло било би сигурно мање када би се од поласка у школу деца систематски васпитавала и образовала да је највредније што људи имају –живот који им подаре Бог и родитељи – свето тројство у рађању деце да могу да имају оно што је највредније – живот. Стога треба васпитавати децу да је највећи грех према Богу и родитељима одузети Богу и родитељима радост да могу да буду срећни што њихово рођено живи и ствара оно што су они заједнички родили, а то је дете које израста у човека и жену који ће моћи да кључно допринесу рађању новог највреднијег на овом свету – нових живота без којих се не може ништа лепо на овом свету (с)творити и (у)радити.
Кад би се нови предмет прихватио, имао бих (а и многи други би имали) предлоге, упутства и мишљења о чему треба да се говори на часовима из предложеног новог предмета, каква би ту била улога предавача и каква би била (активна) улога ученика. Учење о добру и злу заснивало би се на примерима из живота и из уметничких дела (посебно из књижевности), као и на примерима из живота и ко би могао одмах да предаје тај предмет – док се не (и)школују специјални стручњаци за то после отварања посебних одсека на факултетима за припрему тих нових дипломираних кадрова.
Наше народне песме (хвала Вуку макар на томе посебно што их је бележио и оставио нам записане) неисцрпан су извор примера за тумачење добра и зла не само за све људи у Србији него и за цео свет и није се случајно тим песмама дивио и један Гете и многи слични њему који су их проучавали, тумачили и одушевљавали се поступцима јунака из тих песама и често самокритиком тих јунака, када, на пример, Марко Краљевић погуби Мусу Кесеџију, уз помоћ „виле из горе“, и над мртвим Мусом каже: „где погубих од себе бољега“. Или, када породица у лику мајке Јевросиме каже сину да не суди „ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“.
Ко то (овај нови предмет и његову улогу и утицај на смањење зла свакојега) не разуме данас, не вреди му много објашњавати, јер је недовољно васпитан и образован и не зна довољно шта је ни голи ни душевни (оплемењени) живот и како треба поштено и корисно живети не само, наравно, у своју корист.
- У породици, вртићу и свуда где се деца налазе до поласка у школу корисно је васпитавати их и учити на примерима које гледају из стварног живота о добру и злу. Треба, дакле, учити децу о корисном и штетном, о лепом и ружном, о културном и некултурном – одмах по рођењу, а поготово од онда када деца стану на своје ноге и проговоре.
То значи да би сваки родитељ (будућа мајка и будући отац), по обавези, требало да у некој институцији (ако таква не постоји, требало би је основати или њен посао некоме додатно прописати) иде на неку врсту краћег предавања или обуке (од најмање десетак дана) из обавеза и радости родитељства.
Б) Кад се злочин догоди, превенција од новог зна је и у добром судству
- Данашње судство (треба да нас занима посебно наше), слободно се може рећи – катастрофално је у правди, правичности и одвраћању од убистава и наношења неправди. По многим знацима и појавама, оно је, на неки начин, у пракси више подстицајно, него што је одвраћајуће за све врсте злочина. Оно није поучно, није ни праведно ни правично и својим пресудама често слабо утиче на осуђенике да постају савесни, одговорни и разумни у свом поправљању у затворима. (Посебна је прича и о условима, пракси и улози затвора у поправљању осуђених. Мада и ти услови у затворима, по правди и правичности, не треба да буду исти за све осуђене. Што је већа казна, све је мања заслуга за добре услове у затворима. (Ако сви у животу на слободи немамо исте услове, каква је, онда, логика да баш у затворима имамо исте услове за све врсте почињених злочина.)
а) (Пре)спора правда (ма каква била) мало је корисна било коме и поучна ако у нашим судовима суђење у просеку траје десетак и више година. То је катастрофално лоше и штетно у сваком погледу.
б) Драстично различите казне за исто или слично зло указују на недопустиве и опасне пропусте у судству, на суђење по „баби и стричевима“, на криминалне појаве у судству и судовима, на потплаћивање, на политичка и родбинска утицања на суд(ије) и сл. (То је део криминала о којем не знам довољно тачно, само знам да су казне за то, по оценама и осећају многих људи у друштву, преблаге или готово да их и нема, много је почињених зала за која кривцима нити је суђено нити су икако и ичим одговарали и били кажњени за нането зло другоме.)
Мислим да би у свим нашим судовима у свим адвокатским канцеларијама и свим установама у вези с правдом и правичношћу требало на улазу одмах да се испише: „Ни по бабу, ни по стричевима“. То би унело, не само симболично, макар мало више поверења у све људе који улазе у те судске и сличне институције и били би и кривци, макар за нијансу свеснији важности казне коју ће добити, ако им се пресуди кривица.
Закони (макар за један сигурно знамо) по многим случајевима не задовољавају ни уставност, ни правду, ни правичност, ни равноправност, ни моралност, ни оно, малопре наведено, богатство народно и савет мајке сину Марку, позваном да (пре)суди „на коме је царство“ – „ни по бабу (оцу) ни по стричевима, већ по правди Бога истинога“.
