Предајемо се без борбе, гинемо на тастатури
КЉУЧ ЈЕ У НАМА – НИЈЕ У СПАСИОЦИМА ОВОГА СВЕТА, А ЈОШ МАЊЕ У ПАПИРУ ЗВАНОМ УСТАВ И ЗАКОН
Пре постања савременог „божанства“ званог демократија, или владавина народа, створен је њен предак, хоботница која је својим пипцима стегла све поре народног организма – правни поредак. Много му се веровало, много се од њега очекивало, све му се подредило, али је његов учинак исклизнуо из шина и разорио крајолик. Испало је да је тзв. (државно)правни поредак једна од највећих обмана сервираних народу, са циљем да се народ упрегне, заулари и да се његови амови усмере ка интересима оних код којих су и каса и батина.
Како правни поредак стварају људи, а људи су пропадљива роба коју власт квари, а апсолутна власт их квари апсолутно, на шта се правни поредак данас свео:
– На таксе, дажбине, порезе и намете;
– На бирократију (владавину писаћих столова), шалтере, формуларе, редове, нецелисходне процедуре у функцији ухлебљења политички подобних беспосличара;
– На утеривање дугова, отимање уставом „гарантованих“ својинско-имовинских права, насилно наметање такође уставом „гарантованих“ тзв. људских права;
– На брзу и ефикасну заштиту интереса недодирљивих и на никад суђење у разумном року и „ни по бабу, ни по стричевима“ за народ, конзумент правног поретка;
– На неправду, преспору правду и вечиту муку.
Нису устав, закон, томови прописа, оно што нас, народ, штити. Сви ти свежњеви папира само су камуфлажа свим властодршцима, да народ гоне претњом и страхом који утерују параграфи, чланови и ставови. Ако код људи који управљају апаратом силе, што држава у формалном смислу јесте, не постоји одлучна намера и жртвена спремност да се правни поредак примени и на народу, и на кадији и на судији, нема спаса ни правде за народ у таквом правном поретку. Велика се недела, криминал и грешна непочинства према земљи раде под густим велом правног поретка, који у стопу прати извршиоце, саизвршиоце, саучеснике и помагаче свих тих недела, чистећи за њима.
Чисти се тако што законодавци иду за њима, са шмрком под притиском, метлама и џогерима, доносећи прописе којима се легализују њихова недела, у замену за ситнину, коју им преко рамена бацају они којима се овде може све, свуда и над сваким. Дакле, не извиру правда, слобода и уређена заједница из опсене зване правни поредак, већ из мене, из тебе, из њих, из нас, из вас, из народа.
МИ смо, индивидуално немоћни али удружени у заједничком циљу, свемоћни.
МИ смо држава, правни поредак, устав и закон.
МИ смо носиоци суверенитета, интегритета, на крају – носиоци опстанка или спорог али болног нестанка, у кречани званој бирократско-наметска аждаја.
Не очекујте ништа ни од кога, не тражите месије, вође, лидере, спасиоце, мудраце и свезнајуће.
МИ док трпимо, псујемо над екранима тв-а и андроида, ратујемо на мрежама и претимо у коментарима, чији је врхунац патриотизма певање родољубивих песама на стадионима, писање графита у бојама заставе по квартовима и качење профилних слика са поруком да нема предаје, знајте да смо се предали. Предали смо се без борбе. Погинули смо на тастатури. Удавили смо се у мору криминала, незнања и простаклука, руке узалуд пружене ка незаинтересованим спасиоцима – уставу и закону.
Јер, нису спасиоци ту за све. Ту су за оне са јахтама, турбо глисерима и крузерима.
За вас, што се праћакате ручицама и ножицама око бова, има само љигава морска трава, да вам се обмота око тела и повуче вас на дно. Али, кад би та трава, с обзиром да је има много и свуда, знала колико је снажна кад реши да се сабере, увеже и мултипликује своју снагу, повукла би лако сва та бљештава пловила на дно. А, како су се све наше аутократе, маскиране у демократе, односиле према свешчици званој устав, најбоље сведочи анегдота из времена онога у кога се куне наш актуелни аутократа, из времена књаза Милоша Обреновића.
Наиме, непосредно пре дошења првог нашег устава, Сретењског, књаз је забранио сељацима да улазе у Крагујевац са запрежним колима са блатом на точковима. Сељаци су морали да, пре улаза у град, скину блато са точкова и очисте запрегу.
Кажу, седи књаз једном приликом са својом стражом, кад неки сељак протера запрегу са блатњавим точковима. Пошаље књаз стражу да стигне и доведе сељака пред њега, те га пита ко му је дозволио да уђе у град са прљавим точковима. Сељак се одважио, па одговорио како више не мора да се трпи ничија самовоља јер њега сада штити устав! Наш се књаз на то слатко насмејао, па наредио стражи да му удари 50 батина, али да му преко леђа најпре рашири устав, да га штити. Од тада до дана данашњег, власт поштује правни поредак попут књаза, а народ савија леђа.
Кад се сакупи народ са својим запрегама које ће натерати на књаза, рашириће се устав и над књазовим леђима. Дотад, сељак по сељак, немоћан појединац по немоћан појединац ће нестајати, а књаз ће им свима нестанак олакшавати са „волим вас, много вас волим, живела Србија“.
Аутор: Сашка Љубичић