Праведно је судити равноправно злочину, а не људима само по броју година убице, јер не постоји „малолетни“ и „пунолетни злочин“
в) Какви су то закони који прописују казне за убиство с драстичним освртањем на број година и на потпуно ослобађање за сваку кривицу онога ко је био и ментално и физички спреман, одлично у стрељани обучен, за употребу оружја која могу да одузму деци оно највредније што свако има – живот. Какав је то, ан пример, закон, као што је Закон о употреби српског језика и ћирилице (изворни назив је такав да га нормалан човек не може запамтити а усвојен је у Скупштини Србије, чак једногласно, 15. септембра 2021) у коме свако описмењен и у основној школи може да се увери да није у складу с Уставом и општом праксом у свету, него се тај нижи акт од Устава поставио изнад Устава и постао важнији од њега јер у Уставу у ставу првом Члана 10. пише свакоме нормално описмењеном јасно у реченици – одредби, обавези: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Насупрот томе, усвојен једногласно у Скупштини Србије, наведени закон не спомиње уставну обавезу (а то је овде цитирана народна обавеза с референдума за Устав Србије из 2006. године, записује законске ордебе 2021. године у којима су пред тим законом грађани неравноправни, неједнаки, па: једни имају обавезу да поштују Устав и да српски језик пишу ћириличким писмом (то су, на пример, по том закону, само једне фирме – оне које нису основане на приватној својини). Други грађани не морају да српски језик пишу српским, ћириличким писмом по одредби из Устава, него могу да пишу неким другим писмом (то су они који су основали фирме у истој држави Србији на основу приватне својине). То је донело други апсурд (који, осим у Србији, не постоји ни сличан нигде више на свету) – неједнакост грађана у материјалном смислу у вези с писмом. Они први немају право на смањени порез ако пишу језик својим, ћириличким писмом, а ови други (само они) имају, по споменутом неуставном закону, право – ако се својевољно одлуче за своје писмо за писање српског језика – право на новчану редовну награду садржану у смањеном порезу.
Просто је невероватно да ту неуставност у реченом закону једним истим гласом (једногласно) усвоје посланици у Скупштини Србије превидевши толику – двоструку неуставност дотичног закона.
Ако код нас Председник „мора“ да ради све, шта раде одговарајуће институције?
Такав закон за употребу потписао је Председник државе Србије и упутио га у примену. Чудно је што је он, као, кажу, био одличан студент баш права, а превидео је то уставно неправо у закону. Претпостављамо да је он презаузет (јер стварно оно што он ради, па и прављење путева по Србији, на пример) – убиствено је замарајуће, јер не може нико нормалан, као човек, ако институције не раде нормално, да сâм све нормално (у)ради.
Значи, страшна је неодговорност оних који су припремали тај закон и они који су га једногласно усвојили, а који нити су прочитали Устав, нити их Устав занимао, па су за толико апсурдан у светским размерамаа закон гласали, ваљда, по некој „партијској дисциплини“ сви исто, без обзира на толике апсурде у закону. Стога нас не чуди што више тај такав закон нити ко више спомиње, нити га ко огде и ико у Србији примењује, јер је такав закон, као апсурдан, апсолутно неспроводив. И, ево праксе, за близу две године од усвајања тога закона нико није кажњен. Да јесте кажњен, казна би се морала судски поништити јер би била исписана по апсурдним неуставним законским одредбама. Ко би нормалан смео да било коме испише казну по апсурдном закону у светским оквирима.
Треба ли споменути и то да је такав закон донет без јавне расправе. Удружење „Ћирилица“ (од 2001), чим је сазнало шта пише у Предлогу тога закона, одмах је замолило Скупштину да се не брука тим таквим законом, али су предлог наш или касно добили, или нису хтели да наше упозорење прочитају.
Такав рад у законодавству је уистину катастрофалан и срамотан за државу и нацију. И потпуно неодговоран према ономе што је народ већински јасно изгласао на референдуму за Устав.
В) Најважнији је у свему овоме претходном – нормална држава у уставној законитости
За крај овог нашег предлога, мишљења и наше гаранције да ће све речено бити боље, под условима, које смо наводили – остала је држава, тј. њене институције и људи, кадрови и стручњаци у њима. Ако наше институције раде све исто или слично као до сада, немамо чему да се надамо. Ако нема ко да у нашим институцијама размотри предлоге свих нас који свима у држави желимо боље у свим областима живота и рада, свих нас које страшно боли овакво стање и чести јавашлуци, па и неки издајнички поступци (ако их има у нашој најлепшој држави на свету, а за нас је издаја и ако смо свесни шта је добро, а добро не радимо), онда ћемо наставити да живимо у све већем злу, са све чешћим убиствима и присилном навикавању на њих.
Аутор: Драгољуб Збиљић
